Опричнина
Опричнина у ширем смислу подразумева период у историји Русије од 1565. до 1572, током владавине Ивана IV Грозног. Овај период се карактерише јачањем царског апсолутизма, што је било праћено невиђеним терором и прогоном царевих противника међу бољарима и свештенством, као и гушењем свих облика локалне самоуправе.[1][2] Опричнина у ужем смислу означава део Русије који је у то време био под царевом непосредном контролом (слично краљевском домену у Француској). Опричници су били војно-полицијски одреди Ивана IV Грозног. Као нарочито привилегована група од 6.000 људи, изабраних из редова нижег племства, опричници су имали задатак, да под оптужбом за издају, ликвидирају и велике бољаре, противнике цареве самовласти.[3][4]
УводУреди
.JPG)
Цар Иван Грозни је у почетку своје владавине доживео неколико личних трагедија: 1538. мајку су му отровали бољари, 1553. син Димитрије, његов првенац, утопио се у реци под нејасним околностима, а 1560. изгубио је вољену супругу Анастасију Романовну, за коју је сумњао да је отрована. Такође, пријатељи и сарадници којима је веровао су га више пута издали: 1553. док је цар био болестан, његови најближи бољари су одбили да положе заклетву његовом сину, царевићу Димитрију, док је 1564. његов најбољи војсковођа и пријатељ из детињства, кнез Андреј Курбски, пребегао у Пољску.[5]
Цар Иван је почео да сумња да су и други аристократи такође били спремни да га издају.[6]
ОрганизацијаУреди
Разочаран у бољаре, цар је окупио око себе најсиромашније племиће, на челу са Маљутом Скуратовом и Борисом Годуновом,[7] и 1565. сазвао Земски сабор, претећи абдикацијом ако бољари и црква не приме нове реформе. Цар је од Земског сабора изнудио апсолутну власт и право да кажњава све своје противнике без суда, док је Русија подељена на два дела: Опричнину и Земшчину.[5]
Опричнина је био царев лични посед, настао запленом имања погубљених бољара, који су уживали опричници, цареви телохранитељи и лична полиција, изабрани од најсиромашнијих племића без земље.[7] У почетку је опричника било 1.000, а касније је њихов број порастао на 5.000.[5]
Земшчина, остатак Русије који је остао под управом Бољарске думе, био је у немилости, колективно осумњичен за издају, и опричници су имали право да њене чланове подвргну насиљу како би цара заштитили од издаје.[7]
ТерорУреди
Иванова револуција била је праћена терором: манастирске хронике из 1560-1570. набрају поименце 3470 жртава царевог гнева. Често, жртве су биле погубљене "са својом женом", "са женом и децом" или "са још десет људи који притекоше у помоћ". Царев брат од стрица и претендент на престо, кнез Иван Старицки, погубљен је са својом мајком, али су му деца поштеђена и збринута.[5]
Упркос хиљадама погубљених бољара, ни једна бољарска породица није истребљена.[7] Цар је наређивао манастирима да се моле за душе погубљених, и правдао је погубљења и мучења као уобичајену казну за издају у целом свету, нарочито у време рата.[5]
Поред кнежевско-бољарског сталежа, настрадале су и области старе градске слободе и државне независности - покрајине некадашње Новгородске републике.[8] Врхунац терора био је новгородски масакр 1570., када је најбогатији трговачки центар Русије, Велики Новгород, темељно опљачкан и спаљен, а погубљено је 2.770 људи.[5]
УкидањеУреди
.jpg)
Опричнина је укинута на Земском сабору 1572., али су њени чланови формирали нову аристократију, засновану на служби цару,[5] и наставили да играју истакнуте улоге у Русији све до Времена смутње. Тако је Борис Годунов најпре био регент цара Фјодора, а затим цар Русије (1598-1605), док је кћи Маљуте Скуратова завршила као царица Русије.
РеференцеУреди
- ^ „Oprichnina”. The Great Soviet Encyclopedia.
- ^ Walter Leitsch. "Russo-Polish Confrontation" in Taras Hunczak, ed. "Russian Imperialism". Rutgers University Press. 1974, p.140
- ^ Oleg Gordievsky and Christopher Andrew (1999). KGB: The Inside Story of its intelligence operations from Lenin to Gorbachev (Russian language edition, Moscow, Centerpoligraph, ISBN 5-227-00437-4, page 21)
- ^ Manaev, G. (2019-01-07). „The madness of 3 Russian tsars, and the truth behind it”. Russia Beyond the Headlines. Приступљено 2020-01-29.
