Павле Николић

др Павле С. Николић је професор на Правном факултету Универзитета у Београду, доктор правних наука и

БиографијаУреди

Рођен је 1928. године у Београду, где је завршио основну школу и гимназију, а затим и Правни факултет 1951. године. Докторирао је, одбранивши докторску дисертацију „Скупштински систем“ 1961. године.

1955. године изабран је за асистента на Правном факултету за предмет Уставно право, за доцента 1962., за ванредног професора 1970. а за редовног 1977. године, на истом предмету. Био је продекан Правног факултета у Београду (1975.-1977.), директор Института за правне и друштвене науке Правног факултета (1977.-1979.), шеф Катедре за политичке науке на истом факултету у два мандата, дугогодишњи директор Међународног универзитетског центра за друштвене науке Универзитета у Београду, судија Уставног суда Србије (1980.-1987.).

Члан је Научног друштва Србије од 1996. године.

У периоду од 1998. до 2003. године био је главни и одговорни уредник часописа „Архив за правне и друштвене науке“.

1986. године, у Руану (Француска) добио је титулу Doctor honoris causa тамошњег Универзитет. Радио је као професор по позиву на Универзитету Paris I Panthéon-Sorbonne – Француска (1980) и професор по позиву на Универзитету у ФрибургуШвајцарска (1981). Изабран за почасног професора Универзитета „Colegio Mayor de Nuestra Senora del Rosario“ у Боготи (Колумбија), и за почасног члана Колумбијског удружења за уставно право.

Одржао је 11 курсева и преко 60 предавања на 43 универзитета и у десетак других научних и стручних институција у 18 земаља широм света: у Француској (у Паризу на два универзитета, а затим у Греноблу, Бордоу, Авру), Пољској (у Познању, Кракову, Лублину, Варшави), Русији (у Москви, Петровграду), Италији (у Болоњи на два универзитета, Фиренци, Торину, Риму, Калабрији), Ираку (у Багдаду), Мексику, Египту (у Александрији, Каиру), Алжиру, Шпанији (у Барселони), Мађарској (у Печују), Немачкој (у Берлину), Швајцарској (у Фрибургу, Женеви), Колумбији (у Боготи), Кини (у Пекингу, Тјенцину), Јапану (Токиу, Кјоту, Сендају), Грчкој (у Атини), Холандији (у Ротердаму), а затим у Тунису на Међународној академији за уставно право, у Паризу у Друштву за упоредно законодавство, у Аости у Универзитетском колеџу за федералистичке студије, у Риму на Полицијској академији, у Токију у Јапанском удружењу за уставно право, у Токију и Saporou u Peace Constitution League, у Варшави у Уставном суду Пољске, и другим институцијама у Француској, Пољској, Немачкој.

Неко време је био стални члан професорског кора Међународне академије за уставно право у Тунису, Европског института у Ници и Универзитетског колеџа у Аости, и др. На Универзитету Бен Акноун у Алжиру је гостовао и као члан Комисије за одбрану докторске дисертације.

Један је од оснивача и први Генерални секретар Међународног удружења за уставно право (1981.-1993.), а од 1993. године је потпредседник тог Удружења и члан Програмске комисије истог Удружења. Такође, био је један од оснивача и потпредседник Међународне академије за уставно право (1984.-1996.).

Добио је медаљу Универзитета у Каљарију (Италија), медаљу Регионалног савета Haute-Normandie (Француска), медаљу Министарства јавне безбедности (Италија), Златни орден за заслуге Пољске, награду Службеног листа СФРЈ за најбоље дело у области правних наука (1989.). [1]

Члан је Крунског савета краљевске породице Карађорђевић. [2]

БиблиографијаУреди

Аутор је бројних радова из области права.

  • Уставно право - уџбеник (изд. 1991., 1993., 1994., 1995.-96., 1997.),
  • Савезна скупштина у уставном и политичком систему Југославије (1969.),
  • Скупштински систем (1973.), Федерација и федералне јединице (1989.),
  • Од распада до безнађа и наде (1997.),
  • Нацрт Устава Краљевине Србије (2001.)
  • Системи Costituzionali dei nuovo stati dell’EU – Yugoslavia, Torino, (2002.),
  • Од „Устава“ до Устава . . . ( 2003.)

Објавио је и велики број радова у домаћим и страним часописима: Ruch prawniczy, ekonomiczny i socjologiczny (1974.), Panstwo i prawo (1974.), L´Europe en formation (1977.), Ethiopiques – Senegal (1977.), Problemy rad narodowych (1979.), Studia prawnicze (1981.), Revue d´études comparatives Est-Ouest (1982.), International review of contemporary law (1982.), Annali – Instituto di studi europei A.de Gasperi (1983.), Jurist – Tokyo (1987.), Tichikenkyu – Tokyo (1987.), Revue d´études comparatives Est-Ouest (1992.), Quaderni costituzionali (1992.), Pravnik – Praha (1994.), Revue européenne de Droit Public (1997.), Diritto publico comparato ed Europeo (1999.).

ИзвориУреди