Душан Матић
Душан Матић (Ћуприја, 31. август 1898 — Београд, 12. септембар 1980) био је српски песник, преводилац, писац и универзитетски професор.[1]
Душан Матић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 31. август 1898. |
Место рођења | Ћуприја, Краљевина Србија |
Датум смрти | 12. новембар 1980.82 год.) ( |
Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија |
Националност | Србин |
Образовање | Филозофски факултет Универзитета у Београду,Гимназија Ћуприја |
Универзитет | Универзитет у Београду |
Занимање | Писац |
Књижевни рад | |
Жанр | Надреализам Социјалистички реализам |
Потпис |
Један је од покретача надреализма у српској књижевности и један од тринаест оснивача београдске групе надреалиста.[2] Био је песник са интелектуалним и филозофским тежњама.
Радио је као професор гимназије пре рата и професор Академије за позориште, филм и телевизију Београд после рата. Кратко време, одмах после рата, радио је у редакцији издавачког предузећа „Просвета“. Као гимназијски професор предавао је 13 година, а онда после два политичка хапшења бива без осуде пензионисан.
Биографија
уредиШколовао се у Француској - Греноблу и Ници, Филозофски факултет започео у Паризу, завршио у Београду. Као младић преживео је повлачење преко Албаније.[3]
Године 1922. дипломира на Филозофском факултету у Београду и објављује прве текстове у часопису „Путеви“. Враћа се у Француску, затим путује у Немачку (Дрезден, Вајмар, Берлин), Аустрију, Белгију, Холандију и Данску.[3]
Он је био сарадник у авангардним часописима „Зенит“ и „Путеви“.
Био је један од оснивача групе београдских надреалиста и потписник манифеста и један од оснивача, покретача и уредника алманаха „Немогуће-L'Impossible". Ту је објавио фотоколаж Мутан лов у бистрој води.
Са Оскаром Давичом и Ђорђем Костићем написао књигу „Положај надреализма у друштвеном процесу“.
Почетком рата је ухапшен и неко време провео у Бањичком логору.[3]
Био је сарадник Радио-Београда од 1944. до 1948, од 1952. до 1953. један од уредника листа Сведочанства, од 1955 до 1968. са Ели Финцијем уређује Књижевност.[4] Године 1945. је кратко време био уредник у издавачком предузећу „Просвета“.[3]
Био је члан редакције библиотке Српска књижевност у сто књига.[4]
Постављен је за директора Академије за позоришну уметност у Београду 1948. године где је и предавао савремену књижевност све до одласка у пензију 1966. године.[3]
Сарађивао је са Александром Вучом - фотомонтаже и роман Глуво доба. Значајна је њихова сарадња на Вучовој поеми за децу Подвизи дружине „Пет петлића”, за коју је Матић написао предговор и урадио насловну страну и илустрације - пет табли наративних колажа. У овом предговору практично је дао дефиницију техничке и семантичке логике колажа београдских надреалиста.[5]
Након надреалистичког експеримента, Матић је свој поетски израз пронашао у мисаоној и интелектуалној поезији. Његови есеји одликују се прецизношћу израза, широком ерудицијом и стилском јасноћом.
Прву самосталну књигу, збирку есеја „Један вид француске књижевности“ (1952), објавио је тек у педесетчетвртој години живота. Прву песничку књигу, "Багдала" (1954), у педесетшестој. Касније, све до смрти, био је плодан у обе области, и у поезији и у есејистици. Као надреалиста, прошао је кроз све фазе, од надреалистичке преко социјално-активистичке до неомодернистичке.
У првој фази обележја његове поезије су: антитрадиционализам, деструкција песничке форме, експериментализам. Разрачунавао се не само с одређеним видовима традиције него с поезијом као таквом, с песмом, с песничким језиком. Тако су настале његове најпознатије, „антипесме“ – Годишња доба, Домаћи задатак, Зарни влач и др, у којима се песник игра језиком и смислом, прави духовите обрте и вербалне досетке, изобличава речи.[6]
Године 1969. је изабран за професора емеритус Академије за позориште, филм, радио и телевизију у Београду.[3]
За дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) изабран је 16. децембра 1965, а за редовног члана 28. маја 1970.[1]
12. септембра 1980. године умире у 82. години на интерној Б клиници у Београду.[3]
Награде и признања
уредиДушан Матић је добитник више награда и признања:[3]
- Награде Удружења књижевника НР Србије (1953., 1957.).
