Политбиро
Политбиро (политички биро) је извршни, оперативни део одређеног обично вишег руководећег органа политичке партије или друге политичке или друштвене организације и има одређене надлежности и обично статутом предвиђене обавезе да спроводи његове одлуке и ставове и обавља текуће послове између две седнице органа, а у пракси многих партија уздиже се у носиоца политичке иницијативе и усмеривача целе организације.[3]
Политбиро Централног комитета Савеза комуниста Југославије је сачињавао одређени број чланова Централног комитета. Централни комитет је бирао Политбиро ради обављања послова између његових седница. Политбиро ЦК СКЈ је у одређеним условима и самостално доносио одлуке, директиве, прогласе и остало. Према статуту усвојеном на Шестом конгресу КПЈ није предвиђено стварање Политбироа, већ је Извршни комитет ЦК КПЈ обавља послове између заседања Централног комитета СКЈ, припремање и сазивање седница комитета, коме одговара за свој рад.
Седницама је председавао и водио их Генерални секретар.
Имена уреди
Израз „политбиро“ потиче од руског политбюро, што је скраћеница од политическое бюро („политичко биро“). Шпански израз Politburó је директно позајмљен из руског, као и немачки Politbüro. Кинески језик користи калк (кинески: 政治局; пинјин: Zhèngzhìjú), из којег је изведен вијетнамски назив (Bộ Chính trị "部政治"), као и корејски (정치국, 政治局 Jeongchiguk).
Историја уреди
Први политбиро је у Русији створила Бољшевичка партија 1917. године током Руске револуције која се догодила те године.[4][5] Први Политбиро је имао седам чланова: Владимира Лењина, Григорија Зиновјева, Лава Камењева, Лава Троцког, Јосифа Стаљина, Григорија Сокољникова[6][7] и Андреја Бубнова.[8]
Током 20. века, политбирои су основани у већини комунистичких држава. Међу њима су били политбирои СССР,[9][10][11] Источне Немачке,[12][13] Авганистана[14] и Чехословачке. Неколико земаља још увек има у функцији систем политбироа: Кина,[15][16][17] Северна Кореја,[18][19] Лаос,[20][21] Вијетнам[22] и Куба.
Марксистичко-лењинистичке државе уреди
У марксистичко-лењинистичким државама, комунистичка партија тврди да је авангарда народа, дакле легитимно тело које води државу. Партија бира званичнике који ће служити у свом политбироу, који одлучује о политици странке. Као једнопартијска држава, партијска политика неизбежно постаје национална политика.
Сваки партијски конгрес бира Централни комитет који, заузврат, бира чланове Политбироа, секретаријата и генералног секретара. Овај процес се назива демократски централизам. У теорији, Политбиро је одговоран Централном комитету, али у пракси сва овлашћења припада Политбироу.
Троцкистичке партије уреди
У троцкистичким партијама, Политбиро је биро Централног комитета задуженог за доношење свакодневних политичких одлука, које касније мора да ратификује Централни комитет. Његове чланове бира Централни комитет, који га именује. Место генералног секретара има далеко мању тежину у овом моделу. Погледајте, на пример, странку Ланка Сама Самаја.[23]<ref>Tribune. Ceylon News Service. децембар 1981.</ref
Види још уреди
Референце уреди
- ^ March, Luke (2009). „Contemporary Far Left Parties in Europe: From Marxism to the Mainstream?” (PDF). IPG. 1: 126—143. Архивирано (PDF) из оригинала 2018-05-21. г. — преко Friedrich Ebert Foundation.
- ^ „Left”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 2009-04-15. Приступљено 2022-05-22. „... communism is a more radical leftist ideology.”
- ^ „Received 2012-02-02”. Merriam-webster.com. 2012-08-31. Приступљено 2014-06-16.
- ^ „USSR: Communist Party: Politburo”. Archontology.org. Приступљено 2014-06-16.
- ^ „Politburo (Soviet political body) – Encyclopædia Britannica”. Britannica.com. 2013-04-24. Приступљено 2014-06-16.
- ^ The Bolsheviks and the October Revolution, Minutes of the Central Committee of the Russian Social-Democratic Labour Party (bolsheviks) August 1917-February 1918. London: Pluto Press. 1974. стр. 88—89. ISBN 0-902818-54-6.
