Википедија

Трансплантација

Трансплантација или пресађивање представља замену нефункционалног органа путем хируршке интервенције. Овакве процедуре се најчешће изводе код животно угрожених особа (нпр. кардиомиопатија) и нешто ређе у циљу побољшања основног квалитета живота код хроничних болести које се могу третирати на овај начин. Трансплантациона медицина захтева посебну едукацију особља, специјалну опрему и свеобухватно преоперативно и постоперативно надгледање пацијента, како би се могућност одбацивања органа свела на најмању могућу меру. Правни и медицински критеријуми који одређују када се пресађиевање може извршити су строго регулисани законом.

Трансплантација органа
Реконструкција прве трансплантације срца, изведене у Јужној Африци 1967. године.
MeSHD016377
Трансплантирано срце

Донори органа могу бити живи, можданo мртви или мртви због циркулаторне смрти.[1] Ткиво се може добити од донатора који умру од циркулаторне смрти,[2] као и мождане смрти – до 24 сата након престанка рада срца. За разлику од органа, већина ткива (са изузетком рожњаче) може бити сачувана и ускладиштена до пет година, што значи да се могу ставити у „банку“. Трансплантација поставља бројна биоетичка питања, укључујући дефиницију смрти, када и како треба дати сагласност за трансплантацију органа, и плаћање органа за трансплантацију.[3][4] Остала етичка питања укључују трансплантацијски туризам (медицински туризам) и шире друштвено-економски контекст у којем се може одвити набавка или трансплантација органа. Посебан проблем је трговина органима.[5] Ту је и етичко питање недавања лажне наде пацијентима.[6]

Трансплантациона медицина је једна од најизазовнијих и најсложенијих области модерне медицине. Неке од кључних области за медицинско управљање су проблеми одбацивања трансплантата, током којих тело има имунски одговор на трансплантирани орган, што може довести до неуспеха трансплантације и потребе да се орган одмах уклони из примаоца. Када је могуће, одбацивање трансплантата се може смањити серотипизацијом како би се одредило најприкладније подударање донор-прималац и употребом имуносупресивних лекова.[7]

Терминологија уреди

 
Трансплантација (1968)

Прималац је оболела особа која добија орган од даваоца или донора, изузев у случају аутотрансплантације. Донор може бити жива (бубрег, јетра) или мождано преминула особа (сви органи и ткива).

Органи који се могу трансплантирати:

Пресађивање коштане сржи уреди

На Институту за нуклеарне науке Винча, после низа пропуста у систему заштите на експерименталном реактору, 15. октобра 1958. догодила се хаварија у којој су технички сарадници Роксанда Дангубић, Драшко Грујић, Живорад Богојевић и Стијепо Хајдуковић, као и апсолвенти физике на ПМФ у Београду Живота Вранић[8] (1934-1958) и Радојко Максић (1933[9]) били изложени високој дози нуклеарног зрачења (неутронско и гама зрачење). Сви су били старости од 24 до 26 година. Највећој дози зрачења изложен је Живота Вранић, који је угасио реактор и тако спасао сигурне смрти остале колеге.[10]

Шесторо озрачених су 16. октобра пребачени на Клинику „Кири” у Паризу. Тим лекара, под вођством онколога и професора Жоржа Матеа (франц. Georges Mathé) (1922—2010) је 11. новембра најпре извршио операцију пресађивања коштане сржи код Радојка Максића, а затим су оперисани и остали, осим Живорада Богојевића,[10] на коме захват није било потребе да се изврши, пошто је најмање озрачен.[9] Добровољни даваоци коштане сржи су били Парижани: Одит Драги, Рејмон Кастани, Марсел Пабиони, Албер Бајрон и лекар на клиници Леон Шварценберг. Захват је рађен само на основу крвне групе, без типизације ткива[10] и представљао је велики ризик, како за примаоце, тако и за даваоце, који су пре операције обавештени да се можда неће пробудити из опште анестезије, јер није било познато у којој мери се таквом операцијом могло угрозити њихово здравље, пошто су до тада пресађивања коштане сржи рађена само експериментално на животињама.[9]

Живота Вранић је преминуо убрзо после операције и тако постао прва жртва нуклеарног зрачења, која се у свету догодила након Другог светског рата и прва жртва са територије Југославије, док је осталих петоро пацијента спашено, они су наставили нормално да живе и раде, због чега се четири операције пресађивања коштане сржи које је извео Жорж Мате сматрају првим успешним операцијама ове врсте.[11]

