Мала сирена (бајка)

Бајку Мала сирена написао је дански књижевник Ханс Кристијан Андерсен. Издата је 1836. године као део збирке за децу.

„The Little Mermaid” Illustration by Vilhelm Pedersen

Адаптирана је за различите медије, укључујући музичко позориште, цртани филм, балет, оперу и филм.

СадржајУреди

У овој Андерсеновој бајци присутни су елементи народне бајке: лик морске девице, сирене, краљевски двор у доњем и горњем свету, краљевић, вештице, чаробни напитак и сл. Међутим, за разлику од народне бајке, Андерсен започиње бајку дескрипцијом места:

„Сирене су живеле у предивном дворцу изграђеном од златних, сребрних, зелених, плавих, жутих и црвених шкољки које се пресијавају на сунчевим зрацима који продиру кроз воду. Чинило се као да светлуца на хиљаде сјајних драгуља. Дворац је био окружен великим вртом обраслим смеђом и зеленом морском травом, која се њихала амо-тамо, како би је носиле морске струје”.[1]

Андерсен се задржава на детаљима ентеријера и екстеријера у опису дворова морског краља, а слично чини и када описује мајку морског краља и њених  шест унука о којима је водила рачуна, будући да је морски краљ био удовац: „Принцезе сирене су биле препуштене својој баки која се с пуно љубави бринула о њима. Учила их је свему што би требало да знају. А краљеве кћери треба да знају пуно тога како би постале лепо васпитане и отмене девојке. Свих шест принцеза сирена су биле веома лепе, али најмлађа је била најлепша. Коса јој је била дуга и сјајна, образи румени, а очи плаве попут морске пучине”.[1] Мала сирена је била најлепша међу својим сестрама и заузимала је посебно место у срцу свог оца. Била је нежна, повучена и замишљена девојка. Од малена је маштала о копну и често запиткивала баку о животу изван морских дубина. Годинама је посматрала своје сестре како једна за другом одлазе на копно и завидила им је на томе. Коначно, на свој петнаести рођендан, Мала сирена је добила прилику да искуси божанство копна о коме је дуго сањарила.

Она је пресрећна посматрала „горњи” свет, а у просторијама једног брода угледала је младог и лепог краљевића „крупних црних очију” коме није било више од шеснаест година. У бродолому су страдали бројни морнари, а Мала сирена је спасила краљевића, изнела га је на песак, набацила на себе морску пену и посматрала ко ће му се први приближити. Била је то једна девојка. Краљевић се смешио свима који су били окупљени око њега, али се није смешио Малој сирени која му је спасила живот, будући да он то није ни знао. Мала сирена се замишљена вратила својим сестрама.[2]

Мала сирена није могла да заборави краљевића, жудела је за копном и желела је да буде део његовог света и да покуша да освоји његову љубав. Да би то учинила, морала је да има ноге. Обратила се морској вештици и од ње тражила да јој подари људске ноге. Вештица јој је обећала да ће јој остварити жељу уколико јој за узврат Мала сирена подари свој глас: „Добићеш ноге уместо репа, али никада више нећеш моћи проговорити ни реч. Ако не успеш својим лепим стасом и милим очима да очараш принчево срце и да се ожени с тобом, мораћеш умрети. Оног тренутка када се принц ожени другом, претворићеш се у морску пену. Осим тога сваки корак који направиш јако ће те болети. Стопала ће ти крварити као да ходаш по оштром камењу, али не смеш показати колико те то боли. Мораћеш се смешкати као да се ништа не догађа”.[1] Мала сирена је без размишљања о последицама пристала, и од вештице добила ноге. Отишла је на копно у дворац младог краљевића. Њега је одмах опчинила њена лепота и замолио ју је да остане на његовом двору. Међутим, ни на једно питање упућено Малој сирени није добио одговор, јер је Мала сирена остала без свог гласа. Једног дана, принц је поверио Малој сирени своју жељу да ожени девојку која га је спасила у бродолому. Иако је била заљубљена у њега и утучена због неузврађених осећања, Мала сирена је пронашла девојку о којој је краљевић маштао и помогла им да се сретну. Несрећна, играла је на венчању своје неузвраћене љубави. Сиренине сестре су је молиле да се врати, дале су јој бодеж који су добиле од вештице у замену за своју косу и поручиле јој да мора њиме убити краљевића. Знајући да не може то да уради, Мала сирена се бацила у воду, али се није претворила у морску пену због своје доброте и несебичности.  

АнализаУреди

Основна тема у бајци је љубав, а јавља се у три варијантна облика:

а) због прејаке љубави Мала сирена одлучно напушта властити свет воде и свесно кида све нити које је вежу за средину у којој је одрасла;

б) неузвраћена љубав;

в) узвишена и племенита љубав која има виши смисао јер оплемењује друге.

Мала сирена је искрено волела краљевића, али није могла да схвати да он не зна за њену љубав. Она је упорна у својој жељи да пређе у горњи свет, те у том смислу подноси најтеже болове, а уједно се растаје и од онога што јој је најдраже: од свог гласа. Вештица је у овој бајци сурова, али она и као таква упозорава Малу сирену на све оно што јој се може догодити у горњем свету. Жртвовање Мале сирене је унапред осуђено на трагичан крај јер она одлази у туђи свет, у њему је туђинац, а посебна трагика је у томе што нема гласа и што не може објаснити краљевићу да му је она спасила живот. У својој љубави Мала сирена остаје упорна до краја и одбија да послуша своју баку и сестре и да краљевићу забоде нож у срце како би поново добила глас и како би могла да се врати у морске дубине. Она воли краљевића, али је приморана да гледа све оно што њему причињава радост,  а немоћна је да објасни колико пати.[2]

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Андерсен, Ханс Кристијан (2008). Андерсенове бајке. Београд: Беокњига. стр. 76—88. 
  2. ^ а б Обрадовић, Славољуб (2005). Књижевност за децу 2. Алексинац: Виша школа за образовање васпитача. стр. 169—174. 

ЛитератураУреди

  1. Милутиновић, Љубомир (2016). Књижевност за дјецу. Бања Лука, Филозофски факултет.