Мајлс Дејвис

Мајлс Дејвис (енгл. Miles Davis; Олтон, 26. мај 1926Санта Моника, 28. септембар 1991[1]) био је амерички џез трубач и композитор, један од најпознатијих и најутицајнијих џезиста.[2] Мајлс Дејвис је зачетник многих џез стилова, попут кула, модерног бопа, фузије, модалног џеза и фанка. Свирао је са безброј џез великана, међу којима су пијанисти Чик Корија, Кит Џерет, Бил Еванс и Херби Хенкок, саксофонисти Чарли Паркер, Џон Колтрејн, Кенонбол Едерли и Вејн Шортер, басиста Рон Картер и многи други.

Мајлс Дејвис
Miles Davis 23.jpg
Мајлс Дејвис
Датум рођења(1926-05-26)26. мај 1926.
Место рођењаОлтон
 САД
Датум смрти28. септембар 1991.(1991-09-28) (65 год.)
Место смртиСанта Моника
 САД
Веб-сајтwww.milesdavis.com

Рођен у Алтону у држави Илиноис, а одрастао у Источном Сент Луису, Дејвис је отишао да студира на Џулијарду у Њујорку, пре него што је одустао и професионално дебитовао као члан бебоп квинтета саксофониста Чарлија Паркера од 1944. до 1948. Убрзо након тога, он је снимио Birth of the Cool сесије за Капитол рекордс, које су биле кључне за развој кул џеза. Почетком педесетих година, Мајлс Дејвис је снимио неке од најранијих хард боп музичких нумера у издању Престиж рекордса, али је то радио насумично због зависности од хероина. Након широко цењеног повратничког наступа на Њупортском џез фестивалу 1955. године, потписао је дугорочни уговор са Колумбија рекордсом и снимио албум 'Round About Midnight из 1957. године.[3] Било је то његово прво дело са саксофонистом Џоном Колтрејном и басистом Полом Чамберсом, кључним члановима секстета који је водио раних 1960-их. У овом периоду је наизменично сарађивао са оркестарским џез сарадником Гилом Евансом, попут Sketches of Spain (1960) под утицајем шпанске музичке, и радио на бенд снимцима, попут Milestones (1958) и Kind of Blue (1959).[4] Последњи снимак остаје један од најпопуларнијих џез албума свих времена,[5] продавши више од пет милиона примерака у САД.

Дејвис је направио неколико промена у саставу док је снимао Someday My Prince Will Come (1961), његове Блекхок концерте из 1961 и Seven Steps to Heaven (1963), још један главни успех који је увео басисту Рона Картера, пијанисту Херби Ханкока и бубњара Тонија Вилијамса.[4] Након додавања саксофонисте Вејна Шортера у свој нови квинтет 1964. године,[4] Дејвис их је водио на серији апстрактнијих снимака које су често састављали чланови бенда, помажући пиониру пост-боп жанра албумима попут E.S.P (1965) и Miles Smiles (1967),[6] пре преласка у његов електрични период. Током 1970-их експериментисао је са роком, фанком, афричким ритмовима, новом електронском музичком технологијом и непрестано променљивом поставом музичара, укључујући клавијатуристу Јоа Завинула, бубњара Ала Фостера и гитаристу Џона Маклолина.[7] Овај период, почев од Дејвисовог студијског албума In a Silent Way из 1969. године и закључно са концертним снимком Agharta 1975. године, био је најконтроверзнији у његовој каријери, отуђивши и изазивајући многе у џезу.[8] Његова милионски продавана плоча Bitches Brew из 1970. године помогла је да дође до поновног пораста комерцијалне популарности жанра са џез фузијом како је деценија напредовала.[9]

Након петогодишње пензије због лошег здравља, Дејвис је наставио каријеру током 1980-их, запошљавајући млађе музичаре и поп звуке на албумима као што су The Man with the Horn (1981) и Tutu (1986). Критичари га су често нису прихватали, али деценија је Дејвису прикупила највиши ниво комерцијалног признања. Он је изводио распродане концерте широм света, бавећи се исто тако визуелном уметности, филмом и телевизијом, пре своје смрти 1991. године од комбинованих ефеката можданог удара, упале плућа и респираторног затајења.[10] Дејвис је 2006. примљен у Кућу славних рокенрола,[11] чиме је препознат као „једна од кључних фигура у историји џеза“.[11] Ролинг стоун га је описао као „најцјењенијег џез трубача свих времена, и свакоко једног од најважнијих музичара 20. века“,[10] док га је Џералд Ерли назвао неспорно једним од најутицајнијих и најиновативнијих музичара тог периода.[12]

ДискографијаУреди

ФилмографијаУреди

Година Филм Приписано као Улога Напомене
Композитор Извођач аутор
1958 Elevator to the Gallows Да Да Критичар Fил Xонсон га је описао као „најусамљенији звук трубе који ћете икада чути и од тада модел за тужну музику. Чујте га и плачите.”[13]
1968 Symbiopsychotaxiplasm Да Да
1970 Џек Џонсон Да Да Основа за албум Џек Џонсон из 1971
1972 Imagine Да он сам Камео, без заслуга
1985 Miami Vice Да Ајвори Џонс ТВ серија (1 епизода – „Џанк љубав”)
1986 Крими прича Да џез музичар Камео, ТВ серија (1 епизода – „Рат”)
1987 Сијеста Да Да Само једну песму је компоновао Мајлс Дејвис у кооперацији са Маркус Милер („Theme For Augustine”).
1988 Scrooged Да Да улични музичар Камео
1990 The Hot Spot Да Композитор је Џек Ниче, такође учествује Џон Ли Хукер
1991 Динго Да Да Да Били Крос Саундрак је компоновао Мајлс Дејвис у кооперацији са Мичел Легранд.

РеференцеУреди

  1. ^ „Miles Davis Biography”. Biography. Приступљено 15. 1. 2021. 
  2. ^ „Miles Davis American musician”. Britannica. Приступљено 15. 1. 2021. 
  3. ^ Yanow 2005, стр. 176.
  4. ^ а б в „Miles Davis, innovative, influential, and respected jazz legend”. African American Registry. Архивирано из оригинала на датум 9. 8. 2016. Приступљено 11. 6. 2016. 
  5. ^ McCurdy 2004, стр. 61.
  6. ^ Bailey, C. Michael (11. 4. 2008). „Miles Davis, Miles Smiles, and the Invention of Post Bop”. All About Jazz. Архивирано из оригинала на датум 8. 6. 2016. Приступљено 20. 6. 2016. 
  7. ^ Freeman 2005, стр. 9–11, 155–156.
  8. ^ Christgau 1997; Freeman 2005, стр. 10–11, back cover
  9. ^ Segell, Michael (28. 12. 1978). „The Children of 'Bitches Brew'. Rolling Stone. Архивирано из оригинала на датум 14. 6. 2016. Приступљено 12. 6. 2016. 
  10. ^ а б Macnie, Jim. „Miles Davis Biography”. Rolling Stone. Архивирано из оригинала на датум 9. 8. 2017. Приступљено 11. 6. 2016. 
  11. ^ а б „Miles Davis”. Rock and Roll Hall of Fame. Архивирано из оригинала на датум 3. 5. 2016. Приступљено 1. 5. 2016. 
  12. ^ Gerald Lyn, Early (1998). Ain't But a Place: an anthology of African American writings about St. Louis. Missouri History Museum. стр. 205. ISBN 1-883982-28-6. 
  13. ^ Johnson, Phil (14. 3. 2004). „Discs: Jazz—Miles Davis/Ascenseur Pour L'Echafaud (Fontana)”. Independent on Sunday. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди