Битка за Козару се одиграла 3. јула 1942. у југозападном дијелу Козаре, 15 km источно од села Међувође, у северозападној Босни.

Читав устанак на Козари је био важан за партизански покрет отпора током Другог светског рата. Касније је постао саставни део послератне југословенске митологије, која је славила јунаштво и мучеништво слабијих и лошије наоружаних партизана и цивила.

Неки извори (погрешно) наводе битку на Козари као Трећу анти-партизанску офанзиву.

У пролеће 1942. партизани у централној и западној Босни су ослободили Босански Петровац, Дрвар, Гламоч и Приједор. 20. маја је основана I крајишка бригада, а следећег дана је добила тенкове и старе авионе. Слободна територија се простирала од реке Саве на југ до планина Козаре и Грмеча.

Немци и усташе су схватиле да су град Бања Лука и рудник гвожђа Љубија у опасности и организовале су офанзиву да униште покрет. Фашистичке снаге су бројале 11.000 официра, подофицира и војника Вермахта, 20.000 усташа и домобрана, 2000 четника Драже Михајловића (групе Дреновића и Марчетића), а Мађари су учествовали са 5 бродова за надгледање.

Партизанска група је имала око 3.000 војника, али је регрутовала резерве из 60.000 цивила на слободној територији.

Након интезивне битке, у ноћ 3. јула неке партизанске јединице су пробиле обруч, али је главна група следеће ноћи опет остала опкољена и углавном је уништена. Само неколико стотина бораца са делом становништва пробило је обруч и успело да се извуче према планини Грмеч. Велики број оних који се нису успјели провући кроз обруч пали су у руке усташама и [[Трећи рајх|Немци]ма, и тада су почињени велики злочини над њима. На мјесту пробоја обруча, у југозападном дијелу Козаре данас се налази споменик назван "Патрија".


Даље, Архива