Примат (право првенства)
Примат (лат. primatus првенство, прво мјесто од лат. primus први) [1] [2] , првенство, врховни положај, највиша част и власт у неком организованом друштву или дјелокругу. [3]
- у филозофији: првенство бића над свијешћу, материје над духом;
- у психологији: првенство воље над разумом, воља прије разума; [1]
- у Католичкој цркви: првенство римског папе над свим осталим црквеним великодостојиницима: патријарсима, митрополитима, надбискупима, бискупима.
- у Православној цркви примат се заснива на древном поретку црквене пентархије, којим је регулисано првенство части међу православним поглаварима. Пре Великог раскола (1054), када је на хришћанском западу још увек постојала правоверна Римска црква, пентархијски редослед првенства међу архијерејским катедрама је гласио: Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим.[4] Након Великог раскола и одвајања Рима,[5] као први међу једнакима у православном свету се по праву првенства почео сматрати цариградски патријарх.
- фигуративно:примат је првенство по рангу, преимућство, првествено право (на положај, на престо). [1][3]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б в Вујаклија М, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1954.г.
- ^ Жепић М, Латинско-хрватскосрпски рјечник, Школска књига, Забреб 1961.г.
- ^ а б Група аутора, Енциклопедија лексикографског завода, Југословенски лексикографски завод, Загреб, 1962.г.
- ^ Meyendorff 1989.
- ^ Пузовић 2008.
Литература уреди
- Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
- Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Пузовић, Владислав (2008). Црквене и политичке прилике у доба Великог раскола 1054. године. Београд: Хришћански културни центар.