Википедија

Џозеф Џон Томсон

британски физичар

Џозеф Џон Томсон (енгл. Sir Joseph John Thomson;[1] Читам хил, Манчестер, 18. децембар 1856 — Кембриџ, 30. август 1940) био је британски физичар.[2]

Џозеф Џон Томсон
Jj-thomson2.jpg
Џозеф Џон Томсон
Лични подаци
Датум рођења(1856-12-18)18. децембар 1856.
Место рођењаЧитам хил, Манчестер, Уједињено Краљевство
Датум смрти30. август 1940.(1940-08-30) (83 год.)
Место смртиКембриџ, Уједињено Краљевство
ОбразовањеУниверзитет у Манчестеру, Универзитет у Кембриџу, Тринити колеџ
Научни рад
ПољеФизика
ИнституцијаУниверзитет у Кембриџу
Универзитет Принстон
Јејл универзитет
УченициЧарлс Т. Р. Вилсон Nobel prize medal.svg
Ернест Радерфорд Nobel prize medal.svg
Џон Таунсенд
Овен Ричардсон
Вилијам Хенри Браг Nobel prize medal.svg
МенториЏон Вилијам Страт Nobel prize medal.svg
Едвард Џон Рут
Познат помодел пудинга од шљива
откриће електрона
откриће изотопа
изум масеног спектрометра
НаградеNobel prize medal.svg Нобелова награда за физику (1906)
Потписpotpis_alt}}}

Године 1897, Томсон је показао да су катодни зраци састављени од раније непознатих негативно наелектрисаних честица (сада званих електрони), за које је израчунао да морају имати тела много мања од атома и веома велики однос наелектрисања и масе.[3] Томсон је такође заслужан за проналажење првих доказа за изотопе стабилног (нерадиоактивног) елемента 1913. године, као део његовог истраживања састава каналних зрака (позитивних јона). Његови експерименти за одређивање природе позитивно наелектрисаних честица, са Френсисом Вилијамом Астоном, били су прва употреба масене спектрометрије и довели до развоја масеног спектрографа.[3][4]

Томсон је 1906. године добио Нобелову награду за физику за свој рад на провођењу електрицитета у гасовима.[5] Томсон је такође био учитељ, и неколико његових ученика је такође добило Нобелове награде.[6]

БиографијаУреди

Рођен је у Манчестеру, а школовао се на Овенсовом колеџу у Манчестеру и на Тринити колеџу у Кембриџу.[7] Од 1905. до 1918. године био је предавач у Краљевском институту. Томсон је открио електрон 1897-98. године и првобитно га названо „атом електрицитета”, а тиме је постао први истраживач који се бавио физиком елементарних честица.[8] Нобелову награду за физику добио је 1906. године за теоријска и експериментална истраживања провођења електрицитета кроз гасове.[9] Главне истраживачке заслуге су му откриће електрона, изотопа и масеног спектрометра.

Томсон је добио Ноблеову награду за физику за то што је показао да је електрон субатомска честица. Много година касније његов син Џорџ Паџет Томсон добио је исту награду након што је показао да се електрон понаша као талас.[10]

Каријера и истраживањеУреди

ПрегледУреди

Дана 22. децембра 1884. Томсон је именован за Кевендишовог професора физике на Универзитету у Кембриџу.[3] Именовање је изазвало прилично изненађење, с обзиром да су кандидати као што су Озборн Рејнолдс или Ричард Глејзбрук били старији и искуснији у лабораторијском раду. Томсон је био познат по свом раду као математичар, где је препознат као изузетан таленат.[11]

Он је добио Нобелову награду 1906. године, „као признање за велике заслуге његових теоријских и експерименталних истраживања о провођењу електрицитета гасовима“. Он је проглашен витезом 1908. и именован за Орден заслуга 1912. Године 1914. одржао је предавање Романс у Оксфорду на тему „Атомска теорија“. Године 1918. постао је магистар Тринити колеџа у Кембриџу, где је остао до своје смрти. Џозеф Џон Томсон је умро 30. августа 1940; његов пепео почива у Вестминстерској опатији,[12] близу гробова сер Исака Њутна и његовог бившег ученика Ернеста Радерфорда.[13]

