Википедија

Београдски надреализам

Београдски надреализам представља изузетну и значајну уметничку појаву у српској култури. Реч је о надреалистичкој књижевно-уметничкој групи која је, у духу историјских авангарди, деловала почетком тридесетих година 20. века у Београду.[1]

Привиђење у диму, Радојица Живановић Ное (1932, уље на платну, 65x46,5 cm, власник: Музеј савремене уметности у Београду)

О покрету уреди

Београдски надреализам један је од ретких српских уметничких покрета који се рађа и развија заједнички са покретима у Европи, посебно у Паризу, али развија сопствене карактеристике и заузима значајно место у контексту европског надреализма. Мада је започео као литерарни покрет, надреализам се развио и обухватио визуелне уметности, усвајајући елементе из психоанализе, филозофије и политике.[2] Овај уметнички покрет развијао се у међусобном контакту београдских и француских надреалиста, који је одржаван личним посетама, сталном преписком и прилозима који су двосмерно објављивани у публикацијама. Београдски надреализам је почивао на бројним специфичностима и разноврсним, често оригиналним уметничким стратегијама. Његова поетика подразумевала је антиграђански и антиконвенционални однос према уметности, а наглашена наклоњеност ка експерименту довела је до његовог испољавања на различитим плановима – не само на стваралачком кроз поезију и визуелну уметност, већ и на идеолошком, моралном плану.[3]

Историја уреди

Уметност прве половине 20. века обележили су авангардни покрети, а један од њих био је и надреализам, који је званично настао у Паризу 1924. године. Промене које су наступиле у Европи након Првог светског рата уздрмале су и област уметности, а Фројдова психоанализа и тумачење снова заувек су променили не само психологију, већ и уметничко стваралаштво. Године 1929. придружио се и Салвадор Дали и убрзо постао један од покретача свих збивања услед своје ексентричне и доминантне природе. Истих година доста Срба је боравило на студијама у Паризу, где поједини долазе у додир са надреалистичким покретом. Привукле су их исте идеје, марксизам, Фројд и револуционарна оријентисаност.[4]

Главни чланак: Надреализам

Исте 1929. године када је Дали званичнио постао надреалиста, тринаестиорица Београђана су потписали манифест на оснивачком састанку у стану Александра Вуча, у Улици кнегиње Љубице бр. 1 (данас Змај Јовина бр.1)[а]. Потписници манифеста и оснивачи групе београдских надреалиста били су: Александар Вучо, Оскар Давичо, Милан Дединац, Младен Димитријевић (псеудоним Димитрија Дединца), Стеван Живадиновић - Ване Бор, Радојица Живановић Ное, Ђорђе Јовановић, Ђорђе Костић, Душан Матић, Бранко Миловановић, Коча Поповић, Петар Поповић и Марко Ристић. Као млади људи они су се противили монархистичком уређењу Краљевине Југославије, желели су револуцију, прво на пољу уметности, а затим и државе.[4] Манифест је објављен у алманаху Немогуће – L’impossible, прваој заједничкој публикацији београдских надреалиста.[3]

Објављивање трећег броја часописа Надреализам данас и овде, јуна 1932. године, означава крај колективног надреалистичког активитета у Србији и припадници покрета се разилазе. Неки од њих постају чланови Комунистичке партије и због ревулуционарних активности су ухапшени или послати на издржавање затворских казни. Међу њима су Оскар Давичо, Ђорђе Костић, Ђорђе Јовановић и Коча Поповић. Други прилазе покрету социјалне литературе и уметности. Радојица Живановић Ное је 1934. године био један од оснивача уметничке групе Живот која је прихватила идеологију социјалистичког реализма, док поједини аутори настављају са индивидуалним радом у духу надреализма.[6]

Представници Београдског надреализма уреди

Међу уметницима београдске групе налазе се значајни интелектуалци који су наставили да обележавају српску културну и политичку сцену, као што су Марко Ристић, Душан Матић, Коча Поповић,[2] Шева Ристић, Александар Вучо, Јулијана Лула Вучо, Стеван Живадиновић - Ване Бор, Оскар Давичо, Ђорђе Костић, Радојица Живановић Ное[1] и други. Радојица Живановић Ное био је једини професионални сликар у овој групи.[4]

