Мађарско сиво говече

Мађарско сиво говече (мађ. Magyar szürke szarvasmarha, Magyar alföldi) је стара раса мађарског говечета која је служила за исхрану. Данас је законом заштићена и спада у једну од оригиналних мађарских раса.

Мађарско сиво говече
Мађарско сиво говече
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Подред:
Преживари (Ruminantia)
Породица:
Потпородица:
Врста:
Bos primigenius taurus
Подврста:
Bos primigenius taurus hungaricus
Мађарско сиво говече у пустари Хортобађ, првом и највећем националном парку у Мађарској
Мађарско сиво говече у Берлинском зоолошком врту (у средини је крава а десно је бик)

Ова врста припада подолској групи говеда (сиво-степско говече) и веома је добро адаптирана захтевима екстезивног сточарског система.[1] Врста је настала и формирала се у Панонској низији.[2]

Карактеристике

уреди

Мађарско сиво говече је касностасно, али витко и доста високо. Бик достиже висину од 145-155 cm и тежину од 800 - 900 kg, док крава достиже висину од 135-140 cm и тежину од 500-600 kg.

Крзно јој је чупаво и боја се прелива од сребрнастобеле до пепељасто сиве. Телад се рађају са црвенкасто-жутим крзном. Мађарско сиво говече је веома издржљиво, лако се размножава и дуговечно је. Рогови су усправљени нагоре, дугачки и благо повијени.

Историја

уреди

По изворима, сиво говече је стигло на данашње просторе заједно са Мађарима у 9. веку са истока. Прве слике сивог говечета се могу видети у мађарској илустрованој хроници која је настала у 14. веку.

У средњем веку ово говече је узгајано за исхрану и извозило се ван граница Мађарске по читавој западној Европи.[3] Говече је било на цени због изузетно квалитетног меса тако да је узгајање било исплативо.[3]

Данас Мађарско сиво говече се више узгаја као туристичка атракција по националним парковима, где се и данас напајају са традиционалног ђерма, затим по зоолошким вртовима Европе као раритет, али се може и даље наћи у појединим крајевима у слободном држању, као на пример у Боцфелде (Bocfölde) у жупанији Зала и у западним деловима Мађарске. Ова стада служе као банке гена и за расплођавање, нарочито због податка да су изузетно отпорне на многе болести које погађају данашње типове високомлечних и високомесних говеда.[4]

Стара сеоска запрега и традиционални чувари крава (мађ. gulyás)

Извори

уреди
 
Група сивих говеда на испаши у Синпетри, северна Мађарска
  • Bellon Tibor: A magyar szürkemarha, Budapest, Timp Kft. 2001. ISBN 978-963-00-7760-6.
  • Történelmi állatfajtáink enciklopédiája, szerk. Tőzsér János, Bedő Sándor, Budapest, Mezőgazda Kiadó. 2003. ISBN 978-963-286-059-6.
  • Bellon Tibor: A Tisza néprajza: Ártéri gazdálkodás a tiszai Alföldön, Budapest, Timp Kft. 2003. ISBN 978-963-206-607-3.
  • Az Alföld gazdálkodása / Állattenyésztés, szerk.: Novák László Ferenc, Nagykőrös, Arany János Múzeum. 2004. ISBN 963-7134.
  • Matolcsi János: Állattartás őseink korában, Budapest, Gondolat Könyvkiadó. 1982. ISBN 978-963-281-146-8.
  • Hankó Béla: A magyar háziállatok története ősidőktől máig, Budapest, Művelt Nép, 1954
  • Dr. Bodó Imre: Magyar szürke szarvasmarha, Debrecen, Hortobágyi Nemzeti Park Igazgatóság, 1987 [!1988],. ISBN 978-963-02-5709-1.
  • A magyar szürke szarvasmarha / Szakmai kiadvány, Budapest, Magyar Szürke Szarvasmarhát Tenyésztők Egyesülete, 1994

Референце

уреди
  1. ^ Bellon Tibor: A magyar szürkemarha (језик: мађарски)
  2. ^ Magyar néprajzi lexikon Мађарски лексикон етнографије (језик: мађарски)
  3. ^ а б Hankó Béla: A magyar háziállatok története ősidőktől máig (језик: мађарски)
  4. ^ Történelmi állatfajtáink enciklopédiája (језик: мађарски)

Види још

уреди

Спољашње везе

уреди