- ^ Trotsky, Leon (1967). History of the Russian Revolution, volume three. London: Sphere. стр. 148.
- ^ Dmitri Volkogonov, Lenin. A New Biography, translated and edited by Harold Shukman (New York: The Free Press, 1994), p. 185.
- ^ „Politburo”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Inc. 2014. Приступљено 4. 11. 2014.
- ^ „Сенатский дворец - место работы президента и вручения наград”. Putidorogi-nn.ru. Приступљено 27. 1. 2018.
- ^ „ГЛАВНЫЙ КОРПУС КРЕМЛЯ”. The VVM Library. Архивирано из оригинала 28. 1. 2018. г. Приступљено 27. 1. 2018.
- ^ Frank B. Tipton (1. 1. 2003). East Germany: The structure and functioning of a one-party state. A History of Modern Germany Since 1815. A&C Black. стр. 545—548. ISBN 978-0-8264-4909-2.
- ^ Grix, Jonathan; Cooke, Paul (2003). East German Distinctiveness in a Unified Germany
. стр. 17. ISBN 1902459172.
- ^ J. Bruce Amstutz (1994). Afghanistan. стр. 65. Приступљено 2009-03-22 — преко Internet Archive. „Ghulam Dastagir Panjsheri.”
- ^ Li, Cheng (2016). Chinese Politics in the Xi Jinping Era: Reassessing Collective Leadership (на језику: енглески). Brookings Institution. ISBN 9780815726937. Приступљено 18. 10. 2017.
- ^ Kang Lim, Benjamin (20. 11. 2017). „Exclusive: China's backroom powerbrokers block reform candidates - sources”. Reuters. Приступљено 18. 10. 2017.
- ^ Wang, Jun (15. 6. 2013). „中央政治局如何开会”. qikan.com. Архивирано из оригинала 19. 10. 2017. г. Приступљено 18. 10. 2017.
- ^ „Rules of the Workers' Party of Korea (28 September 2010) (조선로동당규약—2010년 9월 28일)” (PDF). 28. 9. 2010. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 6. 2017. г.
- ^ „Kim Jong Un Appointed "First Secretary" of Korean Workers' Party”. North Korea Leadership Watch. 11. 4. 2012. Архивирано из оригинала 13. 3. 2014. г. Приступљено 13. 3. 2014.
- ^ „ກອງປະຊຸມໃຫຍ່ ຄັ້ງທີ II ຂອງພັກ (3–6/2/1972)” [2nd Party Congress (3–6/2/1972)]. Lao News Agency. Архивирано из оригинала 19. 7. 2020. г. Приступљено 2. 4. 2021.
- ^ Stuart-Fox, Martin (21. 1. 2021). „Elite family ties still bind the Lao Peoples' Revolutionary Party”. East Asia Forum. Архивирано из оригинала 27. 1. 2021. г. Приступљено 27. 1. 2021.
- ^ „Party Congress announces CPVCC Politburo members”. Government of the Socialist Republic of Vietnam. 19. 1. 2011. Приступљено 24. 6. 2012.
- ^ Wickramasinghe, Nira (2006). Sri Lanka in the Modern Age: A History of Contested Indentities (на језику: енглески). University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-3016-8.
Литература уреди
- Мала политичка енциклопедија. „Савремена администрација“, Београд 1966. година.
- Lowenhardt, John; van Ree, Erik; Ozinga, James (1992). The Rise and Fall of the Soviet Politburo. St Martin's Press. ISBN 0312047843.
- Rees, E.A., ур. (2004). „Introduction” (PDF). The Nature of Stalin's Dictatorship: The Politburo, 1924–1953. Routledge. стр. 1—18. ISBN 1403904014.
- Shevchenko, Arkady (1985). Breaking with Moscow . ISBN 978-0394520551. OCLC 11680691.
- Wheatcroft, Stephen G. (2004). „From Team-Stalin to Degenerate Tyranny” (PDF). Ур.: Rees, E.A. The Nature of Stalin's Dictatorship: The Politburo, 1924–1953. Routledge. стр. 79—107. ISBN 1403904014.
- Brown, Archie (1996). The Gorbachev Factor . Oxford University Press. ISBN 0192880527.
