Википедија

Подвизи дружине „Пет петлића”

поема за децу Александра Вуча

Подвизи дружине „Пет петлића” је поема за децу Александра Вуча, објављена 1933. године. Ова поема на­ја­ви­ла је не са­мо но­ве ква­ли­те­те јед­ног ви­да пе­сни­штва, не­го и но­ве, до та­да ма­ло ко­ри­шће­не мо­гућ­но­сти ства­ра­лач­ке има­ги­на­ци­је. Захваљујући овој и другим поемама за децу Александар Вучо сматра се оснивачем надреализма у дечјој поезији.[1]

Подвизи дружине Пет петлића
Насловна корица првог изданја из 1933. године
Настанак и садржај
АуторАлександар Вучо
ИлустраторДушан Матић
Дизајнер корицаДушан Матић
ЗемљаКраљевина Југославија
Језиксрпски
Жанр / врста делапоезија за децу
Издавање
ИздавачНадреалистичка издања
Датум1933
Број страницаXI, 33 стр.,
5 листова с таблама
Тип медијаброширано издање

Вучова поема подвипрвобитно је 1931. године излазила у наставцима у Политикином подлиску за децу, да би се 1933, са предговором, колажима и текстовима - коментарима Душана Матића, појавила као засебна књга у оквиру едиције Надреалистичка издања.[2]

Предговор за књигу написао је Душан Матић, који је урадио и насловну корицу и илустрације. Ово дело представља пример сарадње чланова београдске групе надреалиста и коауторства у српској литератури,[3] а у предговору књиге Матић практично даје дефиницију техничке и семантичке логике колажа београдских надреалиста.[4]

Садржај уреди

Предговор уреди

Предговор за књигу написао је Душан Матић.[5] Иако је предговор написан за децу, Матић у њему практично даје дефиницију техничке и семантичке логике колажа београдских надреалиста:[4]

Главни чланак: Београдски надреализам

Поема уреди

Сама поема Подвизи дружине „Пет петлића” има шест певања, четири међучина Шта је у међувремену било и завршни кратки одељак Шта се затим дешава.

  • Прво певање : у коме се описују главне личности овог спева
  • Друго певање : у коме је описано како се Буља упознао са лепом Миром и како су Петлићи решили да је спасу из ропства
    • Садржи два међучина Шта је у међувремену било
  • Треће певање : у коме се види да је због лубеница пропало Мирино избављење из манастира
  • Четврто певање : у коме се описује почетак и крај једног луфтбалона
    • Садржи два међучина Шта је у међувремену било
  • Пето певање : у коме је описано како су Петлићи успели да сакрију Миру
  • Шесто певање: у коме се види...
    • Завршава се кратким одељком Шта се затим дешава[5]

Корице и илустрације уреди

Душан Матић је такође урадио и насловне корице за књигу, као и илустрације - пет табли са наративним колажима у духу Београдског надреализма.[5]

Радња поеме уреди

Девојчица Мира је доспела у манастирски ининститут[а] у коме владају сурови закони дисциплине. Уместо да ужива у дечјој игри и слободи, Мира подноси тортуру од стране отуђених часних сестара - интернат је представљен као симбол неслободе и тешког живота детета. Видевши све то, пет дечака, чланова дружине "Петлићи", спремни су да помогну девојчици. Смишљају први план који не успева, али не посустају и упорно желе да остваре свој циљ. У другом покушају, уз помоћ луфтбалона, успевају да избаве Миру. Они проналазе место на коме неће ни часне сестре, ни остали пронаћи девојчицу и вратити је у интернат. Приликом остваривања овог плана дечаци показују велику храброст и одважност и доказују да су нераскидива целина.[7]

Главни ликови уреди

Главни јунаци поеме су пет дечака („Петлићи”) и девојчица Мира. Одмах у првом певању Вучо представља „Петлиће”, пет дечака, од којих сваки има надимак којим је наглашена његова битна карактерна особина:

