Палеографија

Палеографија је помоћна дисциплина историјских наука која изучава древне исторјске рукописе - њихове форме и процесе писања. Назив потиче из грчког језика: palaiós - старо и graphein- писање. Палеографија проучава писмо, облике слова, материјал на коме се писало, водене и друге писане знакове на хартији, уметничке украсе код руком писаних књига и њихов повез. Палеографија се бави облицима и процесима писања; не текстуалним садржајем докумената. У ову дисциплину укључена је пракса дешифровања, читања и датирања рукописа,[2] и културни контекст писања, укључујући методе помоћу којих су писање и књиге настале, и историја скрипторијума.[3]

Руска палеографија

Временом су се развиле и специјалности у овиру палеографије: епиграфика (проучава писма на споменицима), сигилографија (проучава писма на печатима), нумизматика (проучава писма на новцу и стари новац) итд. Главне задатке палеографије дефинисао је Лудвиг Траубе, на преласку из 19. у 20. век. По њему практична страна палеографије се састоји у тачном читању рукописа свих врста извора, а научна страна у одређивању старости, врсте и места постанка неког писма, односно рукописа.

ПрименаУреди

Палеографија може бити основна вештина историчара и филолога, јер аресира две главне потешкоће. Прво, с обзиром да се стил поједине абецеде у сваком датом језику непрекидно развијао, неопходно је знати како да се дешифрују њене појединачни знаци какви су постојали у разним епохама. Друго, писари су често користили многе скраћенице, обично како би писали брже, а понекад и ради уштеде простора, тако да специјалиста-палеограф мора знати како да их протумачи. Познавање појединих форми слова, лигатура, интерпункције и скраћеница омогућава палеографу да чита и разуме текст. Палеограф прво мора да зна језик текста (то јест, мора да постане стручњак за одговарајуће раније облике ових језика); и друго, историјске употребе различитих стилова рукописа, уобичајене писмене обичаји и писарске или нотарске скраћенице. Филолошко знање језика, речника и граматике који су генерално кориштени у одређено време или на неком месту може помоћи палеографима да идентификују древне или новије фалсификате наспрам аутентичних докумената.

Познавање писаног материјала такође је неопходно за проучавање рукописа и утврђивање периода у којима је документ или рукопис можда настао.[4] Важан циљ може бити додељивање тексту датума и места настанка: зато палеограф мора узети у обзир стил и формирање манускрипта и рукопис који се у њему користи.[5]

Датирање докуменатаУреди

Палеографија се може користити за пружање информација о датуму настанка документа. Међутим, „палеографија је крајње уточиште за датирање“ и, „за ручно копиране књиге, период од 50 година најмање је прихватљив распон времена“,[6][7] с тим што се сугерише да генерлно треба треба избегавати примену датирање ручно копираних текстова са опсегом мањим од бар седамдесет или осамдесет година.[7] У једној напомени написаној 2005. године у једном имејлу као додатак свом чланку „Палеографско датирање П-46“ из 1996. године Брус В. Грифин изјавио је „Док се не развију ригорозније методологије, тешко је конструисати интервал поузданости од 95% за НТ [Нови завет] рукописе без да се дозволи бар један век за приписани датум.“[8] Вилијам М Шнаједвинд отишао је још апстрактније у оносу на свој рад из 2005. „Проблеми палеографског датирања натписа“ и изјавио да се „такозвана наука о палеографији често ослања на кружно резоновање, јер нема довољно података за извођење прецизних закључака о датирању. Научници такође теже да поједностављују дијахронијског развоја, претпостављајући моделе једноставности, а не сложености".[9]

ИсторијаУреди

У 17. веку почињу прва палеографска истраживања у оквирима критичке историје. Историографи тог доба посумњали су у аутентичност неких повеља из меровиншког и каролиншког раздобља у поседу бенедиктинског манастира Ст. Денис у близини Париза. Везано за тај спор настало је дело француског бенедиктинца Жана Мабилона (1632-1707) De re diplomatica libri VI (1681) у коме је учињен први покушај класификације типова латинског писма.

1708. Бернард де Монтфаукон у свом јелу 'Palaeographia graeca sive de ortu et progressu litterarum изложи је процес развоја грчког писма. По овом делу палеографија је добила своје име.

Пуни развој палеографија постиже тек у 19. веку. У време се формирају нове методе засноване на новим техничким проналасцима. Оснивају посебни палеографски заводи и школе.

Многи натписи и богата рукописна оставштина с подручја јужнославенских земаља, садржана у рукописима и повељама које су написане у разним типовима латинице, глагољице и ћирилице, подстакли су веома рано рад словенских хисториографа.

Крајем 18. века Руски палеографи Алексеј Иванович Соболевски, П. А. Лавров и Евфимиј Фјодорович Карски дали су значајне радове за ћириличку у палеографију, док је Чех Јосеф Ваис дао исцрпну глагољску палеографију. [10]

РеференцеУреди

  1. ^ Cardenio, Or, the Second Maiden's Tragedy, pp. 131–3: By William Shakespeare, Charles Hamilton, John Fletcher (Glenbridge Publishing Ltd., 1994) ISBN 0-944435-24-6
  2. ^ 'Palaeography', Oxford English Dictionary.
  3. ^ „Latin Palaeography Network”. Civiceducationproject.org. Приступљено 5. 5. 2013. 
  4. ^ Robert P. Gwinn, "Paleography" in the Encyclopædia Britannica, Micropædia, Vol. IX, 1986, p. 78.
  5. ^ Fernando De Lasala, Exercise of Latin Paleography (Gregorian University of Rome, 2006) p. 7.
  6. ^ Turner, Eric G. (1987). Greek Manuscripts of the Ancient World (2nd изд.). London: Institute of Classical Studies. 
  7. ^ а б Nongbri, Brent (2005). „The Use and Abuse of P52: Papyrological Pitfalls in the Dating of the Fourth Gospel” (PDF). Harvard Theological Review. 98: 23—48 (24). doi:10.1017/S0017816005000842. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 2. 2015. 
  8. ^ Griffin, Bruce W. (1996), "The Paleographical Dating of P-46"
  9. ^ Schniedewind, William M. (2005). „Problems of Paleographic Dating of Inscriptions”. Ур.: Levy, Thomas; Higham, Thomas. The Bible and Radiocarbon Dating: Archaeology, Text and Science. Routledge. ISBN 1-84553-057-8. 
  10. ^ Latin Palaeography Network Civiceducationproject.org 05/04/2013

ЛитератураУреди

ЛитератураУреди