Жене надреалисти уреди

Својим учешћем у колективној уметничкој пракси надреализма жена је померила границе крутих грађанских конвенција, али тиме она није добила ни „право гласа”, ни слободу самосталног деловања у пољу визуелних уметности. Уметница надреалисткиња је остала невидљива и у оквиру авангардног дела, исто као што је била и током читаве историје уметности. Уметнице прве генерације надреализма „стидљиво”, првенствено као супруге, музе и сараднице, преиспитују хијерархијске односе у уметничкој групи, не доводећи у питање водеће позиције мушких аутора и читаву лидерску хијерархију. Њихова женска уметничка амбиција је дубоко потиснита бројним пословима, не само око куће и деце, већ и многим другим обавезама. Оне раде и секретарске послове, редигују и раде коректуру бројних текстова за своје славне мужеве, али су и даље невидљиве у јавности зато што пружају логистику иуказују подршку и разумевање за важност уметничког деловања својих мушкараца „иза кулиса” приватности.[7]

Ипак, надреалисткиње нису увек биле у сенци својих мужева надреалиста. Оне су понекад и саме деконструисале традиционалне моделе понашања и конструисале нове просторе властитог јавног деловања унутар модела Нове жене, обликованог после Октобарске револуције и Првог светског рата. Лула Вучо, Шева Ристић и Лела Матић прави су примери самосвести и новоосвојене личне слободе из прве генерације надреализма које су успеле да изграде властити идентитет унутар револуционарног и авангардног визуелног поља уметности надреализма. Дела Луле Вучо и Шеве Ристић на папиру, мада маргинализована у време настанка, била су излагана заједно са радовима осталих представника београдског надреализма и потписницима надреалистичког манифеста. Њихов ауторски допринос авангардним надреалистичким токовима је, готово један век касније, ипак јасно позициониран и доведен у исту раван са много познатијим стваралаштвом представника београдске надреалистичке групе на изложби и у каталогу Немогуће, уметност надреализма, која јеодржана у Музеју примењене уметности у Београду 2002. године. Тада је био изложен и колаж/асамблаж Une atmosphère du printemps et de jeunesse Луле Вучо, рађен у коаторству са Александром Вучом и Душаном Матићем, из 1930. године, као и колаж Шеве Ристић, под насловом Жан Габен, настао око 1968.[7]

Дела београдских надреалиста уреди

Поема Подвизи дружине „Пет петлића” Александра Вуча представља пример сарадње чланова београдске групе надреалиста и коауторства у српској литератури.[8]Захваљујући овој и другим поемама за децу Александар Вучо сматра се оснивачем надреализма у дечјој поезији.[9]

Године 1982. Телевизија Београд снимила је мини ТВ серију Подвизи дружине Пет петлића, према сценарију Александра Вуча.[10]

Душан Матић је са шест наративних фото-колажа, илустровао прво издање књиге из 1933. године. Он такође пише и предговор за ову књигу,[11] у ком практично даје дефиницију техничке и семантичке логике колажа београдских надреалиста:[3]
„Кад сто пута прегледате слике и досаде вам, пустите маказе нека их обрсте. Маказе су брже од кенгура: одсеците чичи бркове и залепите их на фуруну. Одсеците девојци ножице и прилепите их на врата. Зашто би врата увек била само отворена или затворена, нека пођу. Одсеците гавране са снега и прилепите их на луфтбалон. Ту бар нису злослутни пророци. Изрежите гуску која лети и стрпајте је сестри Ананији у руке. Одмах ће показати своју тајну мисао...”[11]

Београдски надреалисти изражавали су се кроз колективан и индивидуални рад. Као колективни вид стваралаштва објављују публикације, заједнички пишу текстове, учествују у уметничким перформансима, стварају заједничка уметничка дела. Године 1930. полемички иступају и у дневном листу Политика, како би допрли до већег броја људи.[4] Својом продукцијом београдски надреалисти нуде низ експерименталних техника и жанрова као ни једна друга југословенска авангарда пре њих. Традиционални медији као што су цртежи и слике били су мање заступљени, док се више користе нови медији као што су колаж, декалкоманија, фотографија, фотограм и асамблаж.[3] Значајан број визуелних дела београдских надреалиста чува се у Музеју савремене уметности, највише захваљујући Легату Марка, Шеве и Маре Ристић.[1]

