Ленка Удовички (Београд, 1. јануар 1967) српска је позоришна и оперска режисерка и глумица. Уметнички је директор позоришта Улисис са Бриона и суоснивач одсека за глуму на Ријечком Свеучилишту. У јавности је позната и као супруга чувеног глумца Радета Шербеџије.[1]

Ленка Удовички
Лични подаци
Пуно имеЛенка Удовички
Датум рођења(1967-01-01)1. јануар 1967.(57 год.)
Место рођењаБеоград, СФР Југославија
Уметнички рад
Пољережисерка, активисткиња
Најважнија дела

Биографија уреди

Ленка Удовички рођена је 1967. године у Београду. Мајка јој је Боливијка, а отац Лазар Удовички, учесник Шпанског грађанског рата, Француског покрета отпора, Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије. Има три сестре и брата и сестру из очевог првог брака.[2] Једна од Ленкиних сестара је позната економисткиња и српска политичарка Кори Удовички. Као мала, Ленка је често боравила у Боливији.

Свог супруга Радета Шербеџију упознала је 1990. године у Суботици, на извођењу позоришне представе Краљ Едип. Са њим има три ћерке, Нину, Вању и Милицу.

Честа путовања у детињству помогла су Ленки да се прилагоди номадском начину живота, какав је породица Шербеџија-Удовички водила пошто су, због политичке ситуације после распада Југославије, 1992. године напустили Београд и отпутовали у Љубљану. Убрзо напуштају и Љубљану и селе се у Лондон, где су се Радету пружиле нове пословне прилике. Тамо су упознали глумицу Ванесу Редгрејв, с којом су једно време живели, а касније основали Moving Theater Company.

Из Лондона породица се селила у Лос Анђелес, Санта Монику и Вествуд. Своје непрестано сељење завршавају на Брионима, где Ленка и Раде почињу заједничке пословне пројекте. Оснивају позориште Улисис (Ulysses).[1]

Од 2012. године са супругом живи у Ријеци, где је од 2012. do 2019. радила као доцент на Академији примењених уметности ријечког Свеучилишта, где су она и Раде покренули студије глуме.[3] на одсеку за глуму који су основали она и Раде.[1]

Образовање уреди

После завршене средње школе, Ленка је уписала студије позоришне режије на Факултету драмских уметности у Београду. Након дипломирања почела је да режира представе у београдским и позориштима широм тадашње Југославије.[1]

Професионални рад уреди

Своју каријеру Ленка је градила у Уједињеном Краљевству, Америци, Хрватској и Србији. Каријеру је започела у Београду, одмах по завршетку студија. У иностранству се истакла режијом великих књижевних дела каква су Олуја Вилијама Шекспира у лондонском Глоуб театру (енг. Globe Theatre) и класик Влијама Волтона Хенри V у дворани Ватрослав Лисински у Загребу. У Лондону је радила и у Енглеској Националној Опери (енг. English National Opera). Године 1984. са Венесом и Корином Редгрејвом основала је Moving Theater Company. У склопу ове организације Ленка Удовички је режирала неколико позоришних представа.

Преселивши се у Америку, Ленка наставља каријеру у Лос Анђелесу. Радила је у градском позоришту и паралелно на калифорнијском институту за уметност, где је предавала на катедри за режију. Године 2009. у Америци је режирала представу Медеја, са којом је учествовала на познатом фестивалу УКЛА (UCLA Festival of Preservation).

По повратку у Хрватску, 2011. године режира перформанс-представу Нераскидиве нити, са којом је постигла велики успех. Године 2012. постаје директор позоришта Улисис, које је основао њен супруг Раде Шербеџија у сурадњи с драматургом Бориславом Вујичићем. Као прву представу у том позоришту Ленка је режирала Шекспировог Краља Лира. Ова представа постала је заштитни знак Улисиса. „Краљ Лир” је само једно у низу Шекспирових дела које је Ленка режирала за ово брионско позориште.

Највећи успеси уреди

Нека од највећих успеха Ленке Удовички су партнерства у оснивању позоришта и студија глуме:

  • Moving Theater Company у Лондону
  • Ulysses на Брионима

Један од највећих успеха свакако је и ангажована перформанс-представа „Нераскидиве нити”, која истиче право на живот, проговара о истини и тиме прикупља огромну подршку свих жена које су прошле кроз проблеме незапослености и неравноправности у сваком смислу.

У највеће успехе Ленке Удовички такође се убрајају и режије према Шекспировим делима, остварене у позоришту Улисис.[1]

Активизам уреди

Ленка Удовички је 2011. године режирала перформанс-представу Нераскидиве нити: раднице у култури за раднице Каменског[4] којом је истакла статус бивших радница у загребачкој фабрици текстила „Каменско”. Представа се прославила јер описује борбу тадашњих радница „Каменског” за опстанак фабрике, чак и штрајком глађу и спавањем пред фабриком. Фабрика је ипак отишла у стечај, и у спомен на ову и сва остала пропала предузећа Ленка је одлучила да направи представу.[1] Представа је играна и у Загребу и Опатији. Приређена је први пут за Дан жена 2011. године, у загребачкој „Творници културе”, у знак подршке радницама „Каменског”. Ленка Удовички је ову перформанс-представу осмислила уз драматуршку сурадњу са Наташом Говедић. Руку подршке женама "Каменског" пружиле су бројне загребачке и опатијске уметнице.[5]

Ленка Удовички једна је од потписника Декларације о заједничком језику Хрвата, Срба, Бошњака и Црногораца из 2017. године.[6]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ „Lenka Udovički”. Poznati.info. 16. 7. 2019. Архивирано из оригинала 01. 11. 2019. г. Приступљено 1. 11. 2019. 
  2. ^ Rajović, Radošin (1970). Ko je ko u Jugoslaviji : jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. COBISS.SR 4897031
  3. ^ Ožegović, Nina. „Lenka Udovički o otkazu na riječkoj Akademiji i radu u Hrvatskoj: Još uvijek me percipiraju kao ženu Rade Šerbedžije”. tportal.hr. Hrvatski Telekom. Приступљено 1. 11. 2019. 
  4. ^ Jerković, Ana (3. 5. 2011). „Kapitalizam nije uspio uništiti našu solidarnost”. Libela. Libela - informacijski portal o rodu, spolu i demokraciji. Приступљено 1. 11. 2019. 
  5. ^ Hribar, Svjetlana (5. 4. 2011). „Predstava "Neraskidive niti" o radnicama Kamenskog u opatijskom hotelu Adriatic”. Libela. Libela - informacijski portal o rodu, spolu i demokraciji. Приступљено 1. 11. 2019. 
  6. ^ „Donosi se Deklaracija o zajedničkom jeziku Hrvata, Srba, Bošnjaka i Crnogoraca”. Večernji list. 28. 3. 2017. Приступљено 1. 11. 2019. 

Спољашње везе уреди