Нацрт:Angažovana umetnost

Angažovanu umetnost karakterišu umetničke prakse čiji se smisao ogleda u realizaciji političkog ili etičkog ideala i programa. Takva umetnost je suprotstavljena zamislima larpurlartizma (umetnosti radi umetnosti), pa su otud estetski i umetnički kriterijumi umetničkog delovanja podređeni političkim ili etičkim zahtevima. Iako je primarno osmišljavaju i umetnici, angažovana umetnost se uvek realizuje u širem kontekstu i okruženju, često kao participativna umetnička praksa.

Pitanja koja angažovana umetnost pokreće, a o kojima se i dalje raspravlja, propituju svrhu savremene umetnosti, tj. da li umetnost može i da li bi trebalo da utiče na društvene promene. Umetnici čija se umetnost smatra društveno angažovanom iniciraju interakciju s publikom ili kritički intervenišu unutar postojećih društvenih sistema kako bi pokrenuli debatu ili doprineli društvenoj razmeni. Tu je proces stvaranja umetničkog dela često važniji od završenog rada ili proizvoda upravo jer se društveni ili politički uticaj sprovodi kroz participaciju i saradnju institucija, zajednica i pojedinaca. Takvi poduhvati ne iskazuju nužno potrebu da svet bude bolje mesto, već mogu biti fokusirani i na veoma uska, specifična pitanja, zapažanja i probleme, i izraženi u mnogo različitih oblika, često angažujući posmatrača u stvaralačkom procesu.

Ponekad se i pod relacionom umetnošću ili relacionom estetikom misli na društveno angažovanu umetnost. Što se tiče svih vrsta relacionih umetničkih praksi, konceptualna ili fizička realizacija dela se oslanja na ljudsku reakciju, na implicitnu ili eksplicitnu razmenu informacija između umetničkog dela i ljudi koji svedoče ili učestvuju u njemu.

Istorija

Uloga umetnika, a time i umetnosti koju on stvara, stalno je oblikovana društvenim kontekstom i vremenom se transformisala u različitim sredinama kako bi zadovoljila određene društveno-političke potrebe. No, ostalo je kompleksno pitanje autonomije umetnosti u odnosu na društveno okruženje – koje je čini i centralnu temu teorije umetnosti.

Prema Piteru Birgeru, istorijski gledano, umetnost je uvek zavisila od instanci moći i društvenih potreba: ritualna umetnost, potom crkvena, dvorska, a u modernom dobu umetnost koja funkcioniše pod zakonima tržišta. U okolnostima poznog kapitalizma, umetnici i teoretičari umetnosti videli su jedini mogući angažman umetnosti u odvajanju od društvenih normi i konteksta građansko-buržoaskih društava; „uloga angažovanog umetnika bila je definisana autonomijom i samodovoljnošću, kao i izolacijom od ostatka društva.“ O takvom pristupu umetnosti, koja je istovremeno autonomna i društveno angažovana (jer ne potpada pod zakone kapitalističke proizvodnje i industrije zabave, kulturne industrije i popularne kulture) pisao je Teodor Adorno, kao i drugi teoretičari Franfurtovske škole. Na načelu autonomije zasnovane su prakse istorijskih avangardi (dadaizam, nadrealizam, itd).

Kritičar Hilton Kramer kritikovao je ideju angažovanosti, tvrdeći da je umetnik „nesposoban da reši bilo kakve probleme osim estetskih, i sugerisao da je umetnost najbolja kada služi sama sebi, a ne nekom drugom cilju.“ Formalisti veruju da „umetnost postoji isključivo radi estetskog zadovoljstva i da je svaka društvena, kulturna ili čak reprezentativna poruka distrakcija od viših ciljeva umetnosti.“

Roland Bart je sugerisao da koncept autonomne umetnosti „više nije održiv jer umetnici nikada nisu bili isključivo odgovorni za produkciju, živote ili značaj njihovog rada.“ Takođe, teorija relacione estetike francuskog kritičara i kustosa Nikolasa Burioa govori o društvenom okruženju u kojem se ljudi okupljaju kako bi učestvovali u zajedničkoj aktivnosti. Zbog toga je za savremenu umetnost sve značajnija intervencija kustosa i teoretičara umetnosti. Shodno tome, „kada se položaj umetnika izmesti iz pozicije jedinog kreatora u poziciju saradnika, dolazi do promena u statusu, prijemu i celokupnoj praksi umetničkog rada.“ Savremene perspektive o ulozi umetnika utemeljene su na očekivanjima pred javnosti da na različite načine poima umetnost, postajući aktivista koji doprinosi društvenoj promeni. Takva redefinicija uloge umetnika zahteva savremenu praksu koja je zajednička, kolaborativna i interdisciplinarna, koja se, dakle, bavi političkim, društvenim, zajedničkim pitanjima. U ovom konktestu pojavio se i novi termin artivizam, koji sve češće zamenjuje pojam angažovana umetnost.

Tipovi i vrste

Angažovana umetnost je krovni termin za različite oblike umetničkih praksi, poput umetnički aktivizam, rad sa zajednicom, uspostavljanje javnog prostora, participativna umetnost, građanski angažman, itd.

