Пожегача
Шљива пoжегача је воћка из фамилије ружа (Rosaceae). Под шљивом се најчешће подразумевају сорте домаће шљиве (Prunus domestica L.), које су многобројне. Већину сорти човек користи у исхрани у виду воћа, за прераду џемова, мармелада, ракије.
Порекло,распрострањеност и значај уреди
Сматра се да потиче из Азије (Мала Азија, Сирија, Кавказ, Персија, подручје Каспијског језера, Туркменија). У Европу (Грчку) је дошла пре нове ере. Распрострањена је у Европи и Северној Америци. Једна је од водећих сората шљива у свету. У Србији је главна сорта и заузима 38% површине под шљивом. Позната је још под називом мађарка.[1] Пре Првог светског рата шљива је била главни производ Пожеге; воћњаци су морали бити обнављани, јер су стари страдали од штитасте ваши.[2]
Употреба уреди
Шљиве се код нас углавном прерађују у ракију с обзиром да постоји дуга традиција са једне стране, а са друге је велика заступљеност управо ракијских сорти које нису погодне за било који други вид прераде. Плодови пожегаче су доста ситни и неуједначени te су стога веома погодни за прераду у ракију. Ова сорта шљива даје плодове са веома повољним односом шећера и киселине и ракију шљивовицу врхунског квалитета, веома пријатног укуса и изражене специфичне ароме.
Особине биљке уреди
- Шљива може бити у форми жбуна или дрвета високог и до 12 метара. Живи 30-50 година.
- Коренов систем је веома плитак и не подноси сушу.
- Стабло шљиве пожегаче када се гаји на свом корену је средње бујно, а ако се као подлога користи џенарика онда буде бујно. Поред џенарике, шљива пожегача се може калемити и на белу шљиву са добрим резултатима. Имају добру носивост грана, једна од лоших особина стабла пожегаче је да нема велику отпорност на ниске температуре и мразеве.
- Листови су крупни, јајстог, објајастог или елиптичног облика, по ободу тупо тестерасти. Лице лиске је тамно зелено и голо, а наличје сивозелено и длакаво.
- Цветни пупољци почињу да се образују од средине јуна до средине јула у години која претходи цветању.
- Цветови су најчешће бели, обично по два у цветном пупољку.
- Рађа на мешовитим родним гранчицама, мајским китицама, дугим и кратким родним гранчицама.
- Круна је густа, пирамидална, одликује се великом носивошћу.
- Плод је сочна коштуница-ситан (17г), неправилно јајаст, модроплаве боје и покривен обилним сивим привлачним пепељком. По дужини плода се пружа плитка бразда. Може дуго да се задржи на грани. Одлично подноси превоз. Има свестрану употребну вредност. Може се користити у свежем стању, за сушење, конзервну индустрију и ракију.
- Мезокарп -је златно-жуте боје, чврсто, сочно, слатконакисело, ароматично, одличног квалитета.
- Коштица је сразмерно ситна(650мг) и лако се одваја од меса (цепача)[3]
Време цветања уреди
Цвета мало касније у односу на друге биљке. Експлозивно. За неколико сати, у току топлих дана, средином априла могу да се отворе сви цветови пожегаче. Самооплодна је биљка и нема потребе да се у склопу засада саде друге врсте шљива као опрашивачи. Има дуг вегетациони период.
Резидба и размножавање уреди
Резидба не сме да буде оштра, јер то може да доведе до значајног смањења приноса. Размножава се изданцима или калемљењем.
Зрелост уреди
Постоје два степена зрелости плодова шљива, физиолошка и технолошка зрелост. Плодови у физиолошкој зрелости достижу максималну крупноћу, покожица добија карактеристичну боју, почиње да се образује слој за одвајање између петељке плода и родне гранчице, престаје притицање хранљивих супстанци у плодове, а сменке после стратификовања могу да клијају.Плодови намењени за прераду (сушење, ракија, сок, пекмез, мармелада) остављају се дуже на стаблу, да што боље сазру, односно беру се у технолошкој зрелости. Тада плодови садрже највише шећера и других хранљивих и ароматичних супстанци, па су сочни, миришљави и укусни.
Ђубрење уреди
У периоду до ступања у пуну родност, пожегача има одређене захтеве према хранивима. Највеће потребе су у калијуму и азоту, а најмање према фосфору и другим елементима. Азотна ђубрива се уносе пред почетак вегетације, а фосфорна и калијумова у јесен или зиму. Оријентације ради у години садње свакој садници треба додати 25-30г по стаблу чистог азота, 5-6 г фосфора i 30-40 г калијума. Друге године ове количине су 100-120 г (N), 20-25 г (P) и 120-160 г (K). Треће године ове количине износе 150-180; 25-30; 180-22. У погледу исхране у фази пуне родности,пожегача као сорта шљива се значајно разликује од осталих врста воћака, јер сем азота, захтева велике количине калијума у земљишту.
Референце уреди
- ^ Станчевић, Асен (2002). Практично воћарство. Београд, Земун: Невен.
- ^ "Политика", 25. јун 1936
- ^ Мишић, Петар (2000). Шљива. Партенон.
