Политбиро (политички биро) је извршни, оперативни део одређеног обично вишег руководећег органа политичке партије или друге политичке или друштвене организације и има одређене надлежности и обично статутом предвиђене обавезе да спроводи његове одлуке и ставове и обавља текуће послове између две седнице органа, а у пракси многих партија уздиже се у носиоца политичке иницијативе и усмеривача целе организације.[3]

Совјетски Политбиро доноси резолуцију о погубљењу 346 „непријатеља КПСС[1][2] и совјетске владе“ који су водили „контрареволуционарну, протроцкистичку, заверску и шпијунску активност“, коју је потписао секретар Стаљин, 17. јануара 1940.

Политбиро Централног комитета Савеза комуниста Југославије је сачињавао одређени број чланова Централног комитета. Централни комитет је бирао Политбиро ради обављања послова између његових седница. Политбиро ЦК СКЈ је у одређеним условима и самостално доносио одлуке, директиве, прогласе и остало. Према статуту усвојеном на Шестом конгресу КПЈ није предвиђено стварање Политбироа, већ је Извршни комитет ЦК КПЈ обавља послове између заседања Централног комитета СКЈ, припремање и сазивање седница комитета, коме одговара за свој рад.

Седницама је председавао и водио их Генерални секретар.

Имена уреди

Израз „политбиро“ потиче од руског политбюро, што је скраћеница од политическое бюро („политичко биро“). Шпански израз Politburó је директно позајмљен из руског, као и немачки Politbüro. Кинески језик користи калк (), из којег је изведен вијетнамски назив (Bộ Chính trị "部政治"), као и корејски (정치국, 政治局 Jeongchiguk).

Историја уреди

Први политбиро је у Русији створила Бољшевичка партија 1917. године током Руске револуције која се догодила те године.[4][5] Први Политбиро је имао седам чланова: Владимира Лењина, Григорија Зиновјева, Лава Камењева, Лава Троцког, Јосифа Стаљина, Григорија Сокољникова[6][7] и Андреја Бубнова.[8]

Током 20. века, политбирои су основани у већини комунистичких држава. Међу њима су били политбирои СССР,[9][10][11] Источне Немачке,[12][13] Авганистана[14] и Чехословачке. Неколико земаља још увек има у функцији систем политбироа: Кина,[15][16][17] Северна Кореја,[18][19] Лаос,[20][21] Вијетнам[22] и Куба.

Марксистичко-лењинистичке државе уреди

У марксистичко-лењинистичким државама, комунистичка партија тврди да је авангарда народа, дакле легитимно тело које води државу. Партија бира званичнике који ће служити у свом политбироу, који одлучује о политици странке. Као једнопартијска држава, партијска политика неизбежно постаје национална политика.

Сваки партијски конгрес бира Централни комитет који, заузврат, бира чланове Политбироа, секретаријата и генералног секретара. Овај процес се назива демократски централизам. У теорији, Политбиро је одговоран Централном комитету, али у пракси сва овлашћења припада Политбироу.

Троцкистичке партије уреди

У троцкистичким партијама, Политбиро је биро Централног комитета задуженог за доношење свакодневних политичких одлука, које касније мора да ратификује Централни комитет. Његове чланове бира Централни комитет, који га именује. Место генералног секретара има далеко мању тежину у овом моделу. Погледајте, на пример, странку Ланка Сама Самаја.[23]<ref>Tribune. Ceylon News Service. децембар 1981. </ref

