Отворите главни мени

Павле Аршинов (Велики Бечкерек, 23. децембар 1855Загреб, 17. мај 1930) је био професор, писац, национални радник, члан Патроната Привредникових добротвора и уредник листа "Привредник“.

Павле Аршинов
Arsinovpavle.jpg
С иконостаса Привредникових добротвора
Датум рођења(1855-12-23)23. децембар 1855.
Место рођењаВелики Бечкерек
 Аустријско царство Аустријско царство
Датум смрти17. мај 1930.(1930-05-17) (74 год.)
Место смртиЗагреб
  Краљевина Југославија

БиографијаУреди

Потиче из ратарске породице, одрастао у предграђу Граднулици, улици Цара Душана број 28. На родној кући, Задруга Срба Привредника поставила му је 15. маја 1932. године спомен-плочу.[1] Године 1870. отац Милош му је купио претплатом једну Вукову књигу.[2] Основну школу завршио је у родном месту Великом Бечкереку. Нижу гимназију је учио у Бечкереку, а више разреде Кечкемету и Новом Саду учећи на немачком, мађарском и српском језику. Универзитетске студије природних наука почео је у Прагу, али је као питомац Текелијине задужбине 1879. године прешао у Пешту где је, поред редовних студија, слушао и педагогију са филозофијом. Понет идејама Светозара Марковића, током школовања Аршинов је изучавао социјалистичку литературу, и био веома активан у ђачким дружинама социјалиста. После раскида с Јашом Томићем приклонио се ставовима које је у Србији заступала Радикална странка.

Од пензионисања 1924. године стално се настанио у Загребу, где је умро и сахрањен 1930. године.[3]

Каријера предавачаУреди

По завршетку студија, на позив Др Лазе Пачуа, прешао је у Србију, где је 1882. постао професор гимназије. Јован Ђорђевић је претходно те 1882. године реферисао на седници Главног просветног савета КС, о његовим квалификацијама. Изнео је чињенице: да је Аршинов "свршио осам семестара на прашком и пештанском универзитету" и да је положио испите (колоквирао) из зоологије, ботанике, минералогије, земљописа, словенске граматике и педагогике. Савет је гласањем 7 : 5, усвојио одлуку, по којој се проф. Павлу Аршинову признаје да има квалификацију за предавача у средњим школама и то за - "јестаственицу" (природне науке).[4] Као професор средњих школа радио је у више градова Краљевине Србије. Почео је каријеру у Великом Градишту[5] (1882-1889), наставио у Крагујевцу (1889-1890), Лесковцу наставник и директор (1890-1894), Књажевцу (1894) наставник и директор ниже гимназије, Нишу (1895-1897) и Београду (1897-1910).

На основу једне денунцијације, 1892. године, за време либералне Авакумовића владе, био је привремено отпуштен с положаја директора гимназије.

Професор у БеоградуУреди

Од 1897-1898. године био професор Друге београдске гимназије. Професор је затим Више женске школе у Београду 1898-1910. године. У Београду је био истовремено ванредни члан Главног просветног савета 1893-1910. године.[6] Пензионисан је одлуком Министарства просвете 1910. године, и прешао у Загреб где је дочекао почетак Првог светског рата. Добио је 1914. године од Краљевине Србије, као заслужни професор у пензији, Златну медаљу за грађанске заслуге.[7] У југословенској краљевини је реактивиран из пензије. Главни просветни савет је мишљења да Аршинов 1923. године може и даље остати у служби. Одликован је Орденом св. Саве III реда 28. децембра 1923. године.

У ПривредникуУреди

Када 1897. године Српско привредно друштво „Привредник“ започиње са радом Аршинов одлази 1910. године у Загреб да помогне око покретања рада друштва као и Савеза српских земљорадничких задруга. [8] Његов главни задатак био је да као уредник листа „Привредник“, пером и живом речи, развије широку агитацију за те две националне установе. Као члан Управе Привредника и као један од најближих сарадника Владимира Матијевића, заједно са Ђорђем Велисављевићем, Аршинов је радио на културном и материјалном подизању српских сељака, занатлија и трговаца. [8]

По истеку одсуства вратио се у Београд, где је, и поред својих школских дужности као професор Прве београдске гимназије, наставио да ради у Привреднику. Пошто су се послови толико нагомилали да их више није могао успешно обављати, 1910. године, одлуком министарства, пензионисан је и одмах потом је прешао у Загреб, и још преданије настојао „да Привредник буде права народна читанка“.

