Мишковић

вишезначна одредница на Викимедији

Народно предање (Које је сакупљајући грађу за етнографску расправу о Бањанима 1912 и 1940. године дјелимично приближио Светозар Томић и др. Ђурђића Петковић у гласнику Цетињског Музеја) каже да су , Мисковићи и Кокотовићи најстарије породице у Бањанима (Општина Никшић), да славе Светог Тому и прислужују Петровдан. У то вријеме Парез је био познат и изузетно погодан за узгој винове лозе и да су Парезани били изузетно моћни и економски јаки. Народно предање каже да је у земану на сабор код њиховог храма (црква Светог Апостола Томе у Парезу, која се данас нажалост налази у рушевинама) долазило по 70 седленика са сребреним седлима, и да је по томе пољана испод цркве св. Апостола Томе на којој су везани коњи добила назив сребрена пољана како се и дан данас назива. У овој цркви причестили су се војници војводе Влатка Вуковића при одласку у бој на Косово. Чувеним, богатим и у вакту силним и знаменитим Парезанима око 1585 год. у походе дође Иво Сењанин и потпуно их разори. Послије пораза Парезанско племе се распада, једа дио пребјегне на десну страну Требисњице, у Заводје (предио Паника), задржавајући старо презиме Парезанин (по мјесту Парезу), гдје их и данас има , као и у Билећи , Требињу, Београду и у другим мјестима широм европе и свијета . А Мисковици и Кокотовици у Петровиће(на Мишковића брда, Корољин До и Успутницу Кокотовици ). Због разнијех околности дио Кокотовица сјели из Бањана (Невесиње, Кривошије, Корјенице, Никшић и другим мјестима широм европе и свијета). Сви Кокотовици у Херцеговини подстичу од Мата, који се сјели у Невесиње 1855 г. За првог родоначелника Кокотовића сматра се Митар који је побјегао из Пареза од зулума Сењаним Ива. Бојећи се освете , дио Мишковића из Корољина Дола пребјегне у Босну, у околину Рогатице, гдје њихови потомци и данас живе...

Непозната су имена наших предака до прошлога вијека. Од тада се памти име Голуба Митрова Мишковића који је имао 9 синова, а то су били:Теодосије, Јефтимије, Мато, Зелен, Ђуро, Лука, Ристо, Пајо и још једног коме је заборављено име, који је прешао у католицизам и заузимао истакнуто мјесто у аустријској дипломатији. Према непотпуним изворима од њега је водио поријекло истакнути Титов генерал Иван Мишковић. Из писаних извора наводи се да је око 1860. године њихов брат Мато преселио из Петровића у Вилусе гдје и данас живе његови потомци , а њихов брат Лука и синовац Раде Пајов са породицама 1889. године у Вукојевац код Куршумлије, чији потомци данас живе у Београду, Лазаревцу , Батајници , Бору и селу Мађари у Топлици. Њихова мајка(жена Голубова) је била од Јовановића из Требиња , од оног рода од којег је и нас славни светитељ Василије Острошки. Она је одвела као сироче у род једног дјеверицица , који се скрасио на Хуму , оженио миразусом , и од којег воде поријекло тамосњи Мисковици. Ово братство је дало Манастиру два свјестеника и то игумана Теодосију и калуђера Јефтимија.

По свој прилици Теодосије је био најстарији од браће . Поуздано се зна да је 1833. године ступио на дужност игумана Манастира Косјерево . Теодосије је међу народом уживао општу популарност и поштовање , и сматра се као једна од најзнајцајнијих личности тога времена. Теодосије је био по свестеницком звању игуман а по народном и игуман и ban, а 1863 г.под Острогом Књаз Никола га именује за једног од водећих старјешина за Херцеговину. Теодосије 1859 г.из иностранства набавља прво звоно у Манастир Косијерево као и у читаву Херцеговину. Због овог смјелог подухвата и свог националног рада бива мућки отрован у Мостару од стране турака крајем 1863 г. А да би се испунило обецање које је Књаз Данило дао Теодосију, 1882 г.из Манастира Здребаоника пренесене су Мошти светог Арсенија другог Архиепископа, у Манастир Косијерево. Из ових братстава, на крвавим поприштима гинуло је доста људи у разним временским размацима. посто ми није познато раздобље за неке од њих, овом приликом нећу наводити имена... Потомци Мишковића поред Никшића , Требиња и горе наведених мјеста живе и у Њемачкој , Русији, Америци, Аустралији и разним крајевима наше планете.