Милан Димитријевић (професор)
Милан Димитријевић (Велики Бечкерек, 1844 — Велики Бечкерек, 21. јануар 1901) био је српски професор и публициста.
| Милан Димитријевић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1844. |
| Место рођења | Велики Бечкерек,  Аустријско царство |
| Датум смрти | 21. јануар 1901. (56/57 год.) |
| Место смрти | Велики Бечкерек, Аустроугарска |
Биографија уреди
Образовање уреди
Основну школу завршио је у Великом Бечкереку, а гимназију и богословију у Сремским Карловцима. Потом уписује студије права у Пешти, где је положио професорски испит (1872) и постао доктор филозофије (1873).[1]
Професор уреди
Био је професор Српске православне велике гимназије у Новом Саду (1867-1870) и Карловачке гимназије (1870-1892). Предавао је историју и географију. Због своје строгости од ученика је прозван Грозни.[1]
Политика уреди
У младости је био присталица Светозара Милетића, али се 1869. разишао са њим, и постао његов огорчени противник. Почео је да заступа ставове конзервативно-клерикалне струје Срба у јужној Угарској. Припадао је тзв. Црној чети, политичкој групацији које је везивана за мањину богатих Срба интересно везаних за Беч. Поред патријарха Самуила Маширевића и Ђорђа Стратимировића, Црну чету чинили су: Јован Хаџић (Милош Светић), Петар Нинковић, Емил Чакра, Аца Поповић Зуб и Јован Грујић Јота.[2] Био је близак епископу бачком и касније патријарху Герману Анђелићу.[1]
Публициста уреди
Током шездесетих година 19. века издавао је црквене листове Беседа и Црквени збор. Уређивао је и лист за политику и народну просвету Србски народ (од 12. броја).[1] Лист је финансиран од стране Карловачке митрополије и мађарске владе, и спроводио је мађарофилску и реакционарну политику. На захтев привременог управитеља Новосадске гимназије Александра Гавриловића, Димитријевић је морао да напусти уредничку дужност, пошто је прихватио ову функцију без одобрења Патроната гимназије.[3]
Пензија уреди
Патријарх Герман му је завештао 30.000 форинти како би могао да се издржава од камате на ову суму, с обзиром да тада питање професорских пензија још није било решено. Патронат Карловачке гимназије му није дозволио да користи камату, па је након пензионисања био приморан да живи о трошку рођака. Германов брат Стефан Анђелић га је тужио за проневеру патријархове оставштине, али га је суд у Загребу ослободио кривице.[1]
Библиографија уреди
- Папа и римокатоличка црква (Нови Сад, 1969)
- Нешто из физикалне географије (у Извештају Карловачке гимназије за школску 1871/2)
- Gyurgye Branković (Smederevac) Despot der Serben: Nach heimatlichen Quellen und zeitgenössischen fremden Akten mit Berücksichtigung der späteren kritischen Historiker (Neusatz, 1876)
- Каква је наша автономија? (Нови Сад, 1897)
- Кратак одговор на млога разметања (На адресу г. дру Паји Јанковићу) (Нови Сад, 1898)
- Научни радови, говори и други састави професора Српске велике гимназије карловачке штампани у извештајима од 1853 до 1921 године 1-2 (Сремски Карловци, 1991)
Референце уреди
- ^ а б в г д Српски биографски речник књига 3, Д-З. Нови Сад: Матица српска. 2007. стр. 242—243.
- ^ Савин, Милош. „Јован Грујић Јота – конзервативни публициста”. www.kcns.org.rs.
- ^ Драгосављевић Савин, Љиљана. „СРПСКА ШТАМПА У НОВОМ САДУ – Режимски, хумористичко-сатирични листови и штампарије”. www.kcns.org.rs.
