Википедија

Локомотива

Локомотива је вучно железничко возило намењено вучи композиције кола и вагона по колосеку и нема место за смештај путника.

Шинкансен локомотива

ПоделаУреди

 
Дизел локомотива
 
Парна локомотива ЈЖ 20-037
 
Тендерска локомотива из 1917

Локомотиве одн. железничка вучна возила можемо поделити на више начина према:

  • врсти погона
  • експлоатацијској намени
  • досегу опслуживања
  • ширини колосека и
  • врсти пруге

Према врсти погона локомотиве можемо поделити на: парне, дизелске, електричне и турбинске.

Према експлоатацијској намени локомотиве можемо поделити на:

  • путничке локомотиве - намењене су за вучу путничких возова, развијају веће брзине и имају мале вучне силе
  • теретне локомотиве - намењене су за вучу теретних возова, развијају мање брзине од путничких локомотива али зато имају веће вучне силе
  • универзалне локомотиве - намењене су комбинованој вучи теретних и путничких возова
  • маневарске локомотиве - намењене су за рад на железничким станицама (растављању и састављању возова исл.), у правилу су мање од осталих локомотива, развијају мање брзине али велика убрзања

Према досегу опслуживања локомотиве можемо поделити на: локалне, приградске и међуградске. Разликују се у максималним брзинама и конструкцији, тако да су локалне и приградске локомотиве у правилу лакше и спорије од међуградских локомотива.

Према ширини колосека локомотиве можемо поделити на локомотиве за широки колосек (1668 mm, 1524 mm), нормални колосек (1435 mm), и уски колосек (1000 mm, 760 mm, 600 mm).

Према врсти пруге локомотиве можемо поделити на локомотиве за:

  • магистралне главне пруге
  • магистралне помоћне пруге
  • пруге првог реда
  • пруге другог реда

Осим ових подела разликујемо још и:

  • моторни вагон - локомотива која има и простор за смештај путника
  • моторни воз - је у ствари целина састављена од управљачких вагона и вагона (то у правилу градски возови)

Дизел-електрична локомотива добија снагу од дизел-мотора, a пренос снаге на погонске осовине врши се електричним путем. Дизел-мотор покреће електрични генератор који напаја струјом електромоторе, a ови покрећу погонске осовине.

Парна локомотиваУреди

Главни чланак: Парна локомотива
 
Вејнрајт СЕЦР класе П на железници Блубел, Енглеска
 
Парна локомотива ВР класе Тк3 у граду Кокола у централној Остроботнији, Финска

Парна локомотива је локомотива чији је примарни извор енергије парна машина. Најчешћи облик парне локомотиве такође садржи котао за производњу паре коју користи мотор. Вода у котлу се загрева сагоревањем запаљивог материјала – обично угља, дрвета или уља – да би се произвела пара. Пара покреће клипове који су повезани са главним точковима локомотиве, познатим као „погонски точкови”. Залихе горива и воде се носе са локомотивом, било на самој локомотиви, у бункерима и резервоарима, (овај аранжман је познат као „цистерна локомотиве“) или се вуче иза локомотиве, на тендерима, (овај аранжман је познат као „тендер локомотива“).

 
Тревитикова локомотива из 1802. године

Прву радну железничку парну локомотиву направио је Ричард Тревитик 1802. године. Конструисана је за железару Коалбрукдејл у Шропширу у Енглеској, иако није сачуван ниједан запис о њеном раду.[1] Дана 21. фебруара 1804. године, одиграло се прво забележено путовање железничком на пару док је још једна Тревитикова локомотива вукла воз из железаре Пенидарен, у Мертир Тидфилу, до Аберцинона у Јужном Велсу.[2][3] У пратњи Ендруа Вивијана, она је оперисала је са мешовитим успехом.[4] Дизајн је укључио низ важних иновација укључујући употребу паре под високим притиском која је смањила тежину мотора и повећала његову ефикасност.

