Википедија

Обележавање 1.700 година од доношења Миланског едикта у Нишу

Ниш у оквиру обележавања 1.700 година од доношења Миланског едикта одређен је као централно место прославе овог вишевековног јубилеја хришћанства, од стране Фондације „Арт Карнунтум“. Константина Великог, који је озаконио Милански едикт и „усмерио светску историју у новом смеру, настојећи да појединим законима фаворизује хришћанство“, повезују три града са разних крајева Европе и Азије, аустријски Карнунтум, српски Наис (у коме је он рођен), и турски Измит. Полазећи од ове чињенице Фондација „Арт Карнунтум“, међу више предложених кандидата, изабрала је Србију и Ниш, (некадашњи Наис) родни град Константина Великог за велико светско место историје, и доделила му централно место у овој прослави.

Споменик Константину Великом у Нишу, дело вајара Милета Коцева постављен 2012. у оквиру прославе 17. векова Миланског едикта.
Милански едикт из 313. године[1]
„Пошто смо се нас двојица, ја Константин Август и ја, Лициније Август, срећно састали у Милану и пошто смо размотрили све што се односило на јавно добро, међу свим стварима које су нам се чиниле корисне у много чему за све, одлучили смо да дамо предност и ставимо на прво место оно што се тицало поштовања богова и побожности и да дозволимо у исто време и хришћанима и свим другима слободу да у побожности следе религију коју желе, тако да све оно што на небу постоји буде благонаклоно према нама и свима онима који су под нашом влашћу. Данас смо, дакле донели спасононосну и правичну одлуку да апсолутно никоме не буде ускраћено право да изабере и следи божју службу хришћанске религије и да свакоме буде слободно да ум свој окрене оној религији за коју сматра да је у складу са његовим ставовм, тако да то божанство нама буде благонаклоно, брине о нама и пружи нам своју бригу и заштиту. Следећи тај принцип, сложили смо се да донесемо овај рескрипт да би оно што се налази у нашим претходним одлукама које се тичу хришћана и које су упућене твојој побожности, а чини се потпуно супротно и страно нашој благости, буде укинуто и да се у исто време свако од оних ко има споменуто опредељење да чува хришћанску религију, може слободно и просто да га задржи без тешкоћа.“

Друштвене и политичке околности у доба раног хришћанства уреди

Верници који су у трећем и четвртом веку наше ере ширили и проповедали нову веру, Исусово учење, чинили су то са изузетним ентузијајсзмо, често жртвујући и сопствени живота. Хришћанско учењекоје је прво почело је да се шири областима Мале Азије, Сирије, Египта и Грчке, пренето је и на простор Балканског полуострва, на коме настају прве хришћанске општине, засноване на несебичности, јединству, једнакости и љубави, као основним и непролазним вредностима нове вере.

Друштвене и политичке околности у којима се развијала нова религија биле су сурове. Римско царство је иза себе имало дугу историју декаденције и опијености влашћу. Након распећа Исуса Христа, за непуних педесет година (од 235. до 284. године) на власти се сменило тридесет седам царева и велики број узурпатора, по чему је ово раздобље остало запамћено као „време велике анархије”, или „раздобље војничких царева”. Само на кратко, „хаос“ је прекину Диоклецијан, да би након његовог повлачења са власти (305. године), Римско царство ступило у нови грађански рат и још жешће прогоне хришћана.

Прогон хришћана био је праћен одузимањем њихове имовине, уништавањем њихових насеља и делова Старог и Новог завета. Историчар Лактанције описује овај период у којима се на трагичан начин развијала нова религија следећим речима:

У таквим и тежим околностима, протекла су прва три века од Христовог распећа, додатно оптерећени пометњом у редовима верника које су настале због разлика у тумачењу хришћанског учења. У овим околностима на историјску сцену ступио је цар Флавије Валерије Аурелије Константин Август (лат. Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus), познатији као Константин I Велики, који је владао Римским царством од 306. до 337. године.