  • Крака, спретан и храбар, „... у стању је, кад затреба, да прескочи сваки зид”,
  • Њоре, краће Њог, храбар и одлучан, али увек гладан, „... ни по коју цену неће да напусти друга свог”,
  • Јова нежно дете, али неустрашив, „... не воли ни клис ни мете. Ко год хоће нека трчи - И на врелом, летњем сунцу нек му нос и теме цврчи”,
  • Буља (од буљав), спретан, виспрен и окретан, кад га неко нешто пита увек се „тако страшно исколачи и намрачи кô да му је изненада црни тигар за врат стао”,
  • Ђођа-вођа, вођа дружине, „снажан је и врло смео, и од главе све до пете спреман је кô гранит-камен да издржи терет цео”
  • Мира је лепа и враголаста девојчица која на све начине покушава да побегне из

Поред портрета и карактеризације деце, присутан је и портрет сестара из института. Оне имају двосмислена и карикатурална имена: Калавестра, препредена стара сестра, Керубина, Ананија, Утопија, Бигамија, Параскева и Чапља. Ликови деце описани су пластичније, детаљније и свакако привлачније од ликова сестара из института, од којих је портрет лика сестре Калавестре најупечатљивији.[7]

О делу уреди

Поетски модел ове поеме је бајковит и садржи елементе фантастичног и реалног. У њему је Вучо децу одлободио строгих правила и идиличних слика и кроз увођење градског простора и урбане средине, усмерио дечију пажњу на акцију, авантуре, снагу воље и смисао пријатељства. Он на довитљив начин повезује дечаке и стварни свет тако што све њихове активности и дружења везује управо за улицу. Ниједан од дечака не потиче из богате породице, већ су то децa из сиромашних породица градског предграђа, а таквих породица је било много у Београду у времену између два светска рата. На тај начин је предочена социјална стварност тог времена, али и породична представа живота. Истовремено Вучо показује бездушност богатих и указује на чињеницу да у неправедним државним системима дете пати колико и одрасли. Ипак, потреба за игром не престаје. Упркос свему томе дечаци су спремни да се друже и непоколебљиво улазе у тешке ситуације које доноси живот.[7] Дружина „Пет петлића” је симбол доброте, искрености и чедости. У питању су несташни, али веома племенити и храбри дечаци, који се боре против неправде и зла и побеђују је на колективном плану, зато што се држе заједно и сложни су. У основи њихове авантуре јесте човекољубље.[8]

Зна­ча­јан ути­цај на ово дело су од­и­гра­ле иде­је над­ре­а­ли­зма, по­себ­но она о де­ци као „ро­ђе­ним над­ре­а­ли­сти­ма”. Ипак, не би тре­ба­ло схва­ти­ти да је по­е­ма Подвизи дружине „Пет петлића” над­ре­а­ли­стич­ко де­ло. Она ни­је ни на­ста­ла у вре­ме пу­ног замаха над­ре­а­ли­стич­ког по­кре­та у Србији, али у њој постоји низ еле­ме­на­та нео­дво­ји­вих од над­ре­а­ли­зма: ха­о­тич­ност снов­них до­жи­вља­ја, ма­ни­фе­ста­ци­је под­све­сног, нео­б­у­зда­на асо­ци­ја­тив­ност... У Ву­чо­вом слу­ча­ју нај­бит­ни­ји је ути­цај романа за децу Алиса у Земљи чуда Лу­и­са Ке­ро­ла, кога су над­ре­а­ли­сти сма­тра­ли сво­јим пре­те­чом.[1]

Још једна битна карактеристика ове поеме је да је њом Вучо, сли­ком град­ског пеј­за­жа, био први српски песник који је у по­е­зи­ју унео слику градске средине као нов про­стор детињства.[б][1]

