Радерфордов оглед

Радерфордов оглед је био један од најзначајнијих експеримената у нуклеарној физици, којим је доказано да када се метална фолија бомбардује α-честицама, позитивно наелектрисане честице у судару са позитивним наелектрисањем атома скрећу са првобитне путање, дакле, расејавају се. Међутим, понека честица скрене за неочекивано велики угао, као да се одбија од фолије.

Приказ Гајгер - Марсденовог апарата коришћеног у Радерфордовим експериментима

Радерфорд је ово опажање његових ђака Гајгера и Марсдена прокоментарисао речима:

„ Био је то најневероватнији догађај у мом животу. То је исто тако невероватно како када бисте на лист папира испалили топовско зрно пречника 15 инча (38 cm) а оно се од њега одбије и погоди вас. ”

Анализирајући проблем Радерфорд је закључио да су целокупна маса и позитивно наелектрисање атома сконцентрисани у врло малом простору, дакле да постоји језгро атома. Тако је настао Планетарни модел атома.

Преглед

Савремене теорије структуре атома

Модел атома попут пудинга од шљива, како га је замислио Тхомсон.

Популарна теорија структуре атома у време Радерфордовог експеримента била је „модел пудинга са шљивама“. Овај модел је осмислио Вилијам Томсон, а даље га је развио Џ. Џ. Томсон. Томсон је открио електрон и веровао је да је сваки атом сфера позитивног наелектрисања по којој су електрони распоређени, помало као зрна сувог грожђа у божићном пудингу. Постојање протона и неутрона у то време није било познато. Знало се да су атоми веома сићушни (Ратерфорд је претпоставио да су у радијусу од 10⁻⁸ m. Овај модел је био у потпуности заснован на класичној (Њутновој) физици; тренутно прихваћени модел користи квантну механику.

Томсонов модел није био универзално прихваћен чак ни пре Радерфордових експеримената. Сам Томсон никада није био у стању да развије потпун и стабилан модел свог концепта. Јапански научник Хантаро Нагаока одбацио је Томсонов модел на основу тога да супротна наелектрисања не могу да продру једно у друго. Уместо тога, предложио је да електрони круже око позитивног наелектрисања попут прстенова око Сатурна.

Импликације Томсоново модела атома

Алфа честица је субмикроскопска, позитивно наелектрисана честица материје. Према Томсоновом моделу пудинга са шљивама, ако би се алфа честица сударила са атомом, она би само пролетела право кроз њега, а њена путања би се скренула за највише делић степена. На атомској скали, концепт „чврсте материје” је бесмислен. Томсонов атом је сфера позитивног електричног набоја, усидрена на месту својом масом. Тако се алфа честица не би одбијала од атома као лопта, већ би могла проћи кроз њу ако су електрична поља атома довољно слаба да то дозволе. Томсонов модел је предвидео да су електрична поља у атому сувише слаба да би много утицала на алфа честицу која пролази (алфа честице имају тенденцију да се крећу веома брзо). Негативна и позитивна наелектрисања унутар Томсоновог атома су распоређена по целој запремини атома. Према Кулоновом закону, што је сфера електричног набоја мање концентрисана, то ће њено електрично поље на површини бити слабије.

Томсонов модел расејања алфа честица

Лево: Да је Томсонов модел био тачан, све алфа честице би требало да прођу кроз фолију уз минимално расипање.
Десно: Гајгер и Марсден су приметили да је мали део алфа честица доживео јак отклон.

Као радни пример, размотрите алфа честицу која пролази дуж ивице атома злата, где ће искусити најјаче електрично поље и на тај начин доживети максималан отклон θ. Пошто су електрони веома лаки у поређењу са алфа честицом, њихов утицај се може занемарити, те се атом може посматрати као тешка сфера позитивног наелектрисања.