Значај Миланског едикта уреди

Док су Константинови супарници своје наде у победу полагали верујући у „поганска” божанства – јупитера и Херкулеса – Константин је своја надања полагао у божанство својих војника, али и велике већине становништва Римскога Царства – у Бога Сунца. Но, за остварење „сна о апсолутноме владару” Константину је био потребан мир у целоме Царству. А хршћани су за његове владавине, упркос свим прогонима, посебно Диоклецијановим, толико демографски умножили и, да су чинили готово десетину становништва Царства. У том смислу требало је, имати и њихову потпун наклоност.[2]

Без обзира не све Константинове немилосрдне безобзирности у обрачуну са својим противницима, многи у и изван Цркве – како Источне тако и Западне – једнодушни су у својим оценама да Цару Константину припада заслуга што је хршћанство стекло услове да постане државном, царском религијом и да се успостави чврста веза између хршћанства и империја. Рекло би се да без цара Константина не би било ни хршћанске Европе.[3]

А све је почело поруком (лат. In hoc vince—„Под овим знаком побеђуј!“) коју је, по предању,[а] послао бог хришћана, његов нови покровитељ – римски цар Константин Велики схватио је као поруку бога која ће му доносити победу у будућим биткама.

Година 313. када је донет Милански едикт, слави се као један је од најважнијих датума у светској историји. Обелодањивањем овог акта, Константин Велики и његов савладар Валерије Лициније (чија се улога најчешће занемарује), усмерили су токове историје у новом правцу. У том процесу Константин је свакако најважнија историјска личност. Спроводећи реформе, које је започео још Диоклецијан, он је допринео да Римско царство изађе из кризе у коју је запало током 3. века. Константин је то успео; због подршке и отворених симпатија према хришћанству и њеној Цркви, као доминантној верској сили у оквиру Римског царства, због пребацивања престоница са Запада на Исток и због чињеници да је био војсковођа који није изгубио ни једну битку (како против варвара тако и у грађанским ратовима унутар Рима). „Наравно, требало је да прође неколико деценија после Константинове смрти и да тек око 380. године, под царем Теодосијем Великим, хришћанство постане и државна религија Римског царства“.[1] Тим чином Константина и његових следбеника политичка и друштвена позиција Цркве у четвртом веку се радикално променила. Црква је постала службени орган Империје, уско повезан са царском администрацијом и политичком влашћу.[5][6][7][8][9]

Ако имамо у виду да данас живимо у Свету у коме су веома често ратни сукоби последица непоштовања верске толеранције и уважавања других вера и религија, постаје много јасније колико је Милански едикт велика цивилизацијска тековина, и подухват испред свог времена са ванвременским значајем.[1]

Наис, град мученик са хришћанским идентитетом уреди

 
Рановизантијска гробница са фрескама у Нишу

Почев од римског цара Августа, па надаље усталио се обичај да сви императори по градовима завештају верске објекте. Константин у поштовању ове покровитељске традиције није представљао никакав изузетак, па су са његовим именом повезани бројни покровитељски храмови.

Мада се Константин исказао као активни покровитељ изградње цркава у градовима као што су Рим, Витлејем и Јерусалим, изградња цркава подразумевала је и њихову градњу у бројним другим утемељеним урбаним центрима Римског царства са јаким историјским идентитетом.

Ова чињеница значила је да подизање цркве није одговарало само потребама хришћанског култа, већ и специфичној историји самог места у коме је грађена и неопходности да се хришћански идентитет установи у оквирима претходно постојеће структуре. Грађевинским подухватима осмишљеним да обележе света места у хришћанској историји Константин је на тај начин поједине регионе претварао у светилишта.[11][12][13]

Примећено је у многим студијама, да је, међу најзначајније урбане центре где се чувају реликвије мученика: Константинопољ, Антиохију, Солун и Рим, епископ Виктриције равноправно сврстао и Наис. На основу тога можемо претпоставити колико је он био славан са својим мученицима. По тим сазнањима Наис је по угледу на веће малоазијске центре у том периоду био град мученика­ (лат. Martyriopolis). У оваквим центрима, па и у Наису, на првом месту славили су се мученици који су пострадали у сопственом граду или његовој ближој околини.[14]

Тако је временом Наис постао јако упориште хришћана, епископски центар, знаменити мартириополис и место ходочашћа бројних хришћана до чудотворних реликвија нишких мученика које су по предању лечиле невољне и болесне.[15][16]

И у новијој историји хришћанства према казивању протојереј Светислав Петровић, старешине Саборног храма у Нишу, део моштију великомученика Артемија Антиохијског (300-362), војсковође Константина Великог и сведока када се императору указао Часни крст и Христов монограм на небу, данас почивају на часној трпези у Саборном храму у Нишу, грађеном у време Османске царства од 1856—1872. Према историјским изворима, мошти су пренете са Свете горе и у Нишу се чувају од давнина.[17]

 
Репродукција фреске (са Христовим монограмом) у Нишкој ранохришћанској некрополи, добро знаној захваљујући гробници бр. 3 са фигуралним представама.

