Портал:Историја/Изабрани 52 2009
Пећка патријаршија (1346—1463 и 1557—1766), период у историји СПЦ,
Радом и утицајем светог Саве и његових наследника на жичко-пећком престолу Српска православна црква у држави Немањића постала је врло важан чинилац, не само у религиозно-културном, него и у политичком животу српскога народа. Стога је сасвим природно, да је са јачањем политичке и економске моћи српске државе, упоредо растао и углед и снага Српске православне цркве. Када је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина православне цркве у његовој проширеној држави требало да добије наслов патријарха. Душана су на ту акцију покренули и нарочити политички разлози. Пре свега, по државо-правном схватању на Истоку, цар се није могао замислити без патријарха; осим тога, Душан се могао надати, да ће у освојеним грчким крајевима боље и лакше моћи да уравнотежи односе, ако као цар Срба и Грка буде у својој држави имао и патријарха, који ће, с формалне стране, достојно моћи заменити цариградског Васељенског патријарха у тим подручјима. За такав поступак имао је и канонску подлогу. По утврђеној пракси и канонским прописима, границе црквених подручја имале су се увек доводити у склад са државним границама. Према томе, цариградска патријаршија имала се ipso facto одрећи јурисдикције над епархијама које су отргнуте од Византије а припале су српској држави. Не знамо да ли је Душан освојивши грчке земље покушавао да у споразуму са Цариградском патријаршијом уреди црквене односе у њима, али је несумњиво, да цариградски патријарх, под влашћу Душановог политичког противника, није могао дати свој пристанак а још мање учествовати у подизању српске архиепископије на ниво патријаршије, кад је то ишло на штету државних и црквених интереса Византије. Стога је вероватније да Душан није ни предузимао кораке у томе правцу у Цариграду. За своје венчање на царство и за проглашење српске архиепископије патријаршијом он се обратио патријарху пријатељске бугарске царевине.
...даље...