Пресађивање лица уреди

У новембру 2005. године рађена је прва трансплантација лица на свету. Францускињи Изабели Диноар, пас лабрадор је одгризао нос, усне и образе, у очајничком покушају да је пробуди, пошто је заспала након покушаја самоубиства узимањем прекомерне дозе лекова. Операција пресађивања делова лица донатора је обављена у једној болници у северној Француској и трајала је 15 сати.[12]

Поступак уреди

Трансплантација органа обухвата следеће фазе:

  • имунолошка типизација реципијента и донора,
  • трансплантација,
  • имуносупресивна терапија.

Регенеративна медицина уреди

Стварање органа из матичних ћелија је технологија за коју се очекује да ће у наредној деценији направити крупан помак. У Лесковцу је основана Специјална болница за лечење стерилитета која би требало да прерасте у Институт за матичне ћелије.

Историјат трансплантација у Србији уреди

Доктор Пјотр Васиљевич Колесников, руски емигрант, је 1926. године у Зајечару пресадио тестис осуђеника Илије Крајана свом остарелом колеги, зајечарском хирургу.[13] Оваква процедура се данас не практикује.

Скупштина Републике Србије је 2009. донела Закон о трансплантацији органа и Закон о трансплантацији људских ткива и ћелија. Овим законом је забрањена трговина органима, рекламирање потреба за органима, оглашавање донирања, рекламирање здравствених установа и здравствених радника у средствима јавног информисања,[14] у циљу сузбијања илегалне трговине људским органима, која је у свету узела великог маха.

Пресађивање органа у Србији сада се обавља у Војномедицинској академији, Клиничком центру Србије, клиничким центрима у Новом Саду и Нишу. Осим тога, на Институту за мајку и дете врши се пресађивање коштане сржи, а у Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој у Београду трансплантације бубрега и јетре. Највише је забележено пресађивања бубрега. Према проценама стручњака, по броју обављених интервенција пресађивања, иза Србије се налазе Албанија, Црна Гора, Македонија и Босна и Херцеговина.[14]

Извори уреди

  1. ^ Manara, A. R.; Murphy, P. G.; O'Callaghan, G. (2011). „Donation after circulatory death”. British Journal of Anaesthesia. 108: i108—21. PMID 22194426. doi:10.1093/bja/aer357  . 
  2. ^ Bernat, James L.; Capron, Alexander M.; Bleck, Thomas P.; Blosser, Sandralee; Bratton, Susan L.; Childress, James F.; DeVita, Michael A.; Fulda, Gerard J.; Gries, Cynthia J. (март 2010). „The circulatory–respiratory determination of death in organ donation*”. Critical Care Medicine. 38 (3): 963—70. ISSN 0090-3493. PMID 20124892. S2CID 6292792. doi:10.1097/CCM.0b013e3181c58916. 
  3. ^ See WHO Guiding Principles on human cell, tissue and organ transplantation, Annexed to World Health Organization, 2008. Архивирано 3 март 2016 на сајту Wayback Machine
  4. ^ Further sources in the Bibliography on Ethics of the WHO Архивирано 4 март 2016 на сајту Wayback Machine.
  5. ^ See Organ trafficking and transplantation pose new challenges Архивирано 15 фебруар 2014 на сајту Wayback Machine.
  6. ^ Heart of the matter, The Guardian [UK], Simon Garfield, 6 April 2008.
  7. ^ Frohn C, Fricke L, Puchta JC, Kirchner H (фебруар 2001). „The effect of HLA-C matching on acute renal transplant rejection”. Nephrol. Dial. Transplant. 16 (2): 355—60. PMID 11158412. doi:10.1093/ndt/16.2.355  . 
  8. ^ Миомир Ристић & 7. 07. 2013.
  9. ^ а б в К. Недељковић & 10.12.2015.
  10. ^ а б в Н. Јанковић & 12. 5. 2012.
  11. ^ Н. Јанковић & 27. 5. 2016.
  12. ^ Вијести онлајн & 27.11.2012.
  13. ^ http://tmg.org.rs/v290210.htm Тимочки медицински гласник бр. 29 (2004), стр. 115 117
  14. ^ а б Политика онлајн & 27.11.2012.

Литература уреди

Спољашње везе уреди


 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Трансплантација&oldid=27553363”