Наис хришћански центар од четвртог века уреди

Да је Наис као „Царски град“ у 4. веку, у време концила у Сердики, био значајан верски центар - (лат. Martyriopolis) и седиште епископије,[б] са бројним реликвијама познатих мученика и јаком хришћанском заједницом, сведочи податак да је Свети Атанасије на повратку из Сердике, 344., извесно време задржао у Наису и ту прославио Ускрс. На основу тога се претпоставља да је у Наису у том периоду већ постојала катедрална црква.[18][19]


Претпоставља се да су нпр цркве са некрополе у Јагодин Мали и баптистеријум на Медијани, могле бити саграђене управо са циљем да обележе света места и ојачају хришћански култ мученика у овом граду.[21] Овакве реликвије имале су велики значај не само за град Наис већ и за целу епархију.

Тако је Наис од 4. веку, захваљујући Константину, и касније другим царевима пореклом са овог простора, постао култно и културно средиште, јако верско жариште и познато епископско седиште.[22]

Место античког Наиса, о чему говоре значајна материјалнаи културна добра; царска палата на простору древне нишке тврђаве, летњиковац на Медијани и бројни хришћански верски објекти, у старој историји Србије, европске цивилизације, медитеранског и балканског света добро је познато. Сви истраживачи су се сложили да је Наис место са „славном прошлошћу” – административни, војни, верски, културни и привредни центар шире области. У њему, бројна археолошка налазишта са својим покретним и непокретним споменицима, чије стварање је започео Константин Велики, говоре да је он значајно средиште на историјској и културној карти Балкана, у свим раздобљима старе историје Наиса и касније Ниша.

 
Део иконе и других обредних предмети из богате ризнице Нишке епархије, на изложби у Нишкој синагоги под називом „Хришћенство у Нишу кроз векове,“ организованој јануара 2013. у поводу централне прославе „1.700 година од доношења Миланског едикта“, у Нишу

Политичка и црквена историја Срба, након досељавања на Балканскополуострво, нераскидиво је везана за балканско поднебље и тековине прошлих времена које је оно баштинило, а које су обликоване вековном влашћу Римског царстваи дуготрајним присуством хришћанске вере. Паралелно са насељавањем започет је и процес христијанизације. Када говори о насељавању Срба, Порфирогенит наводи како

„цар њих покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше дела побожности, изложи им хришћанско вероучење.[23]

Процес христијанизације Срба почео је у 7. веку, а завршен је у Василијево време, а у њему су улогу имала оба велика хришћанска центра Рим и Цариград. Дакле, разрушена епископска седишта ипак нису утихнула хришћански дух. Напротив, Срби су упркос непостојању „активних“ епископских седишта били покрштени, а из доступних извора који о томе говоре не види се њихово одупирање том процесу.

До краја 9. века Балканско полуострво је од интегралног и једног од најзанчајнијих делова Римског царства постало у политичком погледу подељено између неколико држава, а у црквеном погледу граница између утицаја великих средишта Рима и Цариграда, која је некада делила полуострво простирући се источно од Софије сада је била померена, на штету Рима, даље на Запад, врло близу српским земљама које су започињале свој историјски развитак. Немањићи су први изборили самосталну националну државу и цркву у мултинационалној империји чије је народе уједињавала хришћанска вера. Отишли су и корак даље: па су хришћанске симболе као знакове достојанства царске породице претворили у националне симболе.

Доласком Османлија Ниш стагнира и губи значај у даљем развоју хришћанства, а многе цркве су претворене у џамије или порушене.

Након ослобођења Ниша од Османлија, према подацима из 1883. године у Нишком округу (који је обухватао варош Ниш, две варошице и 273 села) било је 40 цркава и 5 манастира, односно један храм на 2.500 становника.[24]

Улога Цркве и хришћанства за очување националног идентитета током робовања од 500 година под Османлијама, за град Ниш била је немерљива. После ослобођења, она је добила више простора и времена за духовно деловање, уз незаобилазну национално-патриотску улогу, која траје и до данашњих дана.

