Пелоид
Пелоид је лековито блато и као свако блато предаставља житку и лепљиву смешу тамне боје насталу од расквашене земље или прашине, али са лековитим својствима. Лековитост потиче од соли, биостимулатора и гасова, али и других физичко-хемијских својстава овог природног седимента.[1] Настаје таложењењем органских и неорганских материјала који су у некој фази разградње, како у лагунама мора, тако и у слатководним екосистемима, па и у вулканским областима.[2]
Историја уреди
Лековита својства пелоида су откривена још пре 4.000 година и за њих су знали и стари Египћани. Према писању на папирусу, користили су га за лечење опекотина, али и неких болести.[1]
Лековита и друга својства уреди
Пелоид је сложен хетерогени систем, сиво или црно обојен колоид, чије су честице мање од два нанометра, а чине га две чврсте и једна течна фаза.[2] Лековитог блата има на многим местима на свету, али у ограниченим количинама. Осим као купка, може да се користи и као паковање. Данас се зна да убрзава циркулацију и метаболизам, утиче на рад неких ендокриних жлезда и смирује напетост и болове и то пре свега због термичког ефекта. Такође, утиче благотворно и на хроничне реуматске болести, а користи се и у козметичке сврхе, за уклањање целулита на пример. Због тога што садржи хуминску киселину, ово блато према неким изворима и подмлађује.[1] Код пелоида запажени су антимикробни, антивирусни, антинеопластични и антиинфламаторни ефекти. Аналгетски ефекат пелоида је последица поменутог деловања топлоте.[3]
Примена пелоида у медицинске сврхе назива се пелоидотерапија и представља веома важну методу физикалне медицине. Испољава топлотно и механичко дејство, те повољно делује на локалне запаљењске процесе, регенеративне процесе, трофичне промене на кожи, а такође делује и на симптом бола (аналгетички и спазмолитички). Због тога има широку примену код артритиса, артроза, периартеритиса, тендинитиса, бурзитиса, миалгије, фиброзитиса, спондилозе и дископатије, код посттрауматских контрактура, успореног стварања калуса, неуралгија и неуритиса, лезија периферних нерава, хроничних гинеколошких обољења код жена, стерилитета, постоперативних инфилтрата, код некомпликованог варикозног синдрома (без улцерација). Употребљава се и у козметичке сврхе. Пелоид надражајно делује и на екстеро и интерорецепторе, изазивајући низ неурохуморалних и неуроендокриних реакција, преко коре надбубрежних жлезда изазива продукцију гликокортикоида, што повољно утиче на инфламаторне процесе.[4]
Врсте уреди
Постоје различите врсте пелоида, попут фанга. Песак са морског дна је такође лековит, а најпопуларније лековито блато је оно из Мртвог мора које се користи против псоријазе и других кожних обољења. Богато је витамином Е, али и минералима.[1] Врло је цењен и пелоид који се користи на Криту, а у Србији је познат пелоид вулканског порекла у Бујановачкој бањи, са више од 30% лековитих честица.[5] Познат је и пелоид из Бање Ковиљаче, који је минералног порекла и слабо алкалан.[6]
Види још уреди
Извори уреди
- ^ а б в г Политикин забавник број 3035, датум: 9.4.2010. „Ваљање у блату“, pp. 53. Издаје и штампа: Политика АД. Београд
- ^ а б Медицински пелоид; З. Р. Потпара и сарадници. 26.10.2009. Рационална терапија 2009, Vol. I, No. 2, pp. 25-30 / UDK 615.838.7
- ^ „Испитивање биолошке активности препарата пелоида са локалитета улцињске обале Јадранског мора“; З. Потпара, Медицински факултет у Крагујевцу, 2.12.2009.
- ^ Studija zaštite područja „Ulcinjska solana“ (PDF). Podgorica: Agencija za zaštitu životne sredine. 2015. стр. 40-42. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 06. 2020. г. Приступљено 20. 4. 2020.
- ^ Биље и здравље број 134: „Минералне воде у служби здравља“; Т. Марковић
- ^ Сајт о Бањи Ковиљачи Архивирано на сајту Wayback Machine (13. мај 2009), Приступљено 23. 4. 2013.