Мобуту Сесе Секо

Мобуту Сесе Секо (франц. Mobutu Sese Seko Nkuku Ngbendu wa Za Banga; Лисала, 14. октобар 1930 — Рабат, 7. септембар 1997), рођен као Жозеф Дезире Мобуту (Joseph-Désiré Mobutu), био је председник Заира (данас: Демократска Република Конго) 32 године, у периоду 1965—1997. На власт је дошао свргавањем Жозефа Казавубуа. У политици се ослањао на САД и деловао као антикомунистички диктатор у време Хладног рата у Африци.

Мобуту Сесе Секо
Mobutu.jpg
Мобуту Сесе Секо
Биографија
Пуно имеМобуту Сесе Секо
Датум рођења(1930-10-14)14. октобар 1930.
Место рођењаЛисала
 Белгијски Конго
Датум смрти7. септембар 1997.(1997-09-07) (66 год.)
Место смртиРабат
 Мароко
Политичка
партија		Popular Movement of the Revolution
председник Заира
24. новембар 1965 — 16. мај 1997.
ПретходникЖозеф Каса-Вубу
НаследникЛоран Кабила

Био је чувен по енормном личном богаћењу на рачун економије и експлоатације ресурса своје земље. Процењује се да је из земље изнео на личне рачуне у иностранству око 5 милијарди долара.[1][2] По овоме је Мобуту Сесе Секо најкорумпиранији политичар у историји Африке.

БиографијаУреди

Мобуту је рођен у граду Лисала у тадашњем Белгијском Конгу, у породици која је припадала етничкој групи Нгбанда.[3] Отац, кувар, рано је умро те га је одгојила мајка, по занимању хотелска собарица. Након што је најраније образовање примио у католичкој мисионарској школи, с 19 година се прикључио Форс публик,[4] белгијској колонијалној војсци и тамо стекао чин наредника. После је отишао у Леополдвил и радио као новинар у локалном листу Л'Авенир. Тамо је упознао Патриса Лумумбу те се прикључио његовој националистичкој партији Конгоански национални покрет која се залагала за независност од Белгије.[5]

Када је 30. јуна 1960. Конго добио независност, Мобуту је био именован за начелника генералштаба нове конгоанске војске. Следећих неколико месеци је играо значајну улогу у конгоанској кризи, а 14. септембра 1960. је извео државни удар којим је свргнут премијер Лумумба,[6][7] а неколико месеци касније га је изручио властима сецесионистичке покрајине Катанге где је Лумумба био убијен. Мобуту је тако стекао подршку САД и западних сила која ће га служити и након што је 1965. и формално преузео власт.

До тада је конгоанска криза већ била мање-више завршена, те је Мобуту, исказавши се као изузетно вешт политичар, постао један од најдуговечнијих државних вођа у Африци. Као горљиви антикомунист, уживао је подршку Запада, али је то од 1971. године крио с афричким национализмом, односно политиком којом су се забрањивала западна имена и одећа. У оквиру те политике Конго је променио име у Заир.[8]

Мобуту је исто тако градио култ личности, али и идеологију мобутизам, коју су многи упоређивали с маоизмом. Иако горљиви антикомунист, од почетка 1970-их почео је да блиско сарађује с комунистичком НР Кином, а постао је и близак пријатељ румунског комунистичког вође Николаје Чаушескуа.

 
Мобуту и Ричард Никсон у Белој кући 1973.

Мобутуова спољна политика је, пак, била чврсто везана уз САД, те је од средине 1970-их Заир кориштен као база за тајне операције против просовјетске владе у суседној Анголи.[9] Због тих хладноратовских обзира, западне владе се нису превише освртале на Мобутуове често бруталне методе владавине, при чему су често и његови најближи сарадници били оптуживани за издају, хапшени и мучени.

Још је више упадао у очи између великих природних богатстава Конга и свеопштег сиромаштва и неразвијености, односно потпуне запуштености путева, школа, болница и друге националне инфраструктуре. Конгоанска државна управа је за време његове власти била позната слабим или никаквим платама, те је владала свеопшта корупција. С друге стране, Мобуту је, слично као и многи други афрички вође тог времена, згрнуо и у швајцарске банке сместио велики део националног богатства, поставши оличење феномена који ће се касније звати клептократија.[10]

Мобуту је, с друге стране, велики део новца уложио у сопствену председничку гарду, чиме се осигурао од могућих државних удара, док је политичку опозицију, уз бруталну репресију, гушио и поткупљивањем. Показао је велику вештину да одржава верност своје владе тако што је вршио сталне кадровске ротације, а исказао се и у вештом балансирању између различитих верских и етничких група.

Након завршетка Хладног рата, Мобуту је схватио да више није тако користан као западни савезник те је започео кораке у смеру номиналне демократизације земље. Међутим, здравствени проблеми изазвани раком простате су до средине 1990-их почели да утичу на његову способност управљања земљом. Кључни догађај је, пак, било стајање на страну Хутуа у грађанском рату у Руанди, а касније помагање избеглих Хутуа у нападима на нову тутсијевску владу Руанде, као и на локалне Тутсије, Бањамуленге. То је био повод за побуну у којој су на страну Тутсија стале владе Руанде, Бурундија, а касније и Анголе и Уганде те започеле инвазију источног дела Заира. Тиме је почео Први конгоански рат у коме је Савез демократских снага за ослобођење Конга (АФДЛ) на челу с Лораном Кабилом заузела велике делове источног Заира и започела напредовање према западу.

У марту 1997. је Мобуту, суочен с војним поразом, покушао да преговара и именовао свог старог непријатеља Етјена Цишекедија за премијера, али су побуњеници одбили преговоре. Неколико дана пре него је главни град пао, Мобуту је побегао.[11] Тешко болестан, неколико месеци касније, умро је у Мароку.

РеференцеУреди

  1. ^ Fortune, October 12, (1987). стр. 189.
  2. ^ 60 Minutes, March 4, 1984
  3. ^ United Nations High Commissioner for Refugees (15. 5. 2013). „Chronology for Ngbandi in the Dem. Rep. of the Congo”. refworld.org. 
  4. ^ Wrong 2009, стр. 72-74.
  5. ^ Wrong 2009, стр. 76.
  6. ^ Wrong 2009, стр. 68-70.
  7. ^ For more on Belgian and American involvement, see Jonathan Kwitny, Endless Enemies. стр. 38-103, and Madeleine G. Kalb, The Congo Cables. стр. 189-196
  8. ^ Shaw 2005, стр. 63.
  9. ^ Department of State Background Notes: Congo (Kinshasa) Foreign Relations
  10. ^ „Plundering politicians and bribing multinationals undermine international development, says TI” (PDF). Transparency International. 25. 5. 2004. Приступљено 31. 5. 2013. 
  11. ^ Ending a Chapter, Mobutu Cremates Rwanda Ally by Howard W. French. New York Times. May 16, 1997

ЛитератураУреди

  • Shaw, Karl (2005) [2004]. Power Mad! [Šílenství mocných] (на језику: Czech). Praha: Metafora. стр. 63. ISBN 978-80-7359-002-4. 
  • Wrong, Michela (2009). In the Footsteps of Mr Kurtz: Living on the Brink of Disaster in Mobutu's Congo. HarperCollins. ISBN 978-0-06-186361-5. 

Спољашње везеУреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мобуту_Сесе_Секо&oldid=23641353”