Манифестације у оквиру прославе уреди

У Нишу, се у поводу овог великог догађаја, јануара месеца 2013 започеле прве манифестације и увелико теку и припреме за пролеће 2013, када ће се у њему одржати централна прослава обележавања 1.700 година од доношења једног од најзначајнијих докумената у историји хришћанства, Миланског едикта.[25]

Посебне припреме за прославу у Нишу обављају се на једном од највећих и најзначајнијих археолошких налазишта на српским просторима, нишкој Медијани – пољопривредном имању и летњиковцу у коме је цар Константин повремено боравио на пропутовању кроз Ниш, која ће имати једно од централних места у овој прослави. Посета архолошком парку Медијани и медијанском баптистеријуму, као угледном архитектонском објекту ранохришћанског градитељства у овој области, за многе посетиоце ће значити и подсећање на прве Нишлије хришћане, којима умногоме дугујемо за оно што дана јесмо.

Након што су с јесени 2011, у оквиру припрема за ову прославу, почела нова ископавања и истраживања на Медијани, до јула 2012. истражено је преко хиљаду квадратних метара локалитета. Тада је откривена и просторија са очуваним мозаиком од 16 m², за коју се до сада није знало. Како кажу археолози, има индиција да се близу те налази још једна слична просторија с богатим мозаиком и другим садржајима, о чему ће се више сазнати када радови на ископавањима буду окончани.

Током лета 2013, уз стручњаке Археолошког института и Архитектонског факултета у Београду, на Медијани ће извесно време боравити и археолози из Рима, који ће вршити конзервацију фресака и другог археолошког блага старог Наиса.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 3. јуна 2013. објавио посланицу поводом јубилеја Миланског едикта.[26]

У Нишу је 1913. прослављено 1600 година од Миланског едикта.[27]

Програм прославе „Милански едикт 313 — 2013, Србија“ уреди

„Милански едикт 313 – 2013, Србија“ је државни програм обележавања прославе јубилеја – 17 векова од доношења Миланског едикта. Влада Републике Србије и Организациони одбор којим копредседавају председник Републике Србије Томислав Николић и Његова светост патријарх српски господин Иринеј, „донели су одлуку да 2013. година буде година свехришћанске радости, која ће се у Србији обележити низом духовних и световних догађаја и манифестација“. Манифестације у оквиру државног програма прославе „Милански едикт 313 — 2013, Србија“ навдене су у доњој табели,

Датум Место Опис догађаја
17. јануар Народно позориште Ниш Концерт духовне музике московског хора Сретењског манастира
27. фебруар Народно позориште Ниш Премијера представе „Константин:знамење анђела“
мај Универзитет у Нишу „Константину у походе: Наисус – царство мозаика“. Изложба мозаика студената Факултета уметности Универзитета у Нишу
3. јун Универзитета у Нишу Симпозијум „Ниш и Византија“ и изложба „Наисус и медијана“
Виминацијум археолошко налазиште у близини Старог Костолца, Изложба „ Константин и његово доба“
Виминацијум археолошко налазиште у близини Старог Костолца, Опера „ Аида“
3. јун Летња позорница у нишкој тврђави Концерт неокласичне музике, музичко сценски спектакл – „Константинус Магнус”, у извођењу симфонијског оркестра, хора и Балета Народног позоришта из Београда, оперске диве Сузане Шуваковић Савић и ансамбла „Балканика”.
15. јун Летња позорница у нишкој тврђави Концерт класичне музике, Девета Бетовенова симфонија, у извођењу Оркестра Факултета уметности у Нишу, Нишког симфонијског оркестра, Хора Факултета уметности у Нишу, Академског хора Студентског културног центра у Нишу, Женског хора СКЦ у Нишу, Академског хора „Обилић“ из Београда и Нишког камерног хора и солиста.
28. јун Летња позорница у нишкој тврђави Опера „Трубадур“ у извођењу ансамбла Народног позоришта из Београда
14. септембар Летња позорница у нишкој тврђави Премијерно извођење музичког дела „Музика Константиновог града“. Модерну музику филмског карактера инспирисану царским Константинопољем извешће Слободан Тркуља и музички ансамбл „Балканополис“.[28]
16. до 28 октобар Српска академија наука и уметности Београд Циклус предавања САНУ, „О Миланском едикту“
19. септембар до 31. октобар Галерија „Филип Морис“ у Нишу Изложба, „Константин Велики и Милански едикт 313. Рађање хришћанства у римским провинцијама на тлу Србије“.[29]
20. и 21. септембар Градски стадион „Чаир“ у Нишу Свечана миса. Свечану мису у Нишу служио је Милански надбискуп Анђело Скола, заједно са кардиналима, надбискупима, бискупима и свештеницима из региона.[30]Српаска православна црква Римокатоличка Црква прославила у Нишу 1700-годишњицу јубилеја Миланског едикта Архивирано на сајту Wayback Machine (22. септембар 2013) Приступљено 21.9.2013.
октобар Нишки симфонијски оркестар Концерт неокласичне музике „Ореол Св. Цара Константина“
6. октобар црква Светог цара Константина и царице Јелене Свечана литургија коју су служили Васељенски патријарх Вартоломеј I, Патријарх јерусалимски Теофил III, Патријарх московски Кирил, Патријарх српски Иринеј, архиепископ кипарски Хризостом, Архиепископ атински Јероним II, Архиепископ тирански Анастасије, митрополит варшавски Сава и више епископа.[31][32][33]
8. октобар Великој сцени Народног позоришта у Београду Премијера опере „IN HOC SIGNO“ („Под овим знаком“). Завршна манифестација у оквиру државног програма обележавања 17 векова од доношења Миланског едикта.[34]

