Опричнина

Опричнина у ширем смислу подразумева период у историји Русије од 1565. до 1572, током владавине Ивана IV Грозног. Овај период се карактерише јачањем царског апсолутизма, што је било праћено невиђеним терором и прогоном царевих противника међу бољарима и свештенством, као и гушењем свих облика локалне самоуправе. Опричнина у ужем смислу означава део Русије који је у то време био под царевом непосредном контролом (слично краљевском домену у Француској). Опричници су били војно-полицијски одреди Ивана IV Грозног. Као нарочито привилегована група од 6.000 људи, изабраних из редова нижег племства, опричници су имали задатак, да под оптужбом за издају, ликвидирају и велике бољаре, противнике цареве самовласти.

Опричници.

Увод

Иван Грозни.

Цар Иван Грозни је у почетку своје владавине доживео неколико личних трагедија: 1538. мајку су му отровали бољари, 1553. син Димитрије, његов првенац, утопио се у реци под нејасним околностима, а 1560. изгубио је вољену супругу Анастасију Романовну, за коју је сумњао да је отрована. Такође, пријатељи и сарадници којима је веровао су га више пута издали: 1553. док је цар био болестан, његови најближи бољари су одбили да положе заклетву његовом сину, царевићу Димитрију, док је 1564. његов најбољи војсковођа и пријатељ из детињства, кнез Андреј Курбски, пребегао у Пољску.

Цар Иван је почео да сумља да су и други аристократи такође били спремни да га издају.

Организација

Разочаран у бољаре, цар је окупио око себе најсиромашније племиће, на челу са Маљутом Скуратовом и Борисом Годуновом, и 1565. сазвао Земски сабор, претећи абдикацијом ако бољари и црква не приме нове реформе. Цар је од Земског сабора изнудио апсолутну власт и право да кажњава све своје противнике без суда, док је Русија подељена на два дела: Опричнину и Земшчину.

Опричнина је био царев лични посед, настао запленом имања погубљених бољара, који су уживали опричници, цареви телохранитељи и лична полиција, изабрани од најсиромашнијих племића без земље. У почетку је опричника било 1.000, а касније је њихов број порастао на 5.000.

Земшчина, остатак Русије који је остао под управом Бољарске думе, био је у немилости, колективно осумњичен за издају, и опричници су имали право да њене чланове подвргну насиљу како би цара заштитили од издаје.

Терор

Опричници улазе у град.

Иванова револуција била је праћена терором: манастирске хронике из 1560-1570. набрају поименце 3470 жртава царевог гнева. Често, жртве су биле погубљене "са својом женом", "са женом и децом" или "са још десет људи који притекоше у помоћ". Царев брат од стрица и претендент на престо, кнез Иван Старицки, погубљен је са својом мајком, али су му деца поштеђена и збринута.

Упркос хиљадама погубљених бољара, ни једна бољарска породица није истребљена. Цар је наређивао манастирима да се моле за душе погубљених, и правдао је погубљења и мучења као уобичајену казну за издају у целом свету, нарочито у време рата.

Поред кнежевско-бољарског сталежа, настрадале су и области старе градске слободе и државне независности - покрајине некадашње Новгородске републике. Врхунац терора био је новгородски масакр 1570., када је најбогатији трговачки центар Русије, Велики Новгород, темељно опљачкан и спаљен, а погубљено је 2.770 људи.

Укидање

Борис Годунов.

Опричнина је укинута на Земском сабору 1572., али су њени чланови формирали нову аристократију, засновану на служби цару, и наставили да играју истакнуте улоге у Русији све до Времена смутње. Тако је Борис Годунов најпре био регент цара Фјодора, а затим цар Русије (1598-1605.), док је кћи Маљуте Скуратова завршила као царица Русије.

Литература

• Walter Leitsch. "Russo-Polish Confrontation" in Taras Hunczak, ed. "Russian Imperialism". Rutgers University Press. 1974, p. 140
• Oleg Gordievsky and Christopher Andrew (1999). KGB: The Inside Story of its intelligence operations from Lenin to Gorbachev (Russian language edition, Moscow, Centerpoligraph, ISBN 5-227-00437-4, page 21)
• Веселовский С. Б. Очерки по истории опричнины. М., 1963.
• „Источники по истории опричнины”. 
• „В. Б. Кобрин ИВАН ГРОЗНЫЙ”. 
• „Всемирная история, т. 4, М., 1958”. 
• Зимин А. А. Опричнина Ивана Грозного. — М.: Территория, 2001. — 2-е изд., испр. и доп. — 448 c. — Серия «Памятники русской исторической мысли». — ISBN 5-900829-07-3.
• „Скрынников Р. Г. «Иван Грозный». М.: АСТ, 2001”. 
• „В. О. Ключевский. Курс русской истории. Лекция XXIX”. 
• „Н. М. Карамзин. История Государства Российского. Т.9, глава 2”. 
• „Н. М. Карамзин. История Государства Российского. Т. 9, глава 3”. 
• „С. М. Соловьёв. История России с древнейших времён. Т.6, гл. 4”. 
• „Н. И. Костомаров. Русская история в жизнеописаниях её главнейших деятелей Глава 20. Царь Иван Васильевич Грозный”. 
• Королюк В. Д. Ливонская война, изд-во АН СССР, М., 1954
• „«Иван Грозный и феномен опричнины»”. Архивирано из оригинала на датум 28. 11. 2012. Приступљено 04. 06. 2020.  Сапунов Б. В. д-р ист. н.
• Белов Е. А. Предварительные замечания к истории царя Ивана Грозного, «Журнал Министерства Народного Просвещения», 1891
• Кавелин К. Д. „Взгляд на юридический быт древней России (1847). (Из сборника статей «Наш умственный строй».) М. 1989” (PDF). 
• Юрганов А. Л. Опричнина и страшный суд // Отеч. история. 1997. № 3. С. 52-75.
• Юрганов А. Л. „Опричнина и страшный суд”. Архивирано из оригинала на датум 08. 11. 2012. Приступљено 04. 06. 2020.  // Каравашкин А. В., Юрганов А. Л. Опыт исторической феноменологии. Трудный путь к очевидности. М., 2003, с. 68-115
• Фроянов И. Я. Драма русской истории: На путях к Опричнине. М.: Парад, 2007.
• Аверьянов В. В. „Опричнина —- модернизация по-русски”.  ИДК, 2010
• Сорокин В. Г. День опричника // Повесть, Издательство «Захаров», 224 стр., 2006
• Садиков П. А. Очерки по истории опричнины. М. ; Л.: АН СССР, 1950.
• Назаров В. Д. Опричнина в контексте современной историографической ситуации (заметки и размышления) // Спорные вопросы отечественной истории XI—XVII веков. Ч. 2. М., 1990.
• Володихин Д. М. Иван IV Грозный: Царь-сирота. — М.: «Молодая гвардия», 2018. — 352 с.- 4000 экз. — (Жизнь замечательных людей).

Спољашње везе

• The New York Times Book Review - A Dystopian Tale of Russia’s Future (2011/03/13)