Пиротски град

Пиротски град
Пиротски град
Опште информације
Место	Пирот
Општина	Пирот
Врста споменика	тврђава
Време настанка	XIV век
Тип културног добра	споменик културе од великог значаја
Власник	Република Србија
Надлежна установа за заштиту	Завод за заштиту споменика културе Ниш
	www.pirot.rs

Пиротски град или Момчилов град, је утврђење крај Нишаве у данашњем Пироту. Подигнуто је за владавине кнеза Лазара (1371—1389) тим просторима. Османлије су успеле да га заузму, али га је 1386. године повратио војвода Димитрије, што је био један од повода за Косовску битку 1389. године^[1]. Током прве половине XV века налазио се на простору српско-османлијских сукоба, тако да се повремено налазио у поседу српских деспота Стефана (кнез 1389—1402, деспот 1402—1456) и Ђурђа (1427—1456), након чега је трајно прикључен Османлијском царству. Утврђење је било у војној употреби све до прве половине XX века. Данас је већим делом очувано, а од 1970. до 1986. године су на њему вршена археолошка истраживања, праћена рестаураторско-конзерваторским радовима, које су изводили регионални Завод за заштиту споменика културе из Ниша и Музеј Понишавља из Пирота.^[2] Током истраживања Средњег дела града археолози су нашли трагове насеља које датира 5.000 година у назад, а откривени су и разни други трагови из енеолита и гвозденог доба, антике, ране Византије и средњег века.

Српско средњовековно утврђење је релативно малих димензија^[3] и састојало се од цитаделе брањене предутврђењем. Касније му је, највероватније у XVIII веку^[3], дограђен слабији бедем са пушкарницама на простору према реци.

Капија споља и изнутра

Историја Пиротског града

Пирот у саставу Моравске Србије кнеза Лазара, 14. век

Оснивање Пиротског града

Према предању народа током векова али и на основу средњовековне историје Балкана, пиротски град је подигнут од стране чувеног војводе са јужних Родопа Момчила. Због овога се јавља и назив Момчилов град. О Војводи Мочилу се зна веома мало и то да је живео у првој половини XIV века и да је учествовао у византијским грађанским ратовима у којима је успео да добије високу титулу деспота на основу свог труда и залагања. Његово деспотовање није дуго трајало јер је погинуо 1345.-е године у опсади града Перитеориона. Историјски није разјашњено да ли је сам Пирот подигао војвода Момчило или је то урадио кнез Лазар услед страха да ће доћи до најезде Турака. Пошто се Пирот налазио на самом правцу турских продора, Лазар је у утврђење сместио војну посаду под командом Стефана Мусића. Пиротски крај се у то доба налазио на главном трговачком и војном путном правцу, кроз који је пролазио Цариградски пут.^[4]

Пад Пиротског града

Како је пала суседна Бугарска, пиротски крај и део границе око њега постали су веома лепа мета пљачкашима, који су били нека врста претходнице турске најезде. Турски историчар Мехмед Нешри погрешно приписује Пирот бугарском цару Шишману и говорећи о догађајима везаним за њега а детаљнији опис самог утврђења је следећи:

„Причало се да је Шишман имао на Лазаревој граници један високи тврди град кад му је Али-паша узео земљу, а који се звао Сехир-Који. Позади му је била провалија, а спреда је била шеварика и њега беше исто тако паша, високи белег коме је бог помоћник, узео. Лазар даде војску Димитрију Кобилићу па му заповеди да оде Сахир-који узме га од Турчина. Овај Димитрије био је један храбар, бесан проклетник. Кажу да је сам могао да се бори против десет хиљада мушкараца. Димитрије појаха свога ајгира и са нешто мало неверника дође у Пирот, па се споразуме са неверницима који су били у граду. Пирот предадоше Димитрију.”

Нешри даље у својим списима описује како је Мурат, чувши за ово, послао десет хиљада људи на Пирот, које је предводио Јахши-бег и Серуџе-паша. Лазар затим шаље у помоћ пиротској посади двадесет хиљада људи (што је свакако претерана цифра) које је предводио Лазарев сестрић. Овде се очигледно мислило на Мусића, док је загонетни Димитрије Кобилић у ствари Димитрије Војиновић, војвода кнеза Лазара и рођени брат монахиње Јефимије. Према Нешрију, неко од ове двојице, Димитрије или Мусић је после кратке опсаде евакуисао тврђаву и затим је запалио што је разбеснело турску војску. Према неким историчарима и њиховим мишљењима ово је био директан повод за Косовску битку.^[4]

Галерија "Пиротски град

Тврђава пре реконструкције, сликано 2001. године
Одсјај у води 2020. године
Пиротски град ноћу 2020. године