Остале манифестације и успомене уреди

 
Спомен чесме Св Тројице у Нишу, као симболика и сећање на протеклих 17 векова од доношења Миланског едикта

У Нишу ће као успомена на овај јубилеј остати;

  • Седамнаест новоизграђених чесама, као симболика и знак сећања на протеклих 17 векова од доношења Миланског едикта. Чесме ће бити постављене на територији целог града. Поред градске власти и цркве у њихову изградњу укључили су се и уметници, артхитекте, знамените личности, бројне компаније па чак и студенти.[35]
  • „Константинов град - Старохришћански Ниш“, двојезична монографија у пуном колору др Мише Ракоција, са одговорима о значају Ниша за свеколики хришћански свет. Књига ће остати као трајно писано сведочанство о години обележавања 17 векова Миланског едикта.[36]
  • Споменик „Константин Велики“ поклон који је град добио од Ватикана и Папе Фрање у години обележавања овог великог јубилеја. Споменик је подигнут у име толеранције и екуменског разумевања свих католика и православаца. Споменик има форму скулптуре високе пет метара. Налази се у парку непосредно уз леву обалу Нишаве, на кеју, преко пута градске куће. Постављањем овог споменика званично је завршило обележавање и прослава овог јубилеја. Сам споменик представља птицу која се сећа настанка света и која уједно симболише Христово распеће, док централним делом доминира глава цара Константина приказана кроз различита раздобља његовог живота.[37]
  • „Царев едикт“, слика прославе седамнаест векова од доношења Миланског едикта коју је овим поводом насликао млади нишки сликар Илија Фонламов Францисковић, по узору, на званичну слику прославе „1600 година од доношења едикта 1913“ Стевана Никшића Лале. Слика је, у години обележавања била изложена у Нишком културном центру.

Супротстављени ставови о прослави уреди

Нема ништа спорно да је Милански едикт на неки начин требало обележити, али ако се има у виду да је Ватикан то урадио једним пригодним скупом и научним радом, део српске јавности је незадовољан односом уложеног новца и непостигнутим, а очекиваним резултатима. У свом ауторском тексту, добар познавалац, и један од учесника дела музејских поставки прославе, нишки историчар и књижевник Небојша Озимић, чије је дело „Милански едикт“ доживело треће издање, разочаран резултатима прославе у свом ауторском тексту наводи;

И поред уложеног напора Владе Србије, руководства Града Ниша и српске цркве, поставља се питање, зашто одвојене хришћанске цркве, православна и католичка, ни после 1.700 година слободног исповедања хришћанске вере нису уложиле бар најскромнији екуменски напор да јединствено обележе јубилеј 1.700 година од доношења Миланског едикта, иако је то најављивано. Тиме су значајно умањени резултати прославе, а шира презентација Србије у свету је изостала, као и очекивана велика посета верника и туриста (нпр очекиване посета око 20.000 верника на нишком стадиону, свела се на свега око 3.000).