Један од Томсонових ученика био је Ернест Радерфорд, који га је касније наследио на месту Кевендишовог професора физике. Шест Томсонових истраживачких асистената и млађих колега (Чарлс Гловер Баркла,[14] Нилс Бор,[15] Макс Борн,[16] Вилијам Хенри Браг, Овен Виланс Ричардсон[17] и Чарлс Томсон Рис Вилсон[1]) освојили су Нобелове награде из физике, а двојица (Френсис Вилијам Астон[18] и Ернест Радерфорд[19]) су добили Нобелову награду за хемију. Томсонов син (Џорџ Пеџет Томсон) такође је 1937. године добио Нобелову награду за физику за доказивање таласних својстава електрона.[20]

НаградеУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б Rayleigh (1941). „Joseph John Thomson. 1856-1940”. Obituary Notices of Fellows of the Royal Society. 3 (10): 586—609. doi:10.1098/rsbm.1941.0024  . 
  2. ^ „J.J. Thomson | Biography, Nobel Prize, & Facts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-30. 
  3. ^ а б в „Joseph John "J. J." Thomson”. Science History Institute. јун 2016. Приступљено 20. 3. 2018. 
  4. ^ Jones, Mark. „Gas Chromatography-Mass Spectrometry”. American Chemical Society. Приступљено 19. 11. 2019. 
  5. ^ „J.J. Thomson - Biographical”. The Nobel Prize in Physics 1906. The Nobel Foundation. Приступљено 11. 2. 2015. 
  6. ^ Sengupta, Sudipto (6. 4. 2015). „Extraordinary Professor: JJ Thomson and his Nobel Prize Factory”. Probashi. Durga Puja & Cultural Association (India). Приступљено 7. 8. 2022. „His Nobel Laureate students include Rutherford, Aston, Wilson, Bragg, Barkla, Richardson, and Appleton” 
  7. ^ pixeltocode.uk, PixelToCode. „Sir Joseph John Thomson”. Westminster Abbey (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-30. 
  8. ^ Логос 2017, стр. 246-247.
  9. ^ „The Nobel Prize in Physics 1906”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-30. 
  10. ^ „J.J. Thomson | Biographies”. www.atomicarchive.com. Приступљено 2021-01-30. 
  11. ^ Kim, Dong-Won (2002). Leadership and creativity : a history of the Cavendish Laboratory, 1871–1919. Dordrecht: Kluwer Acad. Publ. ISBN 978-1402004759. Приступљено 11. 2. 2015. 
  12. ^ 'The Abbey Scientists' Hall, A.R. pp. 63: London; Roger & Robert Nicholson; 1966
  13. ^ Westminster Abbey. „Sir Joseph John Thomson”. 
  14. ^ „Charles Glover Barkla - Biographical”. The Nobel Prize. Nobel Lectures, Physics 1901-1921, Elsevier Publishing Company. 1967. Приступљено 11. 10. 2022. „he worked under J.J. Thomson at the Cavendish Laboratory in Cambridge.” 
  15. ^ „Niels Bohr - Biographical”. The Nobel Prize. Nobel Lectures, Physics 1922-1941, Elsevier Publishing Company, Amsterdam. 1965. Приступљено 18. 10. 2022. „he made a stay at Cambridge, where he profited by following the experimental work going on in the Cavendish Laboratory under Sir J.J. Thomson’s guidance” 
  16. ^ „Max Born- Biographical”. The Nobel Prize. Nobel Lectures, Physics 1942-1962, Elsevier Publishing Company. 1964. Приступљено 11. 10. 2022. „Born next went to Cambridge for a short time, to study under Larmor and J.J. Thomson.” 
  17. ^ „Sir Owen Willans Richardson, British physicist”. Encyclopedia Britannica. Приступљено 18. 10. 2022. „Richardson, a graduate (1900) of Trinity College, Cambridge, and a student of J.J. Thomson at the Cavendish Laboratory” 
  18. ^ „Francis W. Aston - Biographical”. The Nobel Prize. Nobel Lectures, Physics 1922-1941, Elsevier Publishing Company. 1966. Приступљено 13. 10. 2022. „At the end of 1909 he accepted the invitation of Sir J.J.Thomson to work as his assistant at the Cavendish Laboratory” 
  19. ^ „Ernest Rutherford – Biography”. NobelPrize.org. Приступљено 6. 8. 2013. „as a research student at the Cavendish Laboratory under J.J. Thomson.” 
  20. ^ „George Paget Thomson Biographical”. The Nobel Prize. Приступљено 8. 6. 2022. „he carried out experiments on the behaviour of electrons ... which showed that electrons behave as waves ...” 