Хумор и критика друштва уреди

У по­е­ма­ма Алек­сан­ра Ву­ча зна­чај­но ме­сто за­у­зи­ма ху­мор. Ху­мо­ри­стич­ке сце­не понекад слу­же да би рад­ња мо­гла да се на­ста­ви не­ким но­вим за­пле­том и да би иза­зва­ла деч­ју ра­до­зна­лост. Упо­тре­бом иро­ни­је, алу­зи­је и ка­ри­ка­ту­рал­них сли­ка Ву­чо де­ма­ски­ра дру­штве­ни си­стем у ко­ме сиромашни тешким радом зарађују за живот, док богати паразитирају на њихов рачун. Ме­ђу­тим, ње­му је друштвени систем само оквир­ни обје­кат па­жње. пре свега га интересују деч­ји од­но­си и деч­је мо­рал­но од­ре­ђи­ва­ње пре­ма не­прав­да­ма. Ње­го­вој кри­ти­ци под­ле­же и ре­ли­ги­ја, моћ­ни чи­ни­лац гра­ђан­ског дру­штва. Ње­ну ин­сти­ту­ци­ју, цр­кву, Ву­чо ве­зује уз вра­го­ла­сту де­вој­чи­цу Ми­ру ко­ја се за­де­си­ла ме­ђу окрут­ним се­стра­ма ро­бу­ју­ћи њи­хо­вој ри­го­ро­зној ди­сци­пли­ни са ко­јом се аутор об­ра­чу­на­ва пре­ко по­ду­хва­та де­ча­ка у осло­ба­ђа­њу де­вој­чи­це ма­на­стир­ског за­то­че­ни­штва. Ху­мор је овде у „слу­жби” убла­жа­ва­ња те­шке си­ту­а­ци­је. Да то ни­је та­ко, по­е­ма Подвизи дружине „Пет петлића” има­ла би со­ци­јал­ну но­ту и са­свим си­гур­но пре­шла у кри­ти­ку дру­штве­ног по­рет­ка.[1]

Језик и стил уреди

На­чин приповедања је деч­ји. Пе­сник препричава догађаје онако како би их препричала деца. Он пот­пу­но усваја деч­ји на­чин расуђивања, па мали читалац, ка­да чи­та ову по­е­му, сти­че ути­сак да слу­ша свог вр­шња­ка а не не­ког од­ра­слог. Је­зик ко­јим се у сво­јим де­ли­ма слу­же над­ре­а­ли­сти је сли­чан је­зи­ку ко­јим се слу­же де­ца, на­рав­но, асо­ци­ја­тив­но гле­да­но. Узи­ма­ње ре­чи без законитости ко­је вла­да­ју у од­ре­ђе­ном дру­штву: на­бра­ја­ње, ре­ђа­ње без ре­да, што је свој­стве­но де­ци али и над­ре­а­ли­сти­ма. Вучо користи и идиоме ко­ји су та­ко­ђе бли­ски де­ци као уста­ље­ни је­зич­ки из­ра­зи, као и жаргон.[1]

Порука дела уреди

Иако је намењена најмлађима, поема Подвизи дружине „Пет петлића” носи важне поруке. Приказује здраворазумски однос деце према свету, њихову окренутост реалном животу, а истовремено и искрену жељу за игром и слободом. У основи дечије игре и авантуре јесте пријатељство. Оно одише искреношћу, племенитошћу и пожртвованошћу, а игра је њихово главно средство у борби против суровости и реалности света одраслих.[8] Тиме Вучо потврђује да су праве одлике детињства игра, машта и слобода, а истовремено указује на то да се највеће врлине, као што су храброст, човекољубље, одлучност, истрајност и сл. стварају и примењују већ у најранијем детињству. [7]

Друштвени контекст уреди

Током треће и четврте деценије 20. века у српској књижевности за децу дешавају се крупне промене. Станислав Винавер преводи Алису у чаробној земљи[в] Луиса Керола, Повест Петра Пана Џејмса Метјуа Барија и Изистинске приче Радјарда Киплинга, док писци из круга београдских надреалиста, Александар Вучо, Душан Матић и Марко Ристић постављају темеље и учествују у изградњи модерне српске поезије за децу. Те промене настају као свесна тежња за променом постојећег стања на домаћој књижевној сцени за децу,[2] на којој, према мишљењу историчара књижевности и књижевног критичара Милана Пражића[9] у том тренутку „није било ни јаких стваралаца нити приметнијих остварења која би се својом вредношћу наметала пажњи књижевне јавности”.[10]