Напомене уреди

  1. ^ Ова синтагма, на латинском први пут забележена у Руфиновој Црквеној историји почетком 5. века, представља превод грчког израза ΤΟΥΤΩΙ ΝΙΚΑ, преузетог из Евсевијевог списа De vita Constantini.
  2. ^ „Као први нишки епископ помиње се Киријак (Cyriacus a Naiso), чије се име налази у Актима Сабора у Сердици 343. године. У истом извору помиње се његов наследник Гауденције (Gaudentius, после 343, године ), један од ортодоксних потписника сабора и учесника у изради саборских канона. У 5. и 6 веку наводе се Боносије (Bonosus), Марцијан (Martianus episcopus Naissitanus, после 409 – 411. год) и Гаијан (Gaianus, posle 516. год). Листа епископа закључена је са Пројектом (Proiectus), после 553., који се после Сабора у Константинопољу није вратио у Ниш.“

Извори уреди

  1. ^ а б в Радић Р, Стоиљковић Д, Закарија Ф. Тријумф Хришћанства - Константин, Ниш и Милански едикт, ЈП Завод за уџбенике, Београд, 2013
  2. ^ Arveler, Elen 1988. Politička ideologija Vizantijskog Carstva. Beograd: Filip Višnjić.
  3. ^ Zrinščak, Siniša 1999. Sociologija religije: Hrvatsko iskustvo. Zagreb: Pravni fakultet.
  4. ^ Dušan Popović VISIONE COSTANTINIANA DELLA CROCE E VITTORIA SU MASSENZIO: DUE MOTIVI LETTERARI NELLA PROSA LATINA FINO ALL’ EPOCA CAROLINGIA, NIŠ & BYZANTIUM VII Niš, 3-5. 6. 2008. THE COLLECTION OF SCIENTIFIC WORKS [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (4. новембар 2010), Приступљено 17. 4. 2013.
  5. ^ M. Anastos, The Edict of Milan, Revue des Études Byzantines 25(1967), 13-41.
  6. ^ T. Christensen, The So-Called Edict of Milan, Culture Medieval 35 (1984), 129-175.
  7. ^ S.Corcoran, The Empire of the Tetrarchs: Imperial Pronouncements and Government AD 284-324, Oxford 2000, 66,158-160.
  8. ^ A. Cameron, Constantius and Constantine: An Exercise in Publicity, у E. Hartley, J. Hawkess, M. Henig, Fr.Mee, Constantine the Great. York’s Roman Emperor, York 2006, σ.24-28.
  9. ^ J. Elser, Imperial Rome und Christian Triumph, New York 1998.
  10. ^ Николаос Гиолес, Градитељство Константина Великог на истоку, Ниш, Симпозијум: „1700 година од проглашења Константина за императора, 306-2006“ Зборник радова, 5 свеска (2007) Архивирано на сајту Wayback Machine (30. октобар 2011), Приступљено 17. 4. 2013.
  11. ^ E. Sauer, The Archaeology of Religious Harted, Stroud 2003
  12. ^ Μ. Beard, J. North, S. Price, Religions of Rome, I, A History, Cambridge 1998, 382-383.384.384-386,387.
  13. ^ E. Hartley, J. Hawkess, M. Henig, Constantine the Greet. York’s Roman Emperor, York 2006, 86.
  14. ^ Л. Мирковић, Старохриш­ћанска гробница у Нишу, Старинар, Старинар V­VI (1954­1955), Београд 1956, 67,68
  15. ^ Sancti Victrcii rothomagensis episcope, De laude sanctorum, P.L. XI, 453
  16. ^ M. Rakocija, Das frühe Christentum in Naissus/Niš (Serbien), Mitteilungen zur christlichen archäologie 17, Wien 2011, 9-50.
  17. ^ Mošti hrišćanskog ratnika u Nišu CityOfNis.rs Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јануар 2013), Приступљено 27. 1. 2013
  18. ^ Љ. Зотовић, Н. Петровић, Касноанатичка некропола
  19. ^ . Љ. Зотовић, Енциклопедија Ниша, стр 19–20.
  20. ^ М. Ракоција, Манастири и цркве града Ниша, Ниш 1998, стр.15
  21. ^ М. Ракоција, Манастири и цркве града Ниша, Ниш 1998, 14; Исти, Културна ризница Ниша, Ниш 2000, 42, 51-­52.
  22. ^ Lj.Zotović, Jagodin mala, Niš - kasnoantička nekropola, Arh. pregled 4 (1962), 230 – 233.
  23. ^ Љ. Максимовић, ПокрштавањеСрба и Хрвата, ЗРВИ 35 (1996) 160–161
  24. ^ 5 М.Ђ.Милићевић, Краљевина Србија – Нови крајеви, Београд 1884, XVIII
  25. ^ Galerius and Constantine's Edicts of Toleration 311 and 313, from the Medieval Sourcebook Архивирано на сајту Wayback Machine (14. август 2014), Приступљено 17. 4. 2013.
  26. ^ Посланица Светог архијерејског сабора СПЦ поводом јубилеја Миланског едикта 313-2013[мртва веза]
  27. ^ Уз звона пуцали и топови („Вечерње новости“, 11. август 2013)
  28. ^ Милански едикт 313-2013. Србија, 21. август 2013. „Музика Константиновог града“ у граду његовог рођења! Архивирано на сајту Wayback Machine (1. септембар 2013) Приступљено 31.8.2013.
  29. ^ Изложба о Константину Великом од четвртка у Нишу, Саопштење за јавност Прес служба „Милански едикт 313 — 2013, Србија” Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2013) Приступљено 21.9.2013
  30. ^ Милански едикт 313-2013 Србија, 21. август 2013. „Свечана миса као порука мира у срцима људи“. Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2013) Приступљено 31.8.2013.
  31. ^ 1700-годишњица Миланског едикта торжествено обележена у Нишу (СПЦ, 6. октобар 2013)[мртва веза]
  32. ^ Обележено седамнаест векова Миланског едикта („Политика“, 7. октобар 2013)
  33. ^ Обележено 17 векова Миланског едикта („Вечерње новости“, 6. октобар 2013)
  34. ^ Светска премијера опере „IN HOC SIGNO“ за крај обележавања јубилеја Миланског едикта Медија кит – In Hoc Signo 8.октобар, Милански едикт 313-2013 Србија Архивирано на сајту Wayback Machine (3. октобар 2013) Приступљено 3. 10. 2013
  35. ^ За 17 векова Миланског едикта 17 чесама („Вечерње новости“, 21. септембар 2013)
  36. ^ „Konstantinov grad - starohrišćanski Niš - Miša Rakocija: knjiga | KorisnaKnjiga.com”. www.korisnaknjiga.com. Приступљено 2023-01-19. 
  37. ^ „Поклон Нишу од католичке цркве”. Архивирано из оригинала 03. 12. 2013. г. Приступљено 23. 11. 2013. 
  38. ^ Nebojša Ozimić, Vreme pritajene sramote, У: „Južne vesti“, 28.9.2013