ЛитератураУреди

  • Dahl, Per F., "Flash of the Cathode Rays: A History of J.J. Thomson's Electron". Institute of Physics Publishing. June. 1997. ISBN 978-0-7503-0453-5.
  • JJ Thomson (1897), Cathode rays, Philosophical Magazine
  • JJ Thomson (1913), Rays of positive electricity, Proceedings of the Royal Society, A 89, 1-20
  • "On the Structure of the Atom": an Investigation of the Stability and Periods of Oscillation of a number of Corpuscles arranged at equal intervals around the Circumference of a Circle; with Application of the Results to the Theory of Atomic Structure" — J.J. Thomson's 1904 paper proposing the plum pudding model.
  • 1883. A Treatise on the Motion of Vortex Rings: An essay to which the Adams Prize was adjudged in 1882, in the University of Cambridge. London: Macmillan and Co., pp. 146. Recent reprint: ISBN 0-543-95696-2.
  • 1888. Applications of Dynamics to Physics and Chemistry. London: Macmillan and Co., pp. 326. Recent reprint: ISBN 1-4021-8397-6.
  • 1893. Notes on recent researches in electricity and magnetism: intended as a sequel to Professor Clerk-Maxwell's 'Treatise on Electricity and Magnetism'. Oxford University Press, pp.xvi and 578. 1991, Cornell University Monograph: ISBN 1-4297-4053-1.
  • 1921 (1895). Elements Of The Mathematical Theory Of Electricity And Magnetism. London: Macmillan and Co. Scan of 1895 edition.
  • A Text book of Physics in Five Volumes, co-authored with J.H. Poynting: (1) Properties of Matter, (2) Sound, (3) Heat, (4) Light, and (5) Electricity and Magnetism. Dated 1901 and later, and with revised later editions.
  • J.J. Thomson (1897), Cathode rays, Philosophical Magazine, 44, 293—The classic measurement of the electron mass and charge
  • J.J. Thomson (1912), "Further experiments on positive rays" Philosophical Magazine, 24, 209–253—first announcement of the two neon parabolae
  • J.J. Thomson (1923), The Electron in Chemistry: Being Five Lectures Delivered at the Franklin Institute, Philadelphia.
  • Thomson, Sir J. J. (1936), Recollections and Reflections, London: G. Bell & Sons, Ltd. Republished as digital edition, Cambridge: University Press, 2011 (Cambridge Library Collection series).
  • Thomson, George Paget. (1964) J.J. Thomson: Discoverer of the Electron. Great Britain: Thomas Nelson & Sons, Ltd.
  • Davis, Eward Arthur & Falconer, Isobel (1997), J.J. Thomson and the Discovery of the Electron. ISBN 978-0-7484-0696-8
  • Falconer, Isobel (1988) "J.J. Thomson's Work on Positive Rays, 1906–1914" Historical Studies in the Physical and Biological Sciences 18(2) 265–310
  • Falconer, Isobel (2001) "Corpuscles to Electrons" in J Buchwald and A Warwick (eds) Histories of the Electron, Cambridge, Mass: MIT Press, pp. 77–100.
  • Navarro, Jaume (2005). „J. J. Thomson on the Nature of Matter: Corpuscles and the Continuum”. Centaurus. 47 (4): 259—282. Bibcode:2005Cent...47..259N. doi:10.1111/j.1600-0498.2005.00028.x. 
  • Downard, Kevin M. (2009). „J. J. Thomson goes to America”. Journal of the American Society for Mass Spectrometry. 20 (11): 1964—1973. PMID 19734055. doi:10.1016/j.jasms.2009.07.008  . 
  • Логос, Александар А. (2017). Путовање мисли : увод у потрагу за истином. Београд. 

Спољашње везеУреди

 
Џозеф Џон Томсон на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џозеф_Џон_Томсон&oldid=25773166”