 
Локомоција бр. 1 у железничком центру и музеју Дарлингтон

Године 1812, двоцилиндрична локомотива са зупчаницима Метјуа Мареја Саламанка први пут је саобраћала на Мидлтон железничкој прузи;[5] ово се генерално сматра првом комерцијално успешном локомотивом.[6][7] Још једна добро позната рана локомотива била је Пафинг Били, коју је 1813–14 изградио инжењер Вилијам Хедли за Вајлам Колиера у близини Њукасла на Тајну. Ова локомотива је најстарија сачувана и налази се на статичкој изложби у Музеју науке у Лондону. Џорџ Стивенсон је изградио Локомоцију бр. 1 за железницу Стоктон & Дарлингтон на североистоку Енглеске, која је била прва јавна парна железница на свету. Године 1829, његов син Роберт је саградио такозвану Ракету у Њукаслу на Тајну. Ракета је учествовала у Тркама локомотива у Рејнхилу и победила. Овај успех је довео до тога да се компанија појави као еминентни рани произвођач парних локомотива које се користе на железници у Великој Британији, САД и великом делу Европе.[8] Железничка пруга Ливерпул и Манчестер, коју је изградио Стивенсон, отворена је годину дана касније користећи искључиво парни погон за путничке и теретне возове.

Парна локомотива је остала далеко најчешћи тип локомотива све до након Другог светског рата.[9] Парне локомотиве су мање ефикасне од савремених дизел и електричних локомотива и потребна је знатно већа радна снага за њихово управљање и сервис.[10] Подаци Британске железнице су показали да су трошкови посаде и горива за парну локомотиву били око два и по пута већи од трошкова подршке еквивалентној дизел локомотиви, а дневна километража коју су могли да пређу била је мања. Између 1950. и 1970. године, већина парних локомотива је повучена из комерцијалне употребе и замењена електричним и дизел-електричним локомотивама.[11][12] Док је Северна Америка прешла са паре током 1950-их, а континентална Европа до 1970-их, у другим деловима света, транзиција се догодила касније. Пара је била позната технологија која је користила широко доступна горива и у економијама са ниским платама није преживљавала знатан диспаритет трошкова. Она је наставила да се користи у многим земљама све до краја 20. века. Крајем 20. века, скоро једине локомотиве на парни погон које су остале у редовној употреби широм света биле је на историјским железницама.

Бензинскo-механичка локомотиваУреди

Најчешћи тип бензинских локомотива су бензинско-механичке локомотиве, које користе механички пренос у облику мењача (понекад у комбинацији са ланчаним погонима) да испоруче излазну снагу мотора на погонске точкове, на исти начин као и аутомобил. Другу бензинско-механичку локомотиву направио је Ф.К. Блејк из Кјуа у јануару 1903. за Главни одбор за канализацију Ричмонда.[13][14][15]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Francis Trevithick (1872). Life of Richard Trevithick: With an Account of His Inventions, Volume 1. E.&F.N.Spon. 
  2. ^ „Richard Trevithick's steam locomotive | Rhagor”. Museumwales.ac.uk. Архивирано из оригинала на датум 15. 4. 2011. Приступљено 2009-11-03. 
  3. ^ „Steam train anniversary begins”. BBC News. 2004-02-21. Приступљено 2009-06-13. »A south Wales town has begun months of celebrations to mark the 200th anniversary of the invention of the steam locomotive. Merthyr Tydfil was the location where, on 21 February 1804, Richard Trevithick took the world into the railway age when he set one of his high-pressure steam engines on a local iron master's tram rails« 
  4. ^ Payton, Philip (2004). Oxford Dictionary of National Biography. Oxford University Press. 
  5. ^ Young, Robert (2000) [1923]. Timothy Hackworth and the Locomotive (reprint изд.). Lewes, UK: The Book Guild. 
  6. ^ P. Mathur; K. Mathur; S. Mathur (2014). Developments and Changes in Science Based Technologies. Partridge Publishing. стр. 139. 
  7. ^ Nock, Oswald (1977). Encyclopedia of Railroads. Galahad Books. 
  8. ^ Hamilton Ellis (1968). The Pictorial Encyclopedia of Railways. Hamlyn Publishing Group. стр. 24–30. 
  9. ^ Ellis, p. 355
  10. ^ „Diesel Locomotives. The Construction of and Performance Obtained from the Oil Engine”. 1935. 
  11. ^ Meiklejohn, Bernard (јануар 1906). „New Motors on Railroads: Electric and Gasoline Cars Replacing the Steam Locomotive”. The World's Work: A History of Our Time. XIII: 8437—54. Приступљено 2009-07-10. 
  12. ^ „DIESEL LOCOMOTIVES”. mikes.railhistory.railfan.net. 
  13. ^ „Gasoline locomotives”. Time.com. 28. 9. 1925. Архивирано из оригинала на датум 18. 11. 2011. Приступљено 1. 1. 2012. 
  14. ^ „Direct drive gasoline locomotives”. Yardlimit.railfan.net. Приступљено 1. 1. 2012. 
  15. ^ Webb, Brian (1973). The British Internal Combustion Locomotive 1894–1940. David & Charles. ISBN 0715361155. 