Техничке карактеристике

Пиротски град је био утврђење које се веома тешко могло освојити, а то су Турци схватили када су дошли пред њене зидове 1386-е године. У то време, Пиротски град су чиниле 2 целине:

1.Горњи град

Галерија "Горњи град подножје"

Јужна и западна кула, поглед из подножја
Јужна кула и степенице
Источна кула

Горњи град који је био подигнут на високој стени поред реке Бистрицe незнатно удаљен од њеног ушћа у Нишаву. Основа града има неправилан, издужени, полигонални облик, у правцу пружања запад-исток, димензија 50х35 метара, са четири куле правоугаоне основе, распоређене на све четири стране света, које су појачане изломљеним правцем пружања веома снажног бедема. Улазна капија се налазила на југозападном прелому бедема и ту је била истурена пета, Донжон кула. Бедем и куле су грађени од ломљеног притесаног камена, са уметнутим уломцима од античке опеке. У северном и источном делу трасе бедема су изведена два испадна угла, веома погодна за стрелце.

Галерија "Горњи град унутрашњост"

Западна кула
Јужна кула
Јужна кула и степенице, поглед са највише куле
Унутрашње степенице
Унутрашње степенице
Северна, највиша кула, Донжон кула

На самом врху стене, у оквиру северног бедема била је подигнута висока донжон кула са које се простирао велики поглед на широко пиротско поље.

Пиротско поље 2021. године

2. Доњи град

Друга целина, доњи град, димензија 70х60 метара, степенасто је спуштен на подножје издвојене стене, јужно, источно и северно уз горњи град и он је био опасан јаким бедемима на којима су биле куле и надсводна капија. Високо стење и река иза града били су природни одбрамбени механизам града тако да се Пироту могло прићи само са једне стране. Чак је и тај прилаз био ограничен због мочварног земљишта.

Галерија "Најнижи ниво" 2022. година

Улаз најнижи ниво
Под зидинама
Подножје

Галерија "Бистрица и канали" 2022. година

Најнижу или прву одбрану града чине река Бистрица и канали који опасују тврђаву. Фотографије су сликане после реконструкције и обнове 2022. године

Бистрица, поглед са тврђаве
Канал око тврђаве
Канал испред тврђаве и мост

Галерија "Унутрашњост" 2022. година

Тераса централна кула.
Унутрашње степенице.
Прозор
Пушкарница изнутра

Занимљивости

Ове карактеристике терена и самог града је турску војску и те како стављало у много лошу стратешку позицију. Постојао је и трећи део града, слабији бедем са пушкарницама на простору према реци али он је изграђен тек у XVIII веку. Након косовске битке, Пирот је мењао своје господаре, повремено је био у поседу деспота Стефана и деспота Ђурђа. Након пада Смедерева и краха српске деспотовине у XV веку, трајно пада у Османско власништво све до ослобођења од Турака.^[4]
Делови филма Бој на Косову су снимани на тврђави у Пироту, као и неке сцене серије „Вук Караџић.”
Пиротски град је обновљен је 2018. године.^[5]

Музеј Понишавља - Археолошка поставка

У саставу Музеја Понишавља неколико година се налази и Археолошка поставка експоната у згради у комплексу Пиротског града. У овој згради музеја налазе се експонати прикупљени са територије Пиротског округа.^[6]

Музеј Понишавља - Археолошка поставка

Види још

Музеј Понишавља

Референце

^ Дероко, Александар (1950). Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији. Београд: Просвета.
^ „Пиротски град — Споменици културе у Србији”. САНУ.
^ ^а ^б Ђидић, Предраг (2008). Тврђаве и остаци утврђених градова. Београд. ISBN 978-86-908427-2-8.
^ ^а ^б ^в „Дејан Стојиљковић — Дуге ноћи и црне заставе”. Архивирано из оригинала 22. 02. 2014. г. Приступљено 04. 02. 2014.
^ Прелепа средњовековна српска тврђава коначно отворена за туристе (Б92, 20. новембар 2018)
^ Музеј Понишавља

Литература

Дероко, Александар (1950). Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији. Београд: Просвета.
Ђидић, Предраг (2008). Тврђаве и остаци утврђених градова. Београд. ISBN 978-86-908427-2-8.

Спољашње везе

[1] Дероко, Александар (1950). Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији. Београд: Просвета.

[2] „Пиротски град — Споменици културе у Србији”. САНУ.

[Маре-3] а ^б Ђидић, Предраг (2008). Тврђаве и остаци утврђених градова. Београд. ISBN 978-86-908427-2-8.

[gradic-4] а ^б ^в „Дејан Стојиљковић — Дуге ноћи и црне заставе”. Архивирано из оригинала 22. 02. 2014. г. Приступљено 04. 02. 2014.

[5] Прелепа средњовековна српска тврђава коначно отворена за туристе (Б92, 20. новембар 2018)

[6] Музеј Понишавља

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]