Литература уреди

  • Драгољуб Б. Ђорђевић и Драган Тодоровић, 1.700 ГОДИНА МИЛАНСКОГ ЕДИКТА: СОЦИОЛОШКА ПЕРСПЕКТИВА ЗБОРНИК РАДОВА НАЦИОНАЛНОГ ЗНАЧАЈА, Прометеј, Нови Сад, САБ Информатика, Ниш, ISBN 978-86-515-0858-8
  • Драгољуб Б. Ђорђевић, OКО КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ И ПРОСЛАВЕ МИЛАНСКОГ ЕДИКТА (Неколико података и питања, и необавезних теза) Прометеј, Нови Сад, САБ Информатика, Ниш, ISBN 978-86-515-0858-8 стр. 7-17.
  • Zakarija, Farid 2013. Budućnost slobode. У Trijumf hrišćanstva: Konstantin, Niš i Milanski edikt, Radić, Radivoje, Stojiljković, Dejan i Farid Zakarija, 89–95. Beograd: Dan Graf, Zavod za udžbenike, Službeni glasnik.
  • Меденица, Иван 2013. „Шта је Константин Србима.” Политика – Култура-уметност-наука LVI(50):3.
  • Oзимић, Небојша 2013. „Константин Велики: на размеђи путева (фељтон).” Политика, 15–30. март.
  • Keravica, Nikola 2011. Nepobedivi Konstantin. Beograd: Evoluta.

Види још уреди

  Медији везани за чланак Милански едикт на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Обележавање_1.700_година_од_доношења_Миланског_едикта_у_Нишу&oldid=26956409”