Легат Марка, Шеве и Маре Ристић уреди

Легат је Музеју поклонио Марко Ристић, један од оснивача и водећа личност групе београдских надреалиста. Посебно место у Легату заузима „Надреалистички зид” Марка Ристића, који је аутор реализовао у свом радном кабинету. „Надреалистички зид” може се сматрати за прву инсталацију у историји уметности 20. века на нашим просторима. Садржи дела Макса Ернста, Андреа Масона, Ива Тангиа, фотографије, колаже, афричку маску, радове српских надреалиста, рад Богданке Познановић и скулптуру уметника наиве Богосава Живковића.[1]

Публикације уреди

Алманах Немогуће – L’impossible прва је заједничка публикација београдских надреалиста. Објављен је у Београду, у мају 1930. године. Публикација је замишљена као гласило покрета. У овом алманаху је објављен оснивачки манифест, програмска изјава коју је потписало тринаест надреалиста.[3]

Часопис Надреализам данас и овде је друга публикација значајна као платформа за испољавање надреалистичких ставова. Часопис је излазио у Београду 1931. и 1932. године, а изашло је укупно три броја. Следећи и даље идеју директне сарадње на линији Париз–Београд, у часопис је објављивао прилоге како београдских, тако и француских надреалиста.[3]

Став критике уреди

Процењиван са становишта традиционалне естетике у коју се никако није уклапао дуго је био маргинализован и неадекватно вреднован од стране стручне критике.[3]

Почетком 21. века покрет београдских надреалиста се далеко више уважава.[12][13] Међутим, иако се дела наших уметника појављују на светским изложбама надреализма, везе, контакти, заједнички рад и међусобни утицаји ипак још нису довољно проучени. Међу истраживачима Београдског надреализма својим радом као пионир се издваја професор Ханифа Капиџић-Османагић, а за њом и професори Миланка Тодић и Јелена Новаковић.[2]

Види још уреди

Напомене уреди

  1. ^ У овој згради се од 1935. године, када ју је Београдска општина откупила, налазе просторије Библиотеке града Београда.[5]

Референце уреди

  1. ^ а б в г „Priče o Sekvencama - Beogradski nadrealizam”. Arte. Arte galerija Beograd. Приступљено 4. 3. 2020. 
  2. ^ а б в Mirčić, Aleksandra (septembar 2013). „Nadrealizam”. Republika. 556-557: 26. Приступљено 4. 3. 2020. 
  3. ^ а б в г д ђ е Tešmanović, Anđelko. „Beogradski nadrealizam”. Serbian modern art. Anđelko Tešmanović. Приступљено 4. 3. 2020. 
  4. ^ а б в г Milovanović, Jovana. „“NADREALAN” I “NEMOGUĆI”: SALVADOR DALI I BEOGRADSKI NADREALISTI”. slikeiprilike.com. Jovana Milovanović i Sofija Savić. Архивирано из оригинала 16. 06. 2020. г. Приступљено 4. 3. 2020. 
  5. ^ Дурковић Јакшић, Љубомир (1995). Библиотека града Београда : 1928-1945. Београд: Библиотека града Београда. стр. 68. ISBN 978-86-7191-022-4. COBISS.SR 93724167
  6. ^ „RAZVOJ NADREALIZMA U SRBIJI”. Nadrealizam. Projekat “Evropski kontekst srpskog nadrealizma”. Приступљено 4. 3. 2020. 
  7. ^ а б Todić 2020, стр. 60-61
  8. ^ Деретић, Јован (2007). „Avangarda”. Кратка историја српске књижевности (Пројекат Растко изд.). Нови Сад: Адреса. ISBN 978-86-86761-13-2. Приступљено 6. 3. 2020. COBISS.SR 167148295
  9. ^ Богојевић, Дејан (2010). „АЛЕКСАНДАР ВУЧО – ОСНИВАЧ НАДРЕАЛИЗМА У ДЕЧЈОЈ ПОЕЗИЈИ”. Књижевни преглед. 3. Приступљено 7. 3. 2020. 
  10. ^ Подвизи друзине Пет петлица на сајту IMDb (језик: енглески)
  11. ^ а б Vučo, Aleksandar (Askerland) (1933). Podvizi družine "Pet petlića". Beograd: Nadrealistička izdanja. COBISS.SR 25934599
  12. ^ „Srpski i francuski nadrealizam u Beogradu”. MONDO. 22. 8. 2006. Приступљено 4. 3. 2020. 
  13. ^ „Priče o Sekvencama - Beogradski nadrealizam - MSUB”. Designed. 15. 12. 2017. Архивирано из оригинала 06. 06. 2020. г. Приступљено 4. 3. 2020. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Београдски_надреализам&oldid=26822351”