Отворите главни мени

Мењшевик (рус. меньшевик — у мањини, мањина)[1][2] назив је за чланове десног крила Руске социјалдемократске радничке партије (РСДРП), који су били опоненти левом радикалном крилу — бољшевицима Владимира Иљича Лењина. Они су се временом организовали у сопствену партију[3] и постали велики непријатељи.

Фракције су настале 1903. године након спора у Руској социјалдемократској радничкој партији између Јулија Мартова и Владимира Лењина. Спор је настао током Другог конгреса РСДЛП, наводно због ставова о мањим питањима партијске организације. Мартовљеве присталице, које су биле у мањини на кључном гласању о питању чланства у странци, касније су постали познати као мењшевици, што је изведено из руске речи рус. меньшинство (мањина), док су Лењинове присталице постале познате као бољшевици, од рус. большинство (већина).[4][5][6][7][8]

Упркос назива, ниједна страна није имала конзистентну већину током читавог Другог конгреса. Нумеричка предност варирала између две стране током остатка постојања РСДЛП све до Руске револуције. Расцеп се показао дуготрајним и био је узрокован прагматичним темама о историји, као што је неуспешна Револуција из 1905. и теоријским питањима класног вођства, класне алијансе и интерпретације историјског материјализма. Док су обе фракције веровале да је пролетерска револуција неопходна, мењшевици су углавном били скромнији и позитивнији у погледу либералистичке опозиције и на сељаштву базиране Социјалистичке револуционарне партије.[9][10]

Историјат раздораУреди

До њиховог раскола дошло је на Другом конгресу Руске социјалдемократске радничке партије (РСДРП) одржаном у Бриселу (јул) и Лондону (август) 1903. године.[3] Начелно су обе фракције биле за уништење капитализма и свргавање царског режима,[појаснити] али мењшевици — предвођени Јулијем Мартовом — преферирали су велику, лабаво организовану демократску партију, чији би се чланови могли у многим питањима и разилазити, али се ипак слагати око битног.[11] Ово је делом налик на западноевропске социјалдемократске партије. Они су били спремни да сарађују с руским либералима, а и ограђивали су се од употребе револуционарног терора (зато су их звали меки).

С друге стране, бољшевици предвођени Лењином, били су тврдолинијашки револуционари који се око метода који би их довели до циља нису пуно устручавали, па су их звали тврди.[11] Лењин је с друге стране схватао да нема времена за демократију, а није имао ни поверења у масе.[11] Зато је желео да створи малу чврсто организовану и веома дисциплиновану партију с члановима који за њу живе и раде 24 часа дневно, и следе партијску линију у свакој појединости. Он је проницљиво схватио да ће у такво чланство царској полицији пуно теже полазити за руком да убаци своје људе. То се касније показало потпуно тачним, јер је један члан организационог одбора конгреса био агент руске тајне полиције.[11]

Кад су присталице Лењина избориле привремену већину у Централном комитету, и у уредништву партијских новина Искра, себе су назвали бољшевици (већина), а Мартова и његове присташе мењшевицима (мањина).

Након лондонског конгреса нарасле су тензије између тих двеју фракција. Осим неслагања око лењиновог инсистирања на диктаторској улози високо централизоване партије, мењшевици су тврдили да пролетеријат не може (а нити не треба) да доминира буржоаском револуцијом; дакле, за разлику од бољшевика, они су били вољни да сарађују са либералном буржоазијом на успостави либералног, капиталистичког режима, за који су држали да је потребан као међустаница према социјалистичком друштву.

КарактеристикеУреди

Мењшевици су активно учествовали и имали важне улоге у Револуцији 1905, нарочито у раду петроградског совјета. И они су као и бољшевици, учествовали у раду парламента (Думе), патолошки верујући да ће њихов успех бити корак према стварању демократске власти.