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ March, Luke (2009). „Contemporary Far Left Parties in Europe: From Marxism to the Mainstream?” (PDF). IPG. 1: 126—143. Архивирано (PDF) из оригинала 2018-05-21. г. — преко Friedrich Ebert Foundation. 
  2. ^ „Left”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 2009-04-15. Приступљено 2022-05-22. „... communism is a more radical leftist ideology. 
  3. ^ „Received 2012-02-02”. Merriam-webster.com. 2012-08-31. Приступљено 2014-06-16. 
  4. ^ „USSR: Communist Party: Politburo”. Archontology.org. Приступљено 2014-06-16. 
  5. ^ „Politburo (Soviet political body) – Encyclopædia Britannica”. Britannica.com. 2013-04-24. Приступљено 2014-06-16. 
  6. ^ The Bolsheviks and the October Revolution, Minutes of the Central Committee of the Russian Social-Democratic Labour Party (bolsheviks) August 1917-February 1918. London: Pluto Press. 1974. стр. 88—89. ISBN 0-902818-54-6. 
  7. ^ Trotsky, Leon (1967). History of the Russian Revolution, volume three. London: Sphere. стр. 148. 
  8. ^ Dmitri Volkogonov, Lenin. A New Biography, translated and edited by Harold Shukman (New York: The Free Press, 1994), p. 185.
  9. ^ „Politburo”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Inc. 2014. Приступљено 4. 11. 2014. 
  10. ^ „Сенатский дворец - место работы президента и вручения наград”. Putidorogi-nn.ru. Приступљено 27. 1. 2018. 
  11. ^ „ГЛАВНЫЙ КОРПУС КРЕМЛЯ”. The VVM Library. Архивирано из оригинала 28. 1. 2018. г. Приступљено 27. 1. 2018. 
  12. ^ Frank B. Tipton (1. 1. 2003). East Germany: The structure and functioning of a one-party state. A History of Modern Germany Since 1815. A&C Black. стр. 545—548. ISBN 978-0-8264-4909-2. 
  13. ^ Grix, Jonathan; Cooke, Paul (2003). East German Distinctiveness in a Unified Germany . стр. 17. ISBN 1902459172. 
  14. ^ J. Bruce Amstutz (1994). Afghanistan. стр. 65. Приступљено 2009-03-22 — преко Internet Archive. „Ghulam Dastagir Panjsheri. 
  15. ^ Li, Cheng (2016). Chinese Politics in the Xi Jinping Era: Reassessing Collective Leadership (на језику: енглески). Brookings Institution. ISBN 9780815726937. Приступљено 18. 10. 2017. 
  16. ^ Kang Lim, Benjamin (20. 11. 2017). „Exclusive: China's backroom powerbrokers block reform candidates - sources”. Reuters. Приступљено 18. 10. 2017. 
  17. ^ Wang, Jun (15. 6. 2013). „中央政治局如何开会”. qikan.com. Архивирано из оригинала 19. 10. 2017. г. Приступљено 18. 10. 2017. 
  18. ^ „Rules of the Workers' Party of Korea (28 September 2010) (조선로동당규약—2010년 9월 28일)” (PDF). 28. 9. 2010. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 6. 2017. г. 
  19. ^ „Kim Jong Un Appointed "First Secretary" of Korean Workers' Party”. North Korea Leadership Watch. 11. 4. 2012. Архивирано из оригинала 13. 3. 2014. г. Приступљено 13. 3. 2014. 
  20. ^ „ກອງປະຊຸມໃຫຍ່ ຄັ້ງທີ II ຂອງພັກ (3–6/2/1972)” [2nd Party Congress (3–6/2/1972)]. Lao News Agency. Архивирано из оригинала 19. 7. 2020. г. Приступљено 2. 4. 2021. 
  21. ^ Stuart-Fox, Martin (21. 1. 2021). „Elite family ties still bind the Lao Peoples' Revolutionary Party”. East Asia Forum. Архивирано из оригинала 27. 1. 2021. г. Приступљено 27. 1. 2021. 
  22. ^ „Party Congress announces CPVCC Politburo members”. Government of the Socialist Republic of Vietnam. 19. 1. 2011. Приступљено 24. 6. 2012. 
  23. ^ Wickramasinghe, Nira (2006). Sri Lanka in the Modern Age: A History of Contested Indentities (на језику: енглески). University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-3016-8. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди