Најгвирц, односно пимент (Pimenta dioica) је ниско дрво из Средње и Јужне Америке. Гаји се због миришљавог плода који се користи као веома укусан и здрав зачин. Овај зачин код нас је познат и под именима пимент, најквирц, као и клинчићев папар, каранфил−бибер,[2], јамајчански бибер, јамајка−папар.[3] У старијој литератури често се може наћи и под научним именом Pimenta officinalis.

Најгвирц, пимент
Pimenta dioica
Лист, цвет и плод, ботаничка илустрација
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
P. dioica
Биномно име
Pimenta dioica
Синоними[1]

Caryophyllus pimenta (L.) Mill.
Eugenia micrantha Bertol.
Eugenia pimenta (L.) DC.
Evanesca micrantha Bertol.
Myrtus dioica L.
Myrtus pimenta L.
Myrtus piperita Sessé & Moc.
Pimenta communis Benth. & Hook.f.
Pimenta officinalis Lindl.
Pimenta vulgaris Bello
Pimenta vulgaris Lindl.
Pimentus geminata Raf.

Плодови пимента

Распрострањеност и услови станишта уреди

Најгвирц је пореклом из Централне и Јужне Америке. Ареал му се простире од Мексика до Јамајке.[3] Открили су га шпански истраживачи када су се, у 16. веку, искрцали на обале данашњег Мексика. Данас се гаји комерцијално широм тропских подручја Америке − у Мексику, Хондурасу, Тринидаду, на Куби, а посебно на Јамајци, која практично има монопол у производњи овог цењеног зачина. Најгвирц је једини зачин чија је комерцијална производња потпуно ограничена на Нови Свет.[4]

Опис врсте уреди

 
Дрво најгвирца у природи

Најгвирц, односно пимент је ниско дрво. Може порасти 10−12 м. висок. Стабло је еластично, сребрнасто сиве коре која се љуспа у танким тракама. Крошња је разграната, са мноштвом танких грана. Листови су наспрамни, зимзелени и крупни. Дуги су 4−8 цм, зашиљеног врха и мирисни попут плодова. Цветови су ситни, беличасти, са 4−5 латица. Скупљени су у пирамидалним метличастим цвастима. Углавном су терминалне, али некада расту и из пазуха листа.[3] Плодови су бобичасте коштунице смеђе боје, пречника 0,6 цм. Управо ове бобице користе се као зачин.[4]

Услови станишта уреди

У природи може расти само у тропским условима, у шипражју на ободу шума. У тропским областима може се гајити и у посуди на балкону.[4] Може се гајити и у стакленицима, али само у природним условима може достићи пуну величину. Цвет и плод доноси само у природи.[3]

Употреба уреди

Гаји се ради ароматичних плодова који се, као додатак јелима, употребљавају цели или у праху. Зелени плодови су ароматичнији од зрелих. За арому најгвирца заслужно је етарско уље, којег има 3−4% и у којем је, као и код каранфилића, главни састојак фенол еугенол. Еугенол има велику антисептичку моћ и употребљава се као стомахик.[2] Такође се користи и као анестетик код зубобоље.[4]

Укус најгвирца можда најбоље дефинише енглески назив за овај зачин − Allspice („све−зачин”[3]). Наиме, сматрало се да укус пимента личи на мешавину цимета, каранфилића, и мушкатног орашчића.[5] Користи се као зачин како у сланим, тако и у слатким јелима. Такође се додаје и ликерима, а етарско уље употребљава се у козметичким препаратима и парфемима.[4]

У земљама порекла (гајења) такође се много користи и свеже или сушено лишће, за кување или сушење меса. Етарско уље из лишћа је од значаја у индустријској производњи кобасица.[6]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „Pimenta dioica (L.) Merr.”. The Plant List. Приступљено 10. 12. 2016. 
  2. ^ а б Туцаков 1984, стр. 542
  3. ^ а б в г д Lanzara 1982, стр. 292
  4. ^ а б в г д Christman, Steve. „Pimenta dioica”. Floridata Plant Encyclopedia. Приступљено 10. 12. 2016. 
  5. ^ „allspice”. Dictionary.com. Приступљено 10. 12. 2016. 
  6. ^ Katzer, Gernot. „Allspice (Pimenta dioica [L.] Mer.)”. Gernot Katzer’s Spice Pages. Приступљено 10. 12. 2016. 

Литература уреди

  • Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем : Фитотерапија. Београд: Рад. COBISS.SR 38154759
  • Lanzara, Paola; Pizzetti, Mariella (1982). Drveće. Ljubljana: Mladinska knjiga. COBISS.SR 14675983

Спољашње везе уреди

  Медији везани за чланак Најгвирц на Викимедијиној остави
  Подаци везани за чланак Pimenta dioica на Викиврстама