Руска социјалдемократска радничка партија дефинитивно се распала 1912. кад је Лењин повукао своје присталице из ње, а мењшевици су се међусобно посвађали око ставова о Првом светском рату.[3]

Иако су имали водеће улоге у раду првих совјета и привремене владе, формиране након Фебруарске револуције (1917), и формално основали сопствену партију у августу — Руску социјалдемократску радничку партију, мењшевици нису били довољно јединствени да задрже доминантну позицију у политичким дешавањима након 1917. године. Након бољшевичке Октобарске револуције, покушали су да се организују као легална опозиција, али су до краја 1922. потпуно потиснути. Након тога су бројни мењшевици отишли у егзил.[3]

РеференцеУреди

  1. ^ The Great Events of the Great War: A.D. 1917. By Charles Francis Horne. National Alumni [printed by J.J Little & Ives Company, 1920. p328
  2. ^ Lenin. By Mark Aleksandrovich Aldanov. E. P. Dutton, 1922. p10
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Menshevik (на језику: енглески). Encyclopædia Britannica. Приступљено 3. 12. 2014. 
  4. ^ The Mensheviks After October. By Vladimir N. Brovkin. Cornell University Press, 1991
  5. ^ The Mensheviks in the Revolution of 1917. By John D. Basil. Slavica Publishers, 1983.
  6. ^ The trial of the Mensheviks: the verdict and sentence passed on the participants in the counter-revolutionary organization of the Mensheviks. By Antonov-Saratovsky, Soviet Union. Prokuratura. Centrizdai, 1931.
  7. ^ Lenin and the Mensheviks: the persecution of socialists under Bolshevism. By Vera Broido. Gower, 1987
  8. ^ The Mensheviks in the Russian Revolution. By Abraham Ascher. Cornell University Press, 1976
  9. ^ Burbank, Jane (1. 1. 1985). „Waiting for the People's Revolution: Martov and Chernov in Revolutionary Russia 1917-1923”. Cahiers du Monde Russe et Soviétique. 26 (3/4): 375—394. JSTOR 20170079. doi:10.3406/cmr.1985.2051. 
  10. ^ Smith, S. A. (21. 2. 2002). The Russian Revolution: A Very Short Introduction. OUP Oxford. стр. 17. ISBN 9780191578366. 
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 The Bolshevik-Menshevik Split (на језику: енглески). History Today. Приступљено 3. 12. 2014. 

ЛитератураУреди

  • Abraham Ascher (ed.), The Mensheviks in the Russian Revolution. Ithaca, NY: Cornell University Press, 1976.
  • John D. Basil, The Mensheviks in the Revolution of 1917. Columbus, OH: Slavica Publishers, 1983.
  • A.M. Bourguina, Russian Social Democracy: The Menshevik Movement: A Bibliography. Stanford, CA: Hoover Institution on War, Revolution and Peace, 1968.
  • Vera Broido, Lenin and the Mensheviks: The Persecution of Socialists Under Bolshevism. Boulder, CO: Westview Press, 1987.
  • Vladir Brovkin. Dear Comrades: Menshevik Reports on the Bolshevik Revolution and the Civil War. Hoover Press, Mar 1, 1991.
  • Vladimir Brovkin, "The Mensheviks' Political Comeback: The Elections to the Provincial City Soviets in Spring 1918," Russian Review, vol. 42, no. 1 (Jan. 1983), pp. 1–50. In JSTOR.
  • Vladimir N. Brovkin, The Mensheviks After October: Socialist Opposition and the Rise of the Bolshevik Dictatorship. Ithaca, NY: Cornell University Press, 1987.
  • Ziva Galili, The Menshevik Leaders in the Russian Revolution: Social Realities and Political Strategies. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1989.
  • Leopold H. Haimson (ed.), The Mensheviks : From the Revolution of 1917 to the Second World War. Chicago: University of Chicago Press, 1974.
  • Leopold H. Haimson, The Making of Three Russian Revolutionaries: Voices from the Menshevik Past. Cambridge, England: Cambridge University Press, 1988.
  • André Liebich (de), From the Other Shore: Russian Social Democracy after 1921. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1997.

Спољашње везеУреди