Петар Пан
Петар Пан је лик ког је створио шкотски писац и драматург Џејмс Метју Бари. Петар Пан је несташни дечак који може да лети и никада не стари. Петар Пан проводи своју бескрајну авантуру из детињства на малом острву Недођије као вођа своје банде, Изгубљени дечаци. У додиру је са сиренама, вилама, гусарима, Индијанцима и повремено са децом изван Недођије.
Петар Пан | |
---|---|
![]() Мајкл Левелин Дејвис, један од синова Баријевих пријатеља, обучен у костим Петра Пана | |
Прво прик. | Роман Мала бела птица (1902), поглавља 13 - 18 |
Измислио | Џејмс Метју Бари |
Информације | |
Род | мушки |
Пребивалиште | Недођија |
ПореклоУреди
Лик Петра Пана први пут се појављује у Баријевој делу Мала бела птица из 1902. године.[2] У поглављима 13-18 (Шетња по парку, Петар Пан, Дроздово гнездо, Кад се парк затвори, Кућица и Петров јарац),[3] Петар је седмодневна беба и одлетео је из свог расадника у Кенсингтон Гарденс у Лондону, где су га виле и птице научиле да лети. Он је описан као биће које је између дечака и птице. Након успеха представе из 1904. године, Баријеви издавачи, Ходер и Стогтон, одвојили су та поглавља Мале беле птице и објавили их 1906. под насловом Петар Пан у Кенсингтон Гарденсу, уз додатак илустрација Артура Ракама.[4]
Најпознатија авантура Петра Пана се први пут појављује 27. децембра 1904, у облику позоришне представе под називом Петар Пан, дечак који никада не жели да одрасте. Представа је 1911. допуњена и претворена у роман под насловом Петар и Венди.
ИнспирацијаУреди
Многе Баријеве приче биле су првобитно испричане деци његових пријатеља. Сам Бари није имао деце. Приче о Петру Пану написао је као посвету петорици синова својих пријатеља Артура и Силвије Левелин Дејвис. Ова породица уједно му је послужила и као прототип за породицу Дарлинг из романа о Петру Пану.
Лик Венди Дарлинг представља омаж ћерки његових пријатеља, Маргарет Хендли, која је умрла у шестој години.
Као инспирација за лик керуше Нане послужило му је штене бернандинца, које су он и његова супруга, глумица Мери Ансел, добили на поклон током свадбеног путовања у Швајцарску.[2]
ИзгледУреди
Бари никада није описао Петра Пана до детаља, чак и у роману Петар и Венди препуштено је читаоцима да га сами замишљају. Бари га описује као прелепог дечака са прелепим осмехом. У представи Петар Пан је обучен у јесење лишће и паукову мрежу.[5] Његово име и то што свира флауту сугеришу на митског бога Пана. Бари помиње у Петеру и Венди да је Петер Пан још увек имао све своје „прве зубе”.[6] Он га описује као прелепог дечака са прелепим осмехом, „обученог у лишће и сокове који теку из дрвећа”.[6]
Петра Пана је традиционално на позорници глумила жена.[7] У оригиналној продукцији Велике Британије, обучен је у црвенкасту тунику и зелене хеланке, попут оне коју носи Нина Боусиколт 1904. године. Тај костим је изложен у Баријевом родном месту.[8] Сличан костим је носила Полина Чејс (која је играла улогу од 1906 до 1913), који је изложен у Музеју Лондона. Ранија издања увек описују Петра Пана у црвенкастој гардероби,[9][10] док зелена постаје популарна 20-их година 20. века,[11] а захваљујући Дизнијевој адаптацији Петар Пан остаје у зеленој гардероби.
У Дизнијевом цртаном филму Петар Пан носи зелену тунику кратких рукава, зелене хеланке и зелену капу са црвеним пером у њој. Има уши као вилењак, браон очи и тамноцрвену косу. У Куки (1991), лик је приказан као одрасла особа коју игра Робин Вилијамс, са плавим очима и тамносмеђом косом; у његовим младалачким присећањима, коса му је светлосмеђа. У овом филму његове уши изгледају зашиљене само када је Петер Пан, а не Петер Банинг. Панова одећа подсећа на Дизнијеву (без капе). У акционом филму Петер Пан из 2003, њега глуми Џереми Самптер, који има плаву косу и плаво-зелене очи. Његова одећа је од лишћа и винове лозе.
ОсобинеУреди
Раздраган је и воли да се хвали и да истакне све што уради. У књизи и представи, ако и у обе филмске адаптације Петар Пан представља себичност деце, која се види у његовој заборавности и себичном понашању. Самоуверен је када дође у опасност, али и сам Бари је у роману написао да се Петар Пан на Маронеровом камену плашио да ће умрети, али је и ту показао свој ноншалантни став рекавши да ће смрт бити јако велика авантура. У неким варијантама приче Петар Пан може бити и врло арогантан. У Дизнијевој адаптацији (1953) он Изгубљене дечаке назива Тупанима, а када Венди и њена браћа желе да оду, он арогантно помисли да је то зато што желе да одрасту.
