Музеј Бањичког логора

Музеј бањичког логора представља део Музеја града Београда и посвећен је успомени на заточенике и жртве Бањичког концентрационог логора, који је постојао на територији Београда током Другог светског рата.

Музеј бањичког логора
Muzej banjičkog logora.jpg
Оснивање1969.
ЛокацијаБеоград
 Србија
Број предмета400
Посетиоци2000
КустосДарко Ћирић
АдресаПавла Јуришића Штурма 33, Београд
Веб-сајтМузеј града Београда — Музеј бањичког логора

Још од маја 1941. Немци су разматрали могућност отварања великог логора. Бањички логор је формиран 5. јула 1941. године у комплексу старе касарне 18. пешадијског пука Војске Краљевине Југославије, изграђеном 1938. године. Одлуку да се баш на том месту формира логор Немци су донели зато што је зграда већ била предвиђена за смештај великог броја људи и што је остала неоштећена у немачком бомбардовању.[1]. Прва група затвореника је доведена у логор 9. јула 1941. Према сачуваним списковима, кроз логор је прошло око 24.000 затвореника, али је стваран број нешто већи, с обзиром да се за поједине затворенике поуздано зна да су били у логору, иако се њихова имена нису нашла на сачуваним списковима. Међу оне који се не налазе на списку, посебно се издвајају групе грчких интернираца, који су упућивани у друге немачке логоре по Европи, али су због савезничких бомбардовања неко време задржавани на Бањици. Њихова судбина је била посебно трагична с обзиром да су смештани у импровизоване бараке испред логора и за њих није обезбеђивана храна. Око 4.200 затвореника из логора је убијено у Београду или непосредној околини, већином на војном полигону у Јајинцима (до краја 1943), а касније на Централном гробљу, Јеврејском гробљу, у Маринковој бари. Све време постојања логора, групе затвореника су одвођене на стрељање.[1]

Највећи број жртава су били Срби (око три четвртине), али је било Рома, Јевреја, као и припадника других, укупно 17 различитих нација. Немци су кршећи Хашку конвенцију о ратним заробљеницима у Бањичком логору привремено смештали америчке пилоте, британске подморничаре, руске црвеноармејце, италијанске војнике након капитуалације Италије.[1]

Након распуштања Бањичког логора октобра 1944, није препозната потреба да се овако место посебно обележи као меморијални центар. Зграда је после Другог светског рата више пута мењала улогу. До 1948. године у њој се налазио затвор, након чега је војска преузела зграду и реновирала је за своје потребе.[1]

Скупштина града Београда је 1969. године поставила спомен обележје испред зграде логора, рад вајара Николе Коље Милуновића. Тада је у једном делу објекта бившег логора отворена Спомен соба.[2]

Простор музеја је затим 1982. године проширен према пројекту архитекте Слободана Николића. Тада су уређени улазна партија објекта и унутрашњост музеја. Приступни правац са улазном капијом је замишљен као део укупног меморијалног комплекса који својим архитектонскопросторним концептом асоцира и симболизује логор. У архитектонској обради коришћене су зид и гвоздене решетке, симболи материјализације елемената логора.[2]

Стална поставка је 2001. године, на основу новијих истраживања, нешто допуњена и измењена новим приступом.[1]

Музеј чини више функционалних целина: улазна капија са наглашеним зидним платнима са леве и десне стране, плато првих порука и мали просценијум сачињен од елемената просторног обликовања читавог меморијалног комплекса.[2]

Унутрашњост Музеја се састоји од две просторије, меморијалне и информативне. Меморијални део музеја је просторија која је реконструисана према познатим елементима и сећањима преживелих, са зидним површинама обрађеним према просечном аутентичном стању.[2] Стање у собама се мењало током рата, у зависности од категорије затвореника. До половине 1942. године у собама није било дрвених лежејева, спавало се искључиво на поду, чак и у зимским условима. У меморијалној соби је постављен списак са 4.200 имана идентификованих стрељаних затвореника, који су страдали у Београду и околини, по азбучном реду. Музеј поседује и књигу затвореника Бањичког логора у којој су записани и други лични подаци о затвореницима, као што су занимање, порекло, место боравка, родитељи.[1] Предмети изложени у меморијалној соби су донети из складишта у Земуну. Они потичу са разних страна, укључујући и предмете који су пронађени приликом ослобађања Бањичког логора.[3]

У другој просторији, у хоризонталним и вертикалним витринама, као и на зидовима су изложене материјална заоставштина,[2] аутентични предмети затвореника, ручни радови и цртежи,[1] . Међу експонатима се налази деведесет ликовних радова, од чега су дееведесет и четири рада урађена на папиру, укључујући и две свеске, односно албума, са четири и пет цртежа, затим пет радова је урађено на картону и један на лесониту. Већина је урађена на папиру, један је урађен тушем и два су урађена комбинованом техником: тушем и оловком.