Већ у предговору за прво издање „Петлића” Душан Матић се дотиче и тешкомг положаја шегрта и радничке деце. Од првих редова истиче социјалне разлике између најмлађих чланова друштва. Слици сиромашне радничке деце Матић супротставља слику безбрижне буржоаске деце, резултат супротстављених слика је револуционарно интонирано поређење. Матићев предговор и Вучови стихови дубоко су уткани у друштвеноисторијски и културни контекст времена у коме је дело настало. Они садрже реалну слику живота у Краљевини Југославији крајем треће и на почетку четврте деценије 20. века, обележеног тешким сиромаштвом и бедном егзистенцијом с једне и скупоценим животом буржоаског друштва с друге стране. Отвореним преиспитивањем друштвених хијерархија и доминантних вредносних система, поема Подвизи дружине „Пет петлића” својом појавом означава почетак новог доба певања за децу, поезије која ће дубље и сложеније захватити стварност, не кријући њене тамне стране. Поема истовремено одбацује круте конвенције и прописаненорме грађанске културе и уводи нову, антибуржоаску концепцију детета и детињства – дечаци из дружине дефинитивно више нису „невинчад” и „анђели” већ субјекти с правом на побуну.[2]

Поема Подвизи дружине „Пет петлића” и садржински и формално представља једно од најнеобичнијих дела за децу објављених у Србији. Супротставивши се неинвентивном, дидактичком стваралаштву следбеника Јована јовановића Змаја, она осваја простор модерне поезије, уводи особену „естетику ружног”,[11] нетипичну за књиге за децу, и језиком савремене популарне културе проговара о детињству које је све само не идилично.[2]

ТВ адаптација уреди

Године 1982. Телевизија Београд снимила је мини ТВ серију Подвизи дружине Пет петлића, према сценарију Александра Вуча.[12]

Напомене уреди

  1. ^ Институтом се овде назива дом са васпитачима при манастиру, у коме се уче и васпитавају девојке[6]
  2. ^ Слику градске средине још 1915. године у словеначку литературу увео је Отон Жупанчич
  3. ^ Оригинални наслов првог винаверовог превода на српски језик романа Алиса у Земљи чуда

Референце уреди

  1. ^ а б в г д Богојевић, Дејан (2010). „АЛЕКСАНДАР ВУЧО – ОСНИВАЧ НАДРЕАЛИЗМА У ДЕЧЈОЈ ПОЕЗИЈИ”. Књижевни преглед. 3. Приступљено 7. 3. 2020. 
  2. ^ а б в г Мијић Немет, Ивана (2016). „Подвизи дружине "Пет петлића" У светлу просветне политике Краљевине Југославије”. Детињство. 3/2016 (XLII). Архивирано из оригинала 27. 08. 2020. г. Приступљено 7. 3. 2020. 
  3. ^ Деретић, Јован (2007). „Avangarda”. Кратка историја српске књижевности (Пројекат Растко изд.). Нови Сад: Адреса. ISBN 978-86-86761-13-2. Приступљено 6. 3. 2020. COBISS.SR 167148295
  4. ^ а б Tešmanović, Anđelko. „Beogradski nadrealizam”. Serbian modern art. Anđelko Tešmanović. Приступљено 4. 3. 2020. 
  5. ^ а б в г Vučo, Aleksandar (Askerland) (1933). Podvizi družine "Pet petlića". Beograd: Nadrealistička izdanja. COBISS.SR 25934599
  6. ^ Вучо, Александар; Раичковић, Стеван; Ерић, Добрица (1980). „Речник мање познатих речи и израза”. Поеме. Београд: Нолит. стр. 272. 
  7. ^ а б в г „Aleksandar Vučo - Podvizi družine Pet petlića”. lektire.me. Приступљено 5. 3. 2020. 
  8. ^ а б Konatarević, Predrag. „Analiza poeme “Podvizi družine Pet petlića” Aleksandara Vuča”. MojeDete.info. Приступљено 7. 3. 2020. 
  9. ^ „Књига антрополошких огледа Дар и морал Милана Пражића представљена у Градској библиотеци у Вршцу 24.03.2016.”. Званична презентација. Градска библиотека Вршац. Приступљено 7. 3. 2020. 
  10. ^ Пражић, Милан (2002). Реч и време. Нови Сад: Библиотека Матице српске. стр. 108. 
  11. ^ Љуштановић, Јован (2009). Брисање лава. Нови Сад: Дневник. стр. 68. 
  12. ^ Подвизи друзине Пет петлица на сајту IMDb (језик: енглески)

Спољашњи извори уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Подвизи_дружине_„Пет_петлића”&oldid=26976272”