Википедија

Пит—Хопкинсов синдром

Пит-Хопкинсов синдром (ПТХС) је редак генетски поремећај ког карактерише кашњење у развоју, епилепсија, карактеристичне црте лица и могућа повремена хипервентилација праћена апнејом.[1] Како се више сазнаје о Пит-Хопкинсу, развојни спектар поремећаја се шири, а може укључивати и потешкоће са анксиозношћу, аутизмом,[2] АDHD-ом и сензорним поремећајима. Повезан је са абнормалношћу унутар хромозома 18; конкретно, узрокована је недовољном експресијом TCF4 гена.

Пит-Хопкинсов синдром
СинонимPHS, PTHS
Дечак са Пит-Хопкинсовим синдромом који показује карактеристичне црте лица.
СимптомиМале шаке и стопала, кратковидост, необично мала глава, затвор, страбизам
УзроциХаплоинсуфицијенција гена фактора транскрипције 4 (TCF4)
Дијагностички методПрегледање симптома, генетски тестови
Фреквенција1:11.000 до 1:41.000 људи

ПТХС се традиционално повезивао са тешким когнитивним оштећењем, међутим праву интелигенцију је тешко измерити с обзиром на моторичке и говорне потешкоће. Захваљујући аугментативној комуникацији и прогресивнијим терапијама, многи појединци могу постићи много више него што се у почетку мислило. Постало је јасније да постоји шири спектар когнитивних способности код Пит-Хопкинса него што је објављено у великом делу научне литературе. Истраживачи су развили моделе ћелија и глодара да би тестирали терапије за Пит-Хопкинсов синдром.[3]

Процењује се да се ПТХС јавља код 1:11,000 до 1:41,000 људи.[4]

Знаци и симптоми уреди

ПТХС се може видети већ у детињству.[5] Најранији знаци код одојчади су доњи део лица и високи носни корен.[6]

Црте лица су карактеристичне и укључују:

  • Дубоко постављене очи
  • Страбизам
  • Миопија
  • Означени корен носа
  • Широки и/или кљунасти носни мост
  • Истакнути Купидонов лук или шаторска горња усна (горња усна са изгледом шатора)
  • Изврнута доња усна
  • Велика уста
  • Широко распоређени зуби
  • Широко и плитко непце
  • Уши са дебелом и преклопљеном спиралом (најспољашњи набор уха)

Одрасли који имају ПТХС могу имати проблема са говором.[6] Краниофацијалне црте, које су важне приликом дијагностиковања ПТХС, постају видљивије како особа стари.[5]

Генетика уреди

Генетски узрок овог поремећаја описан је 2007. године.[7] Овај поремећај је последица хаплоинсуфицијенције гена фактора транскрипције 4 (TCF4) који се налази на дугом краку хромозома 18 (18q21.2). Чини се да мутациони спектар чини 40% тачака мутација, 30% малих делеција/уметања и 30% брисања. Чини се да су све de novo мутације[а]. Ризик код браће и сестара је низак, али већи од опште популације.[5]

Фенотип сличан Пит-Хопкинсу приписан је аутозомно рецесивним мутацијама гена за протеин попут 2 (CNTNAP2) повезаног са контактином на дугом краку хромозома 7 (7q33-q36) и гена за неурексин 1 алфа (NRXN1) на кратком краку хромозома 2 (2p16.3).[8] Малформације у ЦНС-у се могу видети код око 60 до 70% пацијената на МР скенирању.[9]

Пит–Хопкинсовим пацијентима са брисањем TCF4 могу недостајати карактеристичне црте лица за овај синдром.[5] Сматра се да је губитак једног посебно протеина, протеина ASCL1, повезан са проблемима дисања код људи са Пит-Хопкинсовим синдромом.[10]

Ово стање се наслеђује аутозомно доминантно, што значи да је једна копија измењеног гена у свакој ћелији довољна да изазове поремећај.[10]

Дијагноза уреди

Не постоје одређени дијагностички критеријуми, али постоји неколико симптома који подржавају дијагнозу ПТХС. Неки примери су: дисмофизам лица, рани почетак глобалног кашњења у развоју, умерена до тешка интелектуална онеспособљеност, абнормалности дисања и недостатак других већих урођених абнормалности.[6]

Пријављено је да половина особа са ПТХС-ом има нападе, почевши од детињства до касних тинејџерских година.[5] Око 50% оболелих показује абнормалности на снимању мозга. Ово укључује хипопластични корпус калосум са недостајућим рострумом и задњим делом сплениума, са луковичастим каудатним језгром који су испупчени према предњим роговима. Електроенцефалограми показују вишак спорих компоненти.

Према клиничкој дијагнози, ПТХС је у истој групи као и первазивни развојни поремећаји.[11] Када се сумња да пацијент има TCF4, обично се раде генетски тестови који гледају на TCF4 ген.[5]

Диференцијална дијагноза уреди

ПТХС је симптоматски сличан Ангелмановом синдрому, Ретовом синдрому и Моват-Вилсоновом синдрому.[12]

Ангелманов синдром највише личи на ПТХС. И једни и други имају одсутан говор и „срећно“ расположење. Од разлика, Ретов синдром је најмање близак ПТХС-у. Овај синдром се посматра као прогресивна енцефалопатија. И Ангелмановом и Ретовом синдрому недостају карактеристичне црте лица ПТХС-а. Моват-Вилсонов синдром се јавља у раном детињству и карактеришу га карактеристичне абнормалности лица.[12]

Третман уреди

 
Питер дивљи дечак, показује неке од физичких особина Пит-Хопкинсовог синдрома, укључујући грубу, коврџаву косу, спуштене капке и велика уста дебелих усана.