Q_n = позитивно наелектрисање атома злата = 6983126571942472999♠79 e = 6983126600000000000♠1,266×10⁻¹⁷ C

Q_α = наелектрисање алфа честице = 6981320435297400000♠2 e = 6981320400000000000♠3,204×10⁻¹⁹ C

r = полупречник атома злата = 6990144000000000000♠1,44×10⁻¹⁰ m

v_α = брзина алфа честице = 7007153000000000000♠1,53×10⁷ m/s

m_α = маса алфа честице = 6973664500000000000♠6,645×10⁻²⁷ kg

k = Кулонова константа = 7009899800000000000♠8,998×10⁹ N·m²/C²

Користећи класичну физику, латерална промена импулса Δp алфа честице може се апроксимирати коришћењем импулсног односа сила и израза Кулонове силе:

$\Delta p=F\Delta t=k\cdot {\frac {Q_{\alpha }Q_{n}}{r^{2}}}\cdot {\frac {2r}{v_{\alpha }}}$

$\theta \approx {\frac {\Delta p}{p}}<k\cdot {\frac {2Q_{\alpha }Q_{n}}{m_{\alpha }rv_{\alpha }^{2}}}=8.998\cdot 10^{9}\times {\frac {2\times 3.204\cdot 10^{-19}\times 1.266\cdot 10^{-17}}{6.645\cdot 10^{-27}\times 1.44\cdot 10^{-10}\times (1.53\cdot 10^{7})^{2}}}$

$\theta <0.000326~\mathrm {rad} ~(\mathrm {or} ~0.0186^{\circ })$

Горња калкулација је само апроксимација онога што се дешава када се алфа честица приближи Томсоновом атому, али је јасно да ће отклон највише бити реда величине малог дела степена. Ако би алфа честица прошла кроз златну фолију дебљине око 4 микрометра (2.410 атома) и доживјела максималан отклон у истом правцу (мало вероватно), то би и даље било мало скретање.

Исход експеримената

По Рутерфордовом налогу, Геjгер и Марсден су извели серију експеримената у којима су усмерили сноп алфа честица на танку металну фолију, и користећи сцинтилациони метод који су осмислили Kрукс, Елстер и Геjтел измерили образац расејања коришћењем флуоресцентног екрана. Приметили су алфа честице које се одбијају од металне фолије у свим правцима, неке тачно назад код извора. Ово би требало да буде немогуће према Томсоновом моделу; све алфа честице треба да прођу право. Очигледно, те честице су наишле на електростатичку силу далеко већу него што је Томсонов модел сугерисао. Штавише, само мали део алфа честица је скренут за више од 90°. Већина је пролетела право кроз фолију са занемарљивим отклоном.

