Википедија

Миафизитство

Миафизитство (од стгрч. μία — „једина” + φύσις — „природа, бит”) назив је христолошке доктрине који се користи у савременој богословској литератури, утврђујући јединство природе Богочовјека Исуса Христа без мијешања и раздвајања у Њему божанске и људске природе.[1][2]

Суштина доктрине уреди

Богослови, који признају Халкидонски сабор, миафизитством називају „умјерено монофизитство”, за разлику од „крајњег монофизитства” (евтихијанства), по коме је сједињење двије природе у Христу током Његовог оваплоћења довело до апсорпције људске бити божанском или до образовања неке треће суштине, а не која није ни Бог ни човјек.[3] Тренутно ниједна црква не слиједи крајњу монофизитску христологију.[2]

Основна разлика између миафизитства и евтихијанства је у томе што се разматра признање прве Христове јединосуштности људима по човјечности. Истовремено, миафизити сматрају Христа, иако истинитим, али не потпуно идентичним људима по природи, али ограниченим у пољу Божанског, Његова човјечност је „пасивни објекат божанског утицаја”.[3]

Миафизити поричу стапање Божанства и човјечанства у Христу, али поистовјећујући израз „природа” са изразом „лице” или „ипостас”, тако да је формула „једна природа” њихов начин изражавања јединства Христа. Они наглашавају пуноћу човјечности Исуса Христа, али одбијају да признају статус „природе”. Миафизити вјерују да у Христу постоји само једна „воља” и једно „дејство”, односно „једно богоугодно дјеловање”.[3]

Миафизитство је традиционално за данашње Древноисточне (нехалкидонске) православне (оријенталне) цркве. Ове цркве прихватају само три васељенска сабора, одбацујући Халкидонски (четврти васељенски) сабор. У ове цркве убрајају се Јерменска апостолска, Коптска, Етиопска, Сиријска, Маланкарска, Маланбарска и Еритрејска црква.[2][4] Ове цркве у православној и католичкој литератури се често називају монофизитским, али саме цркве одбацују израз „монофизитство” везан за њихово учење.[5][6] По њима се израз „монофизитство” искључиво односи на евтихијанство и анатемисаног Евтихија. Представници ових цркава своју доктрину радије називају „миафизитством”.[3] Они себе сматрају насљедницима древне богословске традиције, још од Кирила Александријског са изразом који користе „једина (једна) природа оваплоћеног Бога Ријечи” (грч. μία φύσις τοῦ θεοῦ Λόγου σεσαρκωμένη). Признао је да је могуће говорити о двије природе Христа послије оваплоћења, осудио Аполинарија Лаодикијског и признао пуноћу људске природе у Христу.[3][4]

Миафизити своју христологију заснивају на богословији како Кирила Александријског, тако и његовог претходника, Атанасија Великог. Доктрину миафизитства образовал ису почетком 6. вијека учитељи Севир Антиохијски и Филоксен Мабушки.[3]

Формула „једина (једна) природа оваплоћеног Бога Ријечи” уреди

У руској православној књижевности формула Кирила Александријског „μία φύσις τοῦ θεοῦ Λόγου σεσαρκωμένη” обично се преводи као с грчког као калк: „једина природа Бога Ријечи оваплоћеног”[7] или „једна природа Бога Ријечи оваплоћеног”.[8][9] У миафизитској богословској литератури на руске и друге језике, ова формула се преводи као „Једина природа оваплоћене Ријечи Бога (Божије)”[10][11] или „Једна природа оваплоћеног Бога Ријечи”.[12]