Баљички логор није био радни логор, па су затвореници осећали потребу да на неки начин испуне време, политичким, културним активностима, разонодом, писали су песме, правили рукотворине и бавили се ликовним стваралаштвом, У логору је било тридесет ликовних уметника (међу њима Стеван Боднаров, Александар Дероко, Милош Бајић, Бора Барух), од којих је седморо стрељано и још двојица нису преживели рат. Према сачуваним подацима и сећањима на услове живота, ликовнo изражавање у логору су биле забрањене све уметничке активности и оне су строго кажњаване, неке чак и смрћу. Посебно је занимљива изјава Милоша Бајића, чији су радови најбројнији у музејској збирци. Он је након рата завршио Ликовну академију и постао реномирани сликар. Он је објаснио да је у логору просто морао да црта, и поред тога што је знао да би због тога могао да изгуби живот, те да је цртеже закопаво у земљу. Ликовни радови су одузимани затвореницима приликом претреса соба, један, вероватно мањи део, су изнели они који су током рата пуштени на слободу, а део је пронађен у логору након ослобођења.

Ликовни предмети су у музеј дошли на различите начине, углавном као поклон преживелих логораша, или чланова породица оних који нису преживели. Излагани су више пута. Прва изложба, за коју су плакат урадили Александар Дероко и Стеван Боднаров, је организована априла 1945, у Павиљону „Цвијета Зузорић”. Део радова је након изложбе постао део музејске колекције и тада је оформљена Збирка бањичких радова. Музеј града Београда и Историјски архив су 1961. организовали нову изложбу под називом „Бањица 1941–1944.”. Архив је 1967. објавио књигу „Бањица”, а од 1969. када је основан музеј, радови су постали део његове сталне поставке. Године 1996 организована је изложба „Никад више”, а радови су представљани и на међународним изложбама у Музеју лепих уметности у Ремсу (1995) и у Музеју толеранције у Лос Анђелесу (1996).

Међу предмете који су јединствени у музеју, спадају фигурице које су затвореници правили од хлеба, докторска торбица Ракеле Мицић, писма која су затвореници писали на папиру за дуван. Писма су писана ситним краснописом и предавана су оним затвориницима који су требали да буду транспортовани из логора. Такви затвореници су дискретно бацали писма по улици у пролазу. Током окупације се знало да ко пронађе писмо на коме је уписана адреса има обавезу да га однесе на ту адресу, јер је за многе то био једини начин комуникације затвореника и њихових породица.[3]

У информативној просторији су изложени и битни подаци о историјским догађајима, документарна грађа, плакати, фотографије, везаних не само за логор, већ и за окупацију целе Србије, као и макета логора. У прошлости су читаве групе страдалника Бањичког логора у потпуности занемариване. Тако на пример, новембра 1941. нацисти су у Београду извршили једну веома обимну рацију, у којој је око 200 елитних српских интелектуалаца, као што су професори универзитета, судије, угледни политичари, 13 чланова Српске академије наука и други јавни радници, ухапшени и доведено у логор, као таоци и гаранти мира у Србији. Један број њих је и страдао у логору.[1] Подаци о њиховом боравку у логору су прикупљени након допуне извршене 2001.

Унутрашњост музеја чини и ходник, у коме су коришћени савремени ликовни изрази за повезивање са прошлошћу. Представљени су животни пут затвореника, хапшење, ноћне прозивке, грудобран, на коме су стрељани логораши у оквиру логора, у облику триптиха савременог академског сликара Милана Бламуше, као и догађај од 11. септембра 1944. када је страдала једна од поседњих група жена доведена на стрељање, која је одлучила да погине у борби и напала је логорску стражу у ходнику, без икаквих изгледа на успех.[1]

Музеј Бањички логор је регистрован као споменик културе 1984. године.[2]

Музеј је отворен четвртком, петком и суботом.

ИзвориУреди

ЛитератураУреди