- Bialer, Seweryn (2001). Stalin's Successors: Leadership, Stability, and Change in the Soviet Union . Cambridge University Press. ISBN 0521289068.
- Pötzl, Norbert F. (26. 5. 2015). „Karrieren ehemaliger Nazis in der DDR: Erst braun, dann rot”. Der Spiegel (на језику: German). Hamburg: DER SPIEGEL GmbH & Co. KG. Приступљено 6. 7. 2021.
- Sabine Pannen. „"Wo ein Genosse ist, da ist die Partei!"? – Stabilität und Erosion an der SED-Parteibasis” (PDF). Bundesstiftung zur Aufarbeitung der SED-Diktatur, Berlin. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2016. г. Приступљено 23. 3. 2015.
- Sebetsyen, Victor (2009). Revolution 1989: The Fall of the Soviet Empire . New York City: Pantheon Books. ISBN 978-0-375-42532-5.
- Thompson, Wayne C. (2008). The World Today Series: Nordic, Central and Southeastern Europe 2008. Harpers Ferry, West Virginia: Stryker-Post Publications. ISBN 978-1-887985-95-6.
- Miller, H. „Hu Jintao and the Party Politburo” (PDF). China Leadership Monitor. Hoover Institution. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 04. 2020. г. Приступљено 15. 10. 2011.
- „Raising the Curtain on China's 20th Party Congress: Mechanics, Rules, "Norms," and the Realities of Power”. Asia Society (на језику: енглески). Приступљено 2022-08-28.
- Zhao, Suisheng (2023). The Dragon Roars Back: Transformational Leaders and Dynamics of Chinese Foreign Policy. Stanford, California: Stanford University Press. стр. 175. ISBN 978-1-5036-3088-8. OCLC 1331741429. doi:10.1515/9781503634152.
- „Defence Development Exhibition "Self-Defence-2021" Opens with Splendor”. KCNA. 12. 10. 2021. Приступљено 18. 10. 2021.
- Haggard, Stephen; Herman, Luke; Ryu, Jaesung (July—August 2014). „Political Change in North Korea: Mapping the Succession”. Asian Survey. University of California Press. 54 (4): 773—780. JSTOR 10.1525/as.2014.54.4.773. doi:10.1525/as.2014.54.4.773. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=(помоћ) - Kim, Nam-Sik (1982). „North Korea's Power Structure and Foreign Relations: an Analysis of the Sixth Congress of the KWP”. The Journal of East Asian Affairs. Institute for National Security Strategy. 2 (1): 125—151. JSTOR 23253510.
- Lankov, Andrei N. (1999). „Kim Il Sung's Campaign against the Soviet Faction in Late 1955 and the Birth of Chuch'e”. Korean Studies. 23 (1): 43—67. ISSN 1529-1529. S2CID 154905899. doi:10.1353/ks.1999.0003.
- Staff writer (2014) [2012]. Understanding North Korea. Ministry of Unification.
- Buzo, Adrian (1999). The Guerilla Dynasty: Politics and Leadership in North Korea. I.B. Tauris. ISBN 1860644147.
- Gause, Ken E. (2011). North Korea Under Kim Chong-il: Power, Politics, and Prospects for Change. ABC-CLIO. ISBN 978-0313381751.
- — (2013). „The Role and Influence of the Party Apparatus”. Ур.: Park, Kyung-ae; Snyder, Scott. North Korea in Transition: Politics, Economy, and Society. Rowman & Littlefield. стр. 19—46. ISBN 978-1442218123.
- Kim, Samuel (2000). „North Korean Informal Politics”. Informal Politics in East Asia . Cambridge University Press. ISBN 0521645387.
- Lankov, Andrei (2007). Crisis in North Korea: The Failure of De-Stalinization, 1956. University of Hawaii Press. ISBN 978-0824832070.
- Suh, Dae-sook (1988). Kim Il Sung: The North Korean Leader (1st изд.). Columbia University Press. ISBN 0231065736.
Спољашње везе уреди
Медији везани за чланак Политбиро на Викимедијиној остави- Leadership of the CPSU Full list of members and candidate members of the Politburo includes dates on the body and year of death (or execution).
- Succession of Power in the USSR from the Dean Peter Krogh Foreign Affairs Archives