- Седмојулске награде Извршног већа НР Србије за збирку песама „Буђење материје“ (1960.),
- Змајеве награде Матице српске у Новом Саду (1965.),
- Златне значке Стеријиног позорја у Новом Саду (1965.),
- Седмојулске награде Извршног већа СР Србије за животно дело (1966.).
- Орден заслуга за народ са златним венцем (1968.),
- Плакете Универзитета уметности у Београду (1974.),
- Награде АВНОЈ-а (1975.),
- Ордена Републике са златним венцем (1978.
- Октобарске награде града Београда за збирку песама „Муњевит мир“ (1978.)
Наслеђе
уредиУ Улици Војводе Добрњца у Београду постављена је спомен-плоча на згради у којој је Душан Матић дуго живео.[3] Обележје је постављено у склопу велике акције “Вратимо дуг писцима” коју воде Министарство културе и “Вечерње новости”
“Завојитим степеништем које води до другог спрата зграде у Војводе Добрњца 26, где је столовао, сањао, писао и разговарао Душан Матић, знаменити српски и европски песник, романсијер, есејиста, преводилац, на прстима су се успињали, готово ритуално, млади песници, глумци, путници намерници, боеми и мондени... Долазили су у ову јединствену причаоницу са узбуђењем ишчекујући тај неописиви разговорни дрил јер - овде се учило разговору...” Рекао је др Драшко Ређеп, приликом откривања спомен-плоче на улазу зграде у којој је Матић провео 39 година, од 1941. до смрти 1980. године.
Градска библиотека у његовом родном граду, Ћуприји, носи његово име.[7]
У Ћупријској библиотеци се налази Легат — спомен-соба Душана Матића, у којој се чувају лични предмети великог песника.[8]
Матићеви дани
уредиУ Ћуприји се годинама одржавају “Матићеви дани”. У оквиру ове традиционалне манифестације од 8. до 15. септембра одвијају се многобројна занимљива културна дешавања, округли столови, позоришне представе, изложбе слика, као и додела награде „Матићев шал“. Циљ манифестације је промоција и афирмација младих литерарних ствараоца као и сећање на дело и рад Душана Матића.[3]
Занимљивости
уредиБелгијска рок група T.C. Matic у свом називу носи презиме овог књижевника.
Дела
уреди- „Положај надреализма у друштвеном процесу“ са Оскаром Давичом и Ђ. Костићем
- „Глуво доба“ са Александром Вучом (1940)
- „Један вид француске књижевности“ (1952)
- Књига песама „Багдала“ (1954)
- „Буђење материје“ - песме (1959)
- „Лажа и паралажа“ (1962)
- Избор раније објављених текстова (1966)
- „Књига ритуала"
- „Прошлост дуго траје“ (1977)
- Велики број есеја, филозофских расправа, критика и сценарија за радио емисије
Референце
уреди- ^ а б „ДУШАН МАТИЋ”. sanu.ac.rs. Приступљено 4. 2. 2022.
- ^ Milovanović, Jovana. „“NADREALAN” I “NEMOGUĆI”: SALVADOR DALI I BEOGRADSKI NADREALISTI”. slikeiprilike.com. Jovana Milovanović i Sofija Savić. Архивирано из оригинала 16. 06. 2020. г. Приступљено 4. 3. 2020.
- ^ а б в г д ђ е ж з и „Важни датуми из живота Душана Матића”. biblioteka.cuprija.rs. Приступљено 4. 2. 2022.
- ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 479.
- ^ Tešmanović, Anđelko. „Beogradski nadrealizam”. Serbian modern art. Anđelko Tešmanović. Приступљено 4. 3. 2020.
- ^ Деретић, Јован (2007). „Avangarda”. Кратка историја српске књижевности (Пројекат Растко изд.). Нови Сад: Адреса. ISBN 978-86-86761-13-2. Приступљено 6. 3. 2020.COBISS.SR 167148295
- ^ „НАША ПРИЧА”. biblioteka.cuprija.rs. Приступљено 4. 2. 2022.
- ^ „Легат Душана Матића”. biblioteka.cuprija.rs. Приступљено 4. 2. 2022.