Када су власти у Аустроугарској забраниле Привреднику рад, Аршинов је на територији Србије и Црне Горе помогао да се у крилу Београдске трговачке омладине оснује Привредно одељење са задатком сличним Привредников, где је, такође, радио. За време Првог светског рата аустроугарске власти су га затвориле под оптужбом велеиздаје. Провео је ратне године у аустроугарским логорима. Маја 1917. године тражен је преко новина као нестали, професор у пензији, ради пријема новца.[9] У затвору је провео три године и оболео од реуматизма, од којег се никада није у потпуности опоравио.[10]

После рата, непуну годину по поновном покретању листа, 1922. године друштво Привредник се преселило у Београд, чиме је Аршинову отежан рад и у значајној мери умањен је његов утицај на целокупан изглед листа. Због болести, годину дана пре смрти, Аршинов је поднео оставку на место уредника листа „Привредник“, чији је главни уредник и сарадник био од самог оснивања, 1898. године.

ДелоУреди

Писао је бројне чланке из природних наука, пољопривреде, социјалне политике и културне историје, као и песме и путописе. Поред посла везаног за Друштво и лист „Привредник“, Аршинов је сарађивао и у разним политичким и књижевним новинама, часописима и календарима[11], као што су загребачки и амерички „Србобран“, „Слободна реч“, „Наставник“, „Учитељ“, „Слава“, „Босанска вила“, „Српски архив“, „Просветни гласник“, „Цариник“, „Трговачки гласник“, „Ловац“, "Невен", „Бранково коло“, „Просвета“ и многи други. Највећи део његових опсежних рукописа односи се на народно просвећивање.[10]

Заслужан је за покретање акције за подизање споменика чувеном банатском сликару - некадашњем комшији, Константину Данилу у Бечкереку.[12] Радио је на његовој глорификацији и очувању уметничког дела.

БиблиографијаУреди

  • Српске земљорадничке задруге. Разговор Срба ратара о земљорадничким задругама, Загреб 1898 (II издање под насловом: „Има ли злу лека?“, Загреб 1905);
  • За што је што у свету? Питалице из природних наука, Београд 1902;
  • Има ли злу лека? Загреб 1905. године, II издање[13]
  • Отац учи сина, писма милијонара Грешема, Загреб 1905;
  • Уму и срцу I—III, Нови Сад 1906, 1907, 1910;
  • Шта ћемо и како ћемо?, Београд 1908;
  • Краљевић Марко наших дана, Београд 1922;
  • Како су нас некад школовали у Банату, Београд 1926;
  • Привредникова читанка, Београд 1932;
  • Тамо амо по природи, опажања и разматрања једног природњака, Београд 1938.

Нити је било нити може бити што крупније у животу народа нашег, него што је покрет на привредном пољу, а који покрет потиче од Срба Загрепчана. Политичка моћ једног народа почива на економској моћи. У сваком углу где год има народа нашег треба пропагирати да се прибира свет наш, да се удружује и навикава на заједницу, и у добру и у злу. Широм Српства треба да одјекне онај поклич Срба Загрепчана: „Снажимо се економски!

— Павле Аршинов, Привредник, 1904

РеференцеУреди

  1. ^ Петар Субић: "Спомен-плоче у граду Зрењанину", Зрењанин 2007. године
  2. ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне приповетке", Беч 1870. године
  3. ^ Никола Шлајх: "Монографија града Великог Бечкерека", Зрењанин 2018.
  4. ^ "Просветни гласник", Београд 1882. године
  5. ^ "Просветни гласник", Београд 1882. године
  6. ^ "Просветни гласник", Београд 1905. године
  7. ^ "Просветни гласник", Београд 1914. године
  8. 8,0 8,1 Петар В. Крестић, Српско привредно друштво „Привредник“ (1897-1918), Историјски институт и Службени гласник, Београд, 2002
  9. ^ "Београдске новине", Београд 1917. године
  10. 10,0 10,1 Душко М. Ковачевић, Национални и просветитељски рад Павла Аршнова / 1855-1930 /, Зборник Матице српске за историју, Нови Сад 1984
  11. ^ Александар Станојловић: "Петровград" (Велики Бечкерек), монографија града, Петровград 1938. године
  12. ^ "Бранково коло", Сремски Карловци 1909. године
  13. ^ "Срђ", Дубровник 1905. године

ЛитератураУреди

  • Павле Аршинов, живот и дела, Београд 1937

Види јошУреди