Литература

• Мацура, Слободан; Радић-Перић, Јелена (2004). Атомистика. Београд: Факултет за физичку хемију Универзитета у Београду/Службени лист. 
• „Rutherford's Nuclear World: The Story of the Discovery of the Nucleus”. American Institute of Physics. Приступљено 2014-10-23. 
• „HyperPhysics”. Georgia State University. Приступљено 2014-08-13. 
• „Geiger and Marsden”. Cavendish Laboratory. Архивирано из оригинала на датум 2014-10-06. Приступљено 2014-07-23. 
• Daintith, John; Gjertsen, Derek (1999). A Dictionary of Scientists. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280086-2. 
• Fowler, Michael. „Rutherford Scattering”. Lecture notes for Physics 252. University of Virginia. Приступљено 2014-07-23. 
• Geiger, Hans (1908). „On the Scattering of α-Particles by Matter”. Proceedings of the Royal Society of London A. 81 (546): 174—177. Bibcode:1908RSPSA..81..174G. doi:10.1098/rspa.1908.0067 . 
• Geiger, Hans; Marsden, Ernest (1909). „On a Diffuse Reflection of the α-Particles”. Proceedings of the Royal Society of London A. 82 (557): 495—500. Bibcode:1909RSPSA..82..495G. doi:10.1098/rspa.1909.0054 . 
• Geiger, Hans (1910). „The Scattering of the α-Particles by Matter”. Proceedings of the Royal Society of London A. 83 (565): 492—504. Bibcode:1910RSPSA..83..492G. doi:10.1098/rspa.1910.0038 . 
• Geiger, Hans; Marsden, Ernest (1913). „The Laws of Deflexion of α Particles through Large Angles” (PDF). Philosophical Magazine. Series 6. 25 (148): 604—623. doi:10.1080/14786440408634197. 
• Heilbron, John L. (2003). Ernest Rutherford and the Explosion of Atoms. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-512378-4. 
• Jewett, John W., Jr.; Serway, Raymond A. (2014). „Early Models of the Atom”. Physics for Scientists and Engineers with Modern Physics (9th изд.). Brooks/Cole. стр. 1299. 
• Manners, Joy (2000). Quantum Physics: An Introduction. CRC Press. ISBN 978-0-7503-0720-8. 
• Nagaoka, Hantaro (1904). „Kinetics of a System of Particles illustrating the Line and the Band Spectrum and the Phenomena of Radioactivity”. Philosophical Magazine. Series 6. 7 (41): 445—455. doi:10.1080/14786440409463141. 
• Reeves, Richard (2008). A Force of Nature: The Frontier Genius of Ernest Rutherford. W. W. Norton & Co. ISBN 978-0-393-07604-2. 
• Rutherford, Ernest (1911). „The Scattering of α and β Particles by Matter and the Structure of the Atom”. Philosophical Magazine. Series 6. 21 (125): 669—688. doi:10.1080/14786440508637080. 
• Rutherford, Ernest (1912). „The origin of β and γ rays from radioactive substances”. Philosophical Magazine. Series 6. 24 (142): 453—462. doi:10.1080/14786441008637351. 
• Rutherford, Ernest; Nuttal, John Mitchell (1913). „Scattering of α-Particles by Gases”. Philosophical Magazine. Series 6. 26 (154): 702—712. doi:10.1080/14786441308635014. 
• Rutherford, Ernest (1914). „The Structure of the Atom”. Philosophical Magazine. Series 6. 27 (159): 488—498. doi:10.1080/14786440308635117. 
• Rutherford, Ernest; Ratcliffe, John A. (1938). „Forty Years of Physics”. Ур.: Needham, Joseph; Pagel, Walter. Background to Modern Science. Cambridge University Press. 
• Rutherford, Ernest (1913). Radioactive Substances and their Radiations. Cambridge University Press. 
• Thomson, Joseph J. (1904). „On the Structure of the Atom: an Investigation of the Stability and Periods of Oscillation of a number of Corpuscles arranged at equal intervals around the Circumference of a Circle; with Application of the Results to the Theory of Atomic Structure”. Philosophical Magazine. Series 6. 7 (39): 237. doi:10.1080/14786440409463107. 
• Tibbetts, Gary (2007). How the Great Scientists Reasoned: The Scientific Method in Action. Elsevier. ISBN 978-0-12-398498-2. 
• Andrew G. van Melsen (1960) [First published 1952]. From Atomos to Atom: The History of the Concept Atom. Превод: Henry J. Koren. Dover Publications. ISBN 0-486-49584-1. 
• J. P. Millington (1906). John Dalton. J. M. Dent & Co. (London); E. P. Dutton & Co. (New York). 
• Jaume Navarro (2012). A History of the Electron: J. J. and G. P. Thomson. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-00522-8. 
• Bernard Pullman (1998) The Atom in the History of Human Thought, trans. by Axel Reisinger. Oxford Univ. Press.
• Eric Scerri (2007) The Periodic Table, Its Story and Its Significance, Oxford University Press, New York.
• Charles Adolphe Wurtz (1881) The Atomic Theory, D. Appleton and Company, New York.
• Alan J. Rocke (1984) Chemical Atomism in the Nineteenth Century: From Dalton to Cannizzaro, Ohio State University Press, Columbus (open access full text at http://digital.case.edu/islandora/object/ksl%3Ax633gj985).

Спољашње везе

• Опис експеримента на сајту cambridgephysics.org