Непосредни извор формуле „једина природа” за Кирила Александријског била је расправа „Ријеч о оваплоћењу”, првобитно приписана Атанасију Александријском (не мијешати са главном дијелом „Ријеч о оваплоћењу Бога-Ријечи и о Његовом доласку к нама у тијелу”, познатом и као Атанасије). Поред Кирила, ауторством Атанасије касније су признали и византијски богослови као што су Евлогије Александријски, Анастасије Синајски и Јован Дамаскин. У исто вријеме, Леонтије Византијски је расправу приписао Аполинарију Лаодикијском. Антимонофизитски полемичари 6—7. вијека дали су детаљне и темељне аргументе у прилогу припадности „Ријечи о оваплоћењу” не Атанасију, него Аполинарију. Крајем 19. вијека научници су потврдили закључак древних богослова и учинили га власништвом савремене црквено-историјске науке. Трактат представља исповједање вјере (или извод из ње), који је Аполинарије поднио римским цару Јовијану 363. године. Неки богослови Древноисточних православних цркава овај закључак прихватају са резервом као „вјероватан”.[13] Код Аполинарија је формула „једина природа” укључена као један од елемената у христолошком моделу који је развио, у оквиру којег при Оваплоћењу Бог Син сагледава људску природу на тај начин да је људски ум у њему замијењен самим Логосом. Нема сумње да су и трактат који је послужио као извор формуле и Кирилов богословски систем били ослобођени ових специфичности аполинаријске христологије, иако је Кирилова употреба формуле „једина природа” послужила као повод за представнике Антиохијске богословске школе да оптуже Кирила за аполинаријанство. Истовремено, значење и мјесто ове формуле у богословском систему самог Кирила и корелација његовог богословља с богословљем како присталица, тако и противника Халкидонског сабора остао једно од најдискутованијих питања у савремено патрологији.[7][8][9][14][15][16][17]

Према Лоис Фараж, професору историје Древне цркве и монахињи Коптске цркве, миафизитство, по формули Кирила Александријског, значи да се послије Овалплоћења не може говорити о двије природе, већ о једној природи Христа, Бога-Ријечи, оваплоћеној.[2]

Дијалог православних и древноисточних православних цркава уреди

Главни чланак: Богословски дијалог између православних и древноисточних православних цркава

У данском граду Орхусу је 1964. започет дијалог између богослова православних цркава и древноисточних православних цркава.[10]

У Православном центру Цариградске патријаршије у Шамбези у Женеви од 23. до 28. септембра 1990. одржано је треће засједање Мјешовите комисије за богословски дијалог између Православне цркве и Древноисточних цркава, с циљем успостављања евхаристијског општења између цркава. На засједању је састављен нацрт „друге усаглашене изјаве” и препоруке црквама.[18]

Посљедњи сусрет у оквиру богословског дијалога између Православне цркве и дохалкидонских цркава одржан је 1993. у Шамбези. Према резултатима сусрета развијени су „Приједлози за уклањање анатема”. Овај сусрет и документи који су услиједили изазвао је низ оптужби (у Русији, Светој Гори и Србији) на адресу јерархије православних цркава у праћењу „екуменистичке јереси”. Те документе није одобрио Архијерејски сабор Руске православне цркве 1997. и на јубиларном Архиерејском сабору РПЦ 2000. године.[19]

Вадим Лурје је 1999. у сарадњи са протођакном Андрејем Кураевим објавио отворено писмо предсједавајућем богословске комисије РПЦ митрополиту минском Филарету у вези са могућом унијом Православне цркве са дохалкидонским миафизитским цркавама, критикујући документе објављене током састанка у Шабмезу 1993. године.[20]