Mogu se izvesti brojne tipologizacije, a najčešće podele praksi zasnovane su na: promeni koju ostvaruju (umetničke inicijative koje traže konkretne promene u društvenim, političkim ili ekonomskim uslovima), problemu na koji reaguju (podizanje svesti o nekom pitanju ili promena načina na koji se ono razume), mestu delovanja (uticaj na uslove određene geografije, npr. zdravlje, sigurnost ili ekonomski rast…), aktere koji učestvuju (veće učešće predstavnika zajednice, odražavanje kulturnog izraza i identiteta ljudi koji su isključeni iz mejnstrim kulture).

Govori se i o posebnim angažovanim umetničkim praksama zasnovanim na disciplinama i medijima: angažovani film, angažovana poezija, angažovani plakat, forum-teatar, političko pozorište art brut, marginalna, rubna umetnost, art terapija, karikatura, ulična umetnost, mejl-aktivizam, Internet-aktivizam, itd.

Primeri u svetu

Za savremeno društvo najznačajnije su umetničke prakse koje kritikuju kapitalizam, različite oblike ekonomskog, političkog i društvenog potlačivanja i kontrole, ukidanje ljudskih, radničkih, životinjskih prava, klimatske promene. „Teško je reći da li su sve te inicijative donele drastične i nepovratne promene u svetu.“

Među nekim od značajnijih umetničkih angažovanih projekata su filmovi: Harlan county, USA, 1976. (o ekspliataciji i gušenju sindnikalnog pokreta rudara u Americi), Snowpiercer, 2013. (o klasnoj nejednakosti, revolucij i klimatskim promenama), The true cost, 2015. (o eksploataciji radnika modne industrije i klimatskim promenama), Earthlings (o eksploataciji životinja), Century of self (o propagandi, PR industriji i advertajzingu). U muzici, brojni autori i pravci pokretali su društvena pitanja – rep i hip-hop razvili su se kao emancipatorski potencijali potlačene Afro-američke zajednice u SAD-u; pank kultura nastala je kao izraz nezadovoljstva radničkih porodica u Velikoj Britaniji.

Danas je tema izbegličke krize, ksenofobija i neprihvatanje azilanata od velikog značaja za umetnike. Instalacija Ričarda Sijere pod nazivom Radnici koji ne mogu biti plaćeni (2000), realizovana u galeriji Kunst Werke u Berlinu (2000), podrazumevala je unajmljivanje šest tražilaca azila, kojima nije bilo dozvoljeno da legalno rade u Nemačkoj, kako bi četiri sata dnevno sedeli ispod kartonske kutije postavljene u galerijskom prostoru za vreme trajanja izložbe. Po ulasku u izložbeni prostor, posetioci su mogli da vide prizor nalik minimalističkoj instalaciji: niz kutija, ravnomerno raspoređenih u centralnoj sali ustanove. Osim natpisa na zidu i kašlja ili lagane buke plaćenih učesnika, njihovo prisustvo je bilo nevidljivo za gledaoce. Ovim radom, umetnik je nastojao da otkrije složene društveno-ekonomske i političke uslove koji regulišu vrednost ljudskih bića u globalnoj eri neoliberalizma.

Svakako je jedan od najčešće spominjanih savremenih umetnika, kada je u pitanju društveni angažman, Ai Veivei (AI Weiwei). Praksa kineskog umetnika uglavnom odražava njegovo neslaganje i neposlušnost po pitanju stava kineske vlade o demokratiji i zloupotrebi ljudskih prava, a od nedavno i pitanja vezanih za sirijske izbeglice. Zbog ranjive pozicije u koju ga stavlja njegov otvoreni stav, Ai Veivei je na meti kineskih vlasti, a bio je suočen s mnogim problemima u prošlosti, od kojih su neki bili veoma ozbiljni, čak i opasni po život. Umetničko delo koje je danas najpoznatije je Sunflower Seeds (2010), tovar od 100 miliona porcelanskih semenki koje je napravilo 1600 majstora koje je naručio Ai. Čitava akcija je komentar na masovnu proizvodnju i potrošnju, što na kraju dovodi do kolektivnog gubitka individualnosti.

Otvorena pitanja i kritike

Najoštrije kritike odnose se na takozvani limunada-aktivizam (ili Anđelina Džoli-aktivizam), kao i na kooptaciju ili komodifikaciju aktivističkih umetničkih praksi. Noam Čomski povodom knjige Manufacturing consent navodi da su kulutrni radnici (profesori, pisci i drugi intelektualci) najveća pretnja društvenoj borbi jer pristaju na vođenje represivnih politika. Posebno je kritikovao aktivizam koji se kreće u granicama dozvoljenog. Ričard Vulf govori o problemu društvene borbe koja se oslanja na vrednosti društvene moći, čiji je cilj ostvarivanje viših pozicija i privilegija u okviru klasno podeljenog kapitalističkog društva umesto društvene brobe koja se oslanja na vrednosti solidarnosti, čiji je cilj ostvarivanje jednakih prava i ukidanje klasnih razlika. U knjizi Prodaja pobunjenika, autori studije Džozef Hit i Endrju Poter navode: “Brendirane ziherice su se uveliko prodavale u skupim londonskim radnjama kada su se Seks Pistolsi raspali.” Njihovu tezu o komodifikaciji kontrakulture potvrđuju članci koji se bave najnovijim marketinškim geslom Aktivizam prodaje! (Activism sells!). O problemu kooptacije i komodifikacije bunta pisao je Markuze još sredinom XX veka, definišući termin represivna tolerancija koji označava sposobnost kapitalističkog sistema da usvoji i tržišno iskoristi sve oblike otpora.