ЛитератураУреди

  • Duffy, Michael C. (2003). Electric Railways 1880–1990. IET. ISBN 978-0-85296-805-5. 
  • Ellis, Cuthbert Hamilton (12. 12. 1988). Pictorial Encyclopedia of Railways. Random House Value Publishing. ISBN 978-0-517-01305-2. 
  • Churella, Albert J. (1998). From Steam To Diesel: Managerial Customs and Organizational Capabilities in the Twentieth-Century American Locomotive Industry. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02776-0. 
  • Fowler, George Little (1906). Locomotive dictionary; an illustrated vocabulary of terms which designate American Railroad locomotives, their parts, attachments and details of construction, with definitions and illustrations of typical British locomotive practice; five thousand one hundred and forty-eight illustrations. New York: Railroad Gazette. ISBN 9780912318202. 
  • * Broggie, Michael (2014). Walt Disney's Railroad Story: The Small-Scale Fascination That Led to a Full-Scale Kingdom (4th изд.). The Donning Company Publishers. ISBN 978-1-57864-914-3. 
  • C. E. Wolff, Modern Locomotive Practice: A Treatise on the Design, Construction, and Working of Steam Locomotives (Manchester, England, 1903)
  • Henry Greenly, Model Locomotive (New York, 1905)
  • G. R. Henderson, Cost of Locomotive Operation (New York, 1906)
  • W. E. Dalby, Economical Working of Locomotives (London, 1906)
  • A. I. Taylor, Modern British Locomotives (New York, 1907)
  • E. L. Ahrons, The Development of British Locomotive Design (London, 1914)
  • E. L. Ahrons, Steam Engine Construction and Maintenance (London, 1921)
  • J. F. Gairns, Locomotive Compounding and Superheating (Philadelphia, 1907)
  • Angus Sinclair, Development of the Locomotive Engine (New York, 1907)
  • Vaughn Pendred, The Railway Locomotive, What it is and Why it is What it is (London, 1908)
  • Brosius and Koch, Die Schule des Lokomotivführers (thirteenth edition, three volumes, Wiesbaden, 1909–1914)
  • G. L. Fowler, Locomotive Breakdowns, Emergencies, and their Remedies (seventh edition, New York, 1911)
  • Fisher and Williams, Pocket Edition of Locomotive Engineering (Chicago, 1911)
  • T. A. Annis, Modern Locomotives (Adrian Michigan, 1912)
  • C. E. Allen, Modern Locomotive (Cambridge, England, 1912)
  • W. G. Knight, Practical Questions on Locomotive Operating (Boston, 1913)
  • G. R. Henderson, Recent Development of the Locomotive (Philadelphia, 1913)
  • Wright and Swift (editors) Locomotive Dictionary (third edition, Philadelphia, 1913)
  • Roberts and Smith, Practical Locomotive Operating (Philadelphia, 1913)
  • E. Prothero, Railways of the World (New York, 1914)
  • M. M. Kirkman, The Locomotive (Chicago, 1914)
  • C. L. Dickerson, The Locomotive and Things You Should Know About it (Clinton, Illinois, 1914)
  • P. W. B. Semmens, A. J. Goldfinch, How Steam Locomotives Really Work (Oxford University Press, US, 2004) ISBN 0-19-860782-2
  • Gerald A Dee, A Lifetime of Railway Photography in Photographer Profile, Train Hobby Publications, Studfield, 1998. (Australian steam)
  • Swengel, F. M. The American Steam Locomotive; Vol. 1. The Evolution of the American Steam Locomotive, Midwest Rail Publication, Iowa, 1967.
  • Раков В.А. Локомотивы отечественных железных дорог 1845–1955 Транспорт, Москва, 1995
    (Rakov V.A. Locomotives of fatherland's railways 1845–1955 Transport, Moscow, 1995 (in Russian))
  • J.J.G. Koopmans: The fire burns much better ... NL-Venray 2006, ISBN 90-6464-013-0
  • Churella, Albert J. (1998). From Steam To Diesel: Managerial Customs and Organizational Capabilities in the Twentieth-Century American Locomotive Industry. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02776-0. 
  • Pinkepank, Jerry A. (1973). The Second Diesel Spotter's Guide. Milwaukee WI: Kalmbach Books. ISBN 978-0-89024-026-7. 

Спољашње везеУреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Локомотива&oldid=24522584”