Дијалог је настављен до данас.[10] Архиепископ верејски Евгеније је 2012. рекао да су и у древно и у савремено добра православни и јерменски богослови водили преговоре о обједињењу, али пошто су представници Јерменске цркве увијек одбијали да признају Халкидонски сабор, преговору су остали безуспјешни.[21]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ McGuckin, John Anthony, ур. (2011). The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity, 2 Volume Set (на језику: енглески). Wiley. стр. 401, 428. ISBN 978-1-4051-8539-4. Приступљено 15. 12. 2022. 
  2. ^ а б в г Farag, Lois (2012). „Miaphysitism”. Ур.: Kurian, George Thomas. The Encyclopedia of Christian Civilization, 4 Volume Set (на језику: енглески). Wiley. ISBN 978-1-4051-5762-9. Приступљено 15. 12. 2022. 
  3. ^ а б в г д ђ Феодор (Юлаев), иером. (2017). „Монофизитство”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XLVI : „Михаил Пселл — Мопсуестия”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 679—696. ISBN 978-5-89572-053-0. 
  4. ^ а б „Монофизитство • Большая российская энциклопедия - электронная версия”. bigenc.ru. Архивирано из оригинала 15. 06. 2022. г. Приступљено 16. 12. 2022. 
  5. ^ Давыденков, Олег; Филиппов, Александр (16. 3. 2010). „Армянская церковь. В чем разница между православием и армянским христианством?”. www.pravmir.ru (на језику: руски). Правмир. Приступљено 15. 12. 2022. 
  6. ^ „Монофизи́тство”. Католическая энциклопедия: М — П. (на језику: руски). III. Издательство францисканцев. 2007. стр. 575. Приступљено 16. 12. 2022. 
  7. ^ а б Лурье, В. М. (2006). „Концепции триадологической полемики IV века”. История византийской философии (на језику: руски). СПб: Axioma. стр. 77—80, 110—113. Приступљено 27. 12. 2022. 
  8. ^ а б Болотов, В. В. (1918). „Переход от триадологических споров к христологическим: Аполлинарий Лаодикийский”. Ур.: Бриллиантов, А. Лекции по истории Древней Церкви. Том 4. История церкви в период Вселенских Соборов (III. История богословской мысли) (на језику: руски). СПб. Приступљено 27. 12. 2022. 
  9. ^ а б Карташёв, Антон Владимирович (2008). „Сирия. Антиохия // II Вселенский собор в Константинополе 381 г”. Вселенские Соборы (на језику: руски). Минск: Белорусский Экзархат, Харвест. ISBN 978-985-511-083-6. Приступљено 27. 12. 2022. 
  10. ^ а б в Петросян, Езник (1998). „Проблема соединения двух естеств во Христе”. Армянская Апостольская Святая Церковь (на језику: руски). Краснодар: Епархия Юга России Армянской Аапостольской церкви. Приступљено 27. 12. 2022. 
  11. ^ Оганесян, Гевонд (2010). Армянское достояние на Святой Земле (на језику: руски) (2 изд.). Иерусалим. 
  12. ^ Pope Shenouda III (1999). The Nature of Christ (PDF) (на језику: енглески). Jersey City: St. Mark Coptic Orthodox Church. Приступљено 27. 12. 2022. 
  13. ^ Юрченко, А. И. К. (1991). К проблеме эксцерпции μία φύσις τοῦ θεοῦ Λόγου σεσαρκωμένη Аполлинария Лаодикийского // Философические и теологические опыты (на језику: руски). Москва: Книга. 
  14. ^ Спасский, Анатолий Алексеевич (1895). „Глава третья. Сочинения Аполлинария, надписанные именем св. Афанасия Александрийского”. Аполлинарий Лаодикийский. Историческая судьба сочинений Аполлинария с кратким очерком его жизни. Сергиев Посад. Приступљено 3. 3. 2023. 
  15. ^ Бриллиантов, Александр Иванович (2006). „Происхождение монофизитства”. К вопросу о философии Эригены. К истории арианского спора. Происхождение монофизитства. Труды по истории древней Церкви. Издательство Олега Абышко. стр. 793—822. Приступљено 3. 3. 2023. 
  16. ^ McGuckin, John Anthony (2004). St. Cyril of Alexandria: The Christological Controversy : Its History, Theology, and Texts (на језику: енглески). St. Vladimir's Seminary Press. стр. 140. ISBN 978-0-88141-259-8. Приступљено 3. 3. 2023. 
  17. ^ Samuel, V. C. (1973). „The Christology of Severus of Antioch”. Abba Salama. Athens. 4: 126—190. 
  18. ^ „Смешанная комиссия по богословскому диалогу между Православной Церковью и Ориентальными Православными Церквями [1] Православный центр Вселенского Патриархата, Женева, 23-28 сентября 1990 г.”. krotov.info. Приступљено 3. 3. 2023. 
  19. ^ Дунаев, А. Г. (2007). Богословские труды (на језику: руски) (41 изд.). М.: Издательский Совет РПЦ. Приступљено 3. 3. 2023. 
  20. ^ Лурье, Василий; Кураев, Андрей (1994). „На пороге унии (станем ли мы монофизитами?)”. Архивирано из оригинала 11. 4. 2012. г. Приступљено 3. 3. 2023. 
  21. ^ „Ответы архиепископа Верейского Евгения на вопросы посетителей сайта Синодального информационного отдела / Интервью / Патриархия.ru”. Патриархия.ru (на језику: руски). 9. 6. 2012. Приступљено 3. 3. 2023. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Миафизитство&oldid=26665303”