Тренутно не постоји специфичан третман за ово стање. Заснован је на симптоматологији. Пошто постоји недостатак лечења, људи са ПТХС користе бихевиоралне приступе и приступе обуци.[12]

Препоруке за кашњење у развоју и интелектуални инвалидитет у САД (могу се разликовати у зависности од земље):[5]

  • Програм ране интервенције од новорођенчета до 3 године омогућиће приступ различитим терапијама (радне, физичке, говорне и исхране).
  • Развојна предшколска установа кроз системе јавних школа од 3 до 5 година. Детету ће бити потребна евалуација пре него што уђе у програм, да се види каква је терапија потребна.
  • Од 5 до 21 године дететова школа може израдити ИОП (на основу функција и потреба детета). Деца се подстичу да остану у школи најмање до 21 године.

Историја уреди

Стање су први описали 1978. Д. Пит и И. Хопкинс код два неповезана пацијента.[13]

Професор Филип Билис, са Института за здравље деце, спекулише да је Питер Дивљи дечак патио од Пит-Хопкинсовог синдрома.[14] Дечак је доведен у Британију 1725. као дивље дете.[15]

Види још уреди

Напомене уреди

  1. ^ Односи се на мутацију која се први пут јавља код особе и није присутна код њених родитеља.

Референце уреди

  1. ^ Zweier, Christiane; Peippo, Maarit M.; Hoyer, Juliane; Sousa, Sérgio; Bottani, Armand; Clayton-Smith, Jill; Reardon, William; Saraiva, Jorge; Cabral, Alexandra (2007). „Haploinsufficiency of TCF4 Causes Syndromal Mental Retardation with Intermittent Hyperventilation (Pitt-Hopkins Syndrome)”. American Journal of Human Genetics. 80 (5): 994—1001. ISSN 0002-9297. PMC 1852727  . PMID 17436255. 
  2. ^ „Pitt-Hopkins syndrome may point the way to autism treatments”. Spectrum | Autism Research News (на језику: енглески). 2019-05-01. Приступљено 2022-02-19. 
  3. ^ Weinberger, Daniel R. „A drug for autism? Potential treatment for Pitt-Hopkins syndrome offers clues”. The Conversation (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-19. 
  4. ^ Sweetser, David A.; Elsharkawi, Ibrahim; Yonker, Lael; Steeves, Marcie; Parkin, Kimberly; Thibert, Ronald (1993), Adam, Margaret P.; Ardinger, Holly H., ур., Pitt-Hopkins Syndrome, University of Washington, Seattle, PMID 22934316, Приступљено 2022-02-19 
  5. ^ а б в г д ђ е Dean, Laura (2012), Pratt, Victoria M.; Scott, Stuart A., ур., Pitt-Hopkins Syndrome, National Center for Biotechnology Information (US), PMID 28520343, Приступљено 2022-02-19 
  6. ^ а б в Zollino, Marcella; Zweier, Christiane; Van Balkom, Ingrid D.; Sweetser, David A.; Alaimo, Joseph; Bijlsma, Emilia K.; Cody, Jannine; Elsea, Sarah H.; Giurgea, Irina (2019-02-18). „Diagnosis and management in Pitt-Hopkins syndrome: First international consensus statement”. Clinical Genetics. 95 (4): 462—478. ISSN 0009-9163. doi:10.1111/cge.13506. 
  7. ^ Amiel J, Rio M, de Pontual L, Redon R, Malan V, Boddaert N, Plouin P, Carter NP, Lyonnet S, Munnich A, Colleaux L (2007) Mutations in TCF4, encoding a class I basic helix-loop-helix transcription factor, are responsible for Pitt-Hopkins syndrome, a severe epileptic encephalopathy associated with autonomic dysfunction. Am. J. Hum. Genet. 80: 988-993
  8. ^ Peippo, M.; Ignatius, J. (2012). „Pitt-Hopkins Syndrome”. Molecular Syndromology. 2 (3-5): 171—180. ISSN 1661-8769. PMC 3366706  . PMID 22670138. doi:10.1159/000335287. 
  9. ^ Marangi, Giuseppe; Zollino, Marcella (2015). „Pitt–Hopkins Syndrome and Differential Diagnosis: A Molecular and Clinical Challenge”. Journal of Pediatric Genetics. 4 (3): 168—176. ISSN 2146-4596. PMC 4918722  . PMID 27617128. doi:10.1055/s-0035-1564570. 
  10. ^ а б „Pitt-Hopkins syndrome: MedlinePlus Genetics”. medlineplus.gov (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-19. 
  11. ^ Sweatt, J David (2013). „Pitt–Hopkins Syndrome: intellectual disability due to loss of TCF4-regulated gene transcription”. Experimental & Molecular Medicine. 45 (5): e21. ISSN 1226-3613. PMC 3674405  . PMID 23640545. doi:10.1038/emm.2013.32. 
  12. ^ а б в Marangi, Giuseppe; Zollino, Marcella (2015). „Pitt–Hopkins Syndrome and Differential Diagnosis: A Molecular and Clinical Challenge”. Journal of Pediatric Genetics. 4 (3): 168—176. ISSN 2146-4596. PMC 4918722  . PMID 27617128. doi:10.1055/s-0035-1564570. 
  13. ^ Pitt D, Hopkins I (1978) A syndrome of mental retardation, wide mouth and intermittent overbreathing. Aust Paed J. 14 (3): 182—184.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  14. ^ „Who was Peter the Wild Boy?”. BBC News (на језику: енглески). 2011-08-08. Приступљено 2022-02-19. 
  15. ^ „The feral girl Marie-Angélique - Peter the Wild Boy”. web.archive.org. 2013-10-03. Архивирано из оригинала 03. 10. 2013. г. Приступљено 2022-02-19. 

Спољашње везе уреди

 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пит—Хопкинсов_синдром&oldid=27442281”