- ^ а б в г д ђ е Дјурант 2004, стр. 737-740
- ^ R. Skrynnikov, Ivan Grosny, M., Science, 1975, pp.93-96
- ^ а б в г „Историја Русије (П. Миљуков) — Викизворник, слободна библиотека”. sr.wikisource.org (на језику: српски). Приступљено 17. 4. 2018.
- ^ „Историја Русије (А. Јелачић) — Викизворник, слободна библиотека”. sr.wikisource.org (на језику: српски). Приступљено 17. 4. 2018.
ЛитератураУреди
- Walter Leitsch. "Russo-Polish Confrontation" in Taras Hunczak, ed. "Russian Imperialism". Rutgers University Press. 1974, p. 140
- Oleg Gordievsky and Christopher Andrew (1999). KGB: The Inside Story of its intelligence operations from Lenin to Gorbachev (Russian language edition, Moscow, Centerpoligraph, ISBN 5-227-00437-4, page 21)
- Веселовский С. Б. Очерки по истории опричнины. М., 1963.
- „Источники по истории опричнины”.
- „В. Б. Кобрин ИВАН ГРОЗНЫЙ”.
- „Всемирная история, т. 4, М., 1958”.
- Зимин А. А. Опричнина Ивана Грозного. — М.: Территория, 2001. — 2-е изд., испр. и доп. — 448 c. — Серия «Памятники русской исторической мысли». — ISBN 5-900829-07-3.
- „Скрынников Р. Г. «Иван Грозный». М.: АСТ, 2001”.
- „В. О. Ключевский. Курс русской истории. Лекция XXIX”.
- „Н. М. Карамзин. История Государства Российского. Т.9, глава 2”.
- „Н. М. Карамзин. История Государства Российского. Т. 9, глава 3”.
- „С. М. Соловьёв. История России с древнейших времён. Т.6, гл. 4”.
- „Н. И. Костомаров. Русская история в жизнеописаниях её главнейших деятелей Глава 20. Царь Иван Васильевич Грозный”.
- Королюк В. Д. Ливонская война, изд-во АН СССР, М., 1954
- „«Иван Грозный и феномен опричнины»”. Архивирано из оригинала на датум 28. 11. 2012. Приступљено 04. 06. 2020. Сапунов Б. В. д-р ист. н.
- Белов Е. А. Предварительные замечания к истории царя Ивана Грозного, «Журнал Министерства Народного Просвещения», 1891
- Кавелин К. Д. „Взгляд на юридический быт древней России (1847). (Из сборника статей «Наш умственный строй».) М. 1989” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 29. 02. 2008. Приступљено 04. 06. 2020.
- Юрганов А. Л. Опричнина и страшный суд // Отеч. история. 1997. № 3. С. 52-75.
- Юрганов А. Л. „Опричнина и страшный суд”. Архивирано из оригинала на датум 08. 11. 2012. Приступљено 04. 06. 2020. // Каравашкин А. В., Юрганов А. Л. Опыт исторической феноменологии. Трудный путь к очевидности. М., 2003, с. 68-115
- Фроянов И. Я. Драма русской истории: На путях к Опричнине. М.: Парад, 2007.
- Аверьянов В. В. „Опричнина —- модернизация по-русски”. Архивирано из оригинала на датум 25. 06. 2012. Приступљено 04. 06. 2020. ИДК, 2010
- Сорокин В. Г. День опричника // Повесть, Издательство «Захаров», 224 стр., 2006
- Садиков П. А. Очерки по истории опричнины. М. ; Л.: АН СССР, 1950.
- Назаров В. Д. Опричнина в контексте современной историографической ситуации (заметки и размышления) // Спорные вопросы отечественной истории XI—XVII веков. Ч. 2. М., 1990.
- Володихин Д. М. Иван IV Грозный: Царь-сирота. — М.: «Молодая гвардия», 2018. — 352 с.- 4000 экз. — (Жизнь замечательных людей).
Спољашње везеУреди
- The New York Times Book Review - A Dystopian Tale of Russia’s Future (2011/03/13)