ПријатељиУреди
Венди Дарлинг
Нагађало се да је Венди заљубљена у Петра Пана, али не може да буде са њим због његове неспособности да узврати осећања. У филму из 2003. та љубав је обострана. У оригиналном роману Петар Пан одлази у стварни свет и постаје пријатељ са Вендином ћерком Џејн.
Звончица
Звончица је вила и најбољи је пријатељ Петра Пана и често воли да га љубоморно чува од других људи. Њена љубомора се види у Дизнијевој адаптацији када наговара Изгубљене дечаке да је гађају стрелама.
Изгубљени дечаци
Петар Пан је вођа Изгубљених дечака. Изгубљени дечаци су: Безуби, Шиља, Коврџави, Близанци. Изгубљене дечаке су напустили родитеља и они су отишли у Недођију. Они су подршка Петру Пану у борбама против Куке.
Џон и Мајкл Дарлинг
Вендина браћа која су са заједно са њом отишла у Недођију, Џон је старији од Мајкла и у недођији показује велико интересовање за Куку и пирате. Мајкли је најмлађи Дарлинг и он је одувек веровао да је Петар Пан стваран, захваљујући Вендиним причама.
НепријатељиУреди
Капетан Кука
Највећи противник Петра Пана, рука му је одсечена у борби па уместо ње има куку. Капетан Кука се највише плаши да види своју крв и крокодила. У Дизнијевој адаптацији он жели да се освети Петру Пану, јер је његову руку бацио крокодилу.[12]
Господин Сми
Десна рука Капетана Куке. Сми је често смотан и неспособан у хватању Изгубљених дечака.
ФилмовиУреди
- 1924 - Петар Пан - неми филм, прва адаптација представе Џ. М. Барија
- 1953 - Петар Пан - Дизинијев анимирани филм
- 1991 - Кука - Филм Стивена Спилберга, наставак Баријевог романа, која говори о одраслом Петру Пану који је заборавио своје детињство
- 2002 - Повратак у Недођију - Дизнијев анимирани филм, наставак филма из 1953.
- 2003 - Петар Пан - адаптација Баријеве приче
- 2011 - Недођија (Neverland)
- 2015 - Пан
Године 2004. снимљен је филм У потрази за Недођијом, заснован на Баријевом животу, у коме насловну улогу игра Џони Деп.[2]
Културолошки утицајУреди
Захваљујући популарности ових романа, али и филмским верзијама, мит о Петру Пану постао је један од највећих културолошких феномена 20. века, а земља Недођија архетип свих имагинарних места.
У данашње време појављују се и наставци доживљаја Петра Пана. Једна од таквих књига је роман Џералдине Мекохрејн „Петар Пан у гримизу”.[2]
СтатуеУреди
Статуа у Перту, Аустралија
Статуа у Бриселу, Белгија
Статуа у Сент Џонсу, Канада
Статуа у Данидину, Нови Зеланд
РеференцеУреди
- ^ Francis Donkin Bedford died in 1954 and his works are in copyright until 2024 in Europe. If this work is not "work for hire" then it is fair use.
- ^ а б в г Бари, Џејмс Метју (2011). „Белешке о писцу”. Петар Пан. Чачак: Пчелица. стр. 168—169. ISBN 978-86-6089-055-1.COBISS.SR 183354636
- ^ Бари, Џејмс Метју (2002). Бела птичица. Београд: Bookland. стр. 90—153. ISBN 978-86-7182-117-9.COBISS.SR 99555852
- ^ Birkin, Andrew (2003). J.M. Barrie & the Lost Boys. Yale University Press. стр. 47. ISBN 978-0-300-09822-8.
- ^ Barrie, J.M. Peter Pan (play). Hodder & Stoughton, 1928, Act I, Scene 1
- ^ а б Barrie, J M. Peter and Wendy. Hodder & Stoughton, 1911, Chapter 1
- ^ Bruce K. Hanson. Peter Pan on Stage and Screen 1904–2010. McFarland, 2011
- ^ „J M Barrie's Birthplace”. Nts.org.uk. Приступљено 17. 6. 2014.
- ^ Daniel O'Connor, illustrated by Alice B. Woodward. The Peter Pan Picture Book. Bell & Sons, 1907
- ^ Peter Pan's ABC illustrated by Flora White. Hodder & Stoughton, 1913
- ^ May Byron illustrated by Mabel Lucie Atwell, Peter Pan and Wendy. Hodder & Stoughton, 1921
- ^ „Captain Hook: Character History”. Disney Archives.
Спољашње везеУреди
Петар Пан на Викимедијиној остави. |
- „Peter Pan (Complete)”.
- Peter Pan на сајту Пројекат Гутенберг (1991 Millennium Fulcrum Edition)
- Neverpedia
- Peter Pan: over 100 years of the boy who wouldn’t grow up from the Museum of the City of New York Collections blog