Отворите главни мени

Путниково је насеље у Србији у општини Ковачица у Јужнобанатском округу. Насеље колониста и оптаната је никло 1925. године. Званични назив је добило 1931. године одлуком председника Министарског савета КЈ.[1] Име месту је предложио др Славко Каменковић општински лекар у Уздину. По теретном броду "Војвода Путник" који је 1924. године донео оптанте до пристаништа код Панчева.[2] Према попису из 2011. било је 200 становника.

Путниково
Putnikovo1.jpg
Православна црква
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округЈужнобанатски
ОпштинаКовачица
Становништво
 — 2011.Пад 200
 — густина32*/км2
Географске карактеристике
Координате45°11′29″ СГШ; 20°39′18″ ИГД / 45.1915° СГШ; 20.655° ИГД / 45.1915; 20.655Координате: 45°11′29″ СГШ; 20°39′18″ ИГД / 45.1915° СГШ; 20.655° ИГД / 45.1915; 20.655
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина77 м
Површина85,2* км2
Путниково на мапи Србије
Путниково
Путниково
Путниково на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број013
Регистарска ознакаPA

ИсторијаУреди

Насеље је изграђено у атару места Уздина, на потезу "Бунарје". Било је удаљено ко три километра од Уздина. То је био одувек сеоски пашњак са ископаним бунарима за појење стоке. Ту је међутим била увек висока подземна вода, која је излазила на површину, што није погодовало насељеницима. Становници Уздина места већински насељеног Румунима, понашали су се из почетка непријатељски према досељеницима и злостављали их, уз тиху подршку својих општинара. То је било наводно због великог броја уздинске сиротиње, које је мимоишла подела земље током аграрне реформе. Било је у Уздину у то време од 1161 домаћинстава, 330 породица беземљаша и 173 породице са поседом мањим од пет јутара. Било је иначе три насељавања Путникова. Прво је било на почетку 1924. године, стигли су оптанти из Мађарске бродом до Панчева, па жељезницом до Уздина. Дошло је из места Бата у Пештанској 19 породица оптаната, са 61 чланом. Већ 1928. године одлуком жупанијског аграрног уреда у Великом Бечкереку, 19 породица се иселило у Горњу Мужљу. Њихова земља је уступљена породицама са више од 5 чланова. Друга колонизација је уследила у пролеће 1932. године, када је стигло 12 породица. Трећа колонизација десила се исте 1932. године, а дошли су насељеници са свих стране Краљевина Југославије, али од 33 породице, трајно су се настаниле њих 8. Крајем јула 1932. године извршена је ревизија поседа аграрних интересената у Путникову. Иако је у Путникову до 1931. године било изграђено преко 30 кућа изградња тог оптанског насеља је каснила. Све до 1932. године неки оптанти су становали у Уздину, а земљу давали у закуп.

Милош Теодоровић бунарџија из Меленаца је 1928. године избушио артески бунар, дубок 58 метара. Инжењер Давид Шаманц из Уздина премерио је земљу становника Путникова 1929. године.

Године 1985. у колонији Путникову је 104 дома, са 299 душа Срба.

Црква и школаУреди

Ново српско насеље је имало обавезу да у што краћем року изгради православну цркву и школу. Зато су сеоски трибуни ишли са три оверене књиге у "прошњу" по целој држави, не били скупили новац за подизање објеката. Пуно је уписаних приложника у "Именик дародаваца Српске православне цркве у Путникову". Мештани верници су своје духовне потребе, у прво време задовољавали у цркви суседног места Томашевца. Њихов парох Благоје Веселиновић је у времену 1931-1938. године, долазио једном месечно у Путниково, због разних "треба".[3] Касније колонију Путниково опслужују свештеници из Дебељаче,јер је постала њихова парохијска филијала. Године 1941. Путниково опслужује јеромонах Срефан Орбулов из Дебељаче.[4] Прва црква у Путникову посвећена празнику Рођење Пресвете Богородице, је освећена 1938. године. На свечаности освећења које су обавили томашевачки пароси Вујић и Веселиновић, појало је Српско црквено певачко друштво из Томашевца, под хоровођом Браниславом Коларским. Иконостас је осликао сликар Рус избеглица, Владимир Зелински током 1940. године.[5]

Почели су Путниковци да граде своју школу 1931. године. Грађевинске радове су извели маори из Орловата, Милета Војнов и Жива и Никола Петровачки. Школска зграда је брзо покривена, али радови су још две године слабо напредовали због беспарице. Тишлер из Ковачице је направио сав рагастол и патос. Школа је почела наставу од 1935. године и имала је статус: 9 одељење Државне основне школе у Уздину. Први учитељ у колонији Путниково, стигао је 1935. године из Бистрице код Велеса, Борисав Гичков.[6]

ДемографијаУреди

У насељу Путниково живи 197 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 43,7 година (40,5 код мушкараца и 46,4 код жена). У насељу има 89 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,73.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
 
Демографија[7]
Година Становника
1948. 188
1953. 181
1961. 436
1971. 375
1981. 307
1991. 260 260
2002. 243 243
Етнички састав према попису из 2002.[8]
Срби
  
237 97,53 %
Румуни
  
3 1,23 %
Хрвати
  
1 0,41 %
Словаци
  
1 0,41 %
Мађари
  
1 0,41 %
непознато
  
0 0,0 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

НапоменеУреди

→ * — Подаци за површину и густину насељености дати су збирно за катастарску општину Уздин, на којој се налазе два насеља Путниково и Уздин.

РеференцеУреди

 
Мапа општине Ковачица
  1. ^ "Политика", Београд 2. јануар 1931. године
  2. ^ Ранђел Раша Анђелковић: "Монографија Путникова, 1924-2004.", Београд 2005. године
  3. ^ Ранђел Раша Анђелковић: "Монографија Путниково 1924-2004.године - СПЦО Путниково, Београд 2005.године
  4. ^ "Свештенички календар" за 1941. годину
  5. ^ Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године
  6. ^ "Просветни гласник", Београд 1935. године
  7. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  8. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  9. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везеУреди