Радоња Петровић
Радоња Петровић (Косор, Кучи, 1670 — планина Јелица, Стари Влах, 1737),[1] познат као Војвода Радоња биo је војвода племена Кучи.
| Лични подаци | |
|---|---|
| Пуно име | Радоња Петровић |
| Датум рођења | 1670. |
| Место рођења | Косор, Османско царство |
| Датум смрти | 1737. |
| Место смрти | Планина Јелица, Османско царство |
Биографија уреди
Порекло и титула уреди
Радоњин отац Петар био је средње дете Војводе Илика Лалева и ту је титулу држао све до смрти, када ју је пренео свом брату, свештенику Мирчети. Радоња је тако наследио стрица Мирчета као војвода Куча, будући да је чукунунук Дрекалов, оснивача Дрекаловића.
Ратник уреди
Постао је вођа групе племена у данашњој источној Црној Гори (познатој као Брда) која су се заједно са хабзбуршким српским трупама борила против Османлија, а одобрена му је титула Гувернадура свих Брда од стране Венецијанаца, за које је управљао поштанским прометом са Османлијама. Кнез-владика Василије у својој „Историји Црне Горе“ помиње га као једног од црногорских команданата, који су се под утицајем владике Данила 1711. године дигли на оружје.[2] У разговорима са аустријским представницима у селу Тешици код Ниша, који су одржани 24. јула 1737, Радоња и патријарх Шакабента обећали су фелдмаршалу Зекендорфу да ће мобилисати Горјане.[3] Кучи би спремили 500 наоружаних људи, војвода Вуксан Војводић из Васојевића 200, војвода Тошко из Пипера 200 итд.[4] Српски патријарх и Радоња позвали су митрополита Саву да се придружи рату против Османлија, али он је био под утицајем Венецијанске Републике и остао неактиван током рата.[5] Радоња је затражио од аустријског фелдмаршала да у случају да побуњеници победе, наставе у његовој служби. Док су трајали разговори, у Црној Гори је избио устанак.[6] Побуњеници Радоње и српске трупе, као и помоћна снага Станише Марковић - Млатишума, напали су локалне Муслимане.[7] Према плану Србије, требало је да заузму следећа места: Нови Пазар, Рожај, Бијело Поље и Пећ.[7] У исто време нападнут је и Бихор, где су српске јединице допрле до Годијева, у којем је смештен штаб српске војске у кући Мустафе Сијарића.[7] Радоња је чуо да ће Османлије у својим будућим акцијама прво напасти Жупљане, који су већ прешли на млетачку страну.[8] У исто време, Радоња је обавестио интенданта Котора Јеролима Бућа да је Дервиш-паши Ченгићу наређено да се са својом војском окрене из херцеговачког Сањака према Книну, који је требало да нападну; и тај везир-Мустафа-паша с војском других сањака и 4000 Татара, како је и планирано, скреће у правцу Задра.[8] Те информације су вероватно биле преувеличене.[8] Радоња је умро на планини Јелици 1737. године и тамо је сахрањен. 1766. његов син Григорије, који је постао нишки архимандрит, превезао је његове посмртне остатке и поново их сахранио у селу Бошњаце код Лесковца. У 2014. години поново је ексхумиран и сахрањен у свом рођеном селу Косор.[9] После његове смрти за војводу је изабран унук његова стрица Мирчета Мартин Поповић. Радоњини браћа и сестре и њихови потомци наставили су да носе презиме Петровић, док је његово потомство почело да носи презиме Радоњић.
О Радоњи постоје епске песме, попут „Устанак седморо Брда и Арбанаса”.[3][10]
Референце уреди
- ^ „Коментари: Положени посмртни остаци кучког војводе и гувернадура свих брда”. Vijesti.me. Архивирано из оригинала 26. 9. 2017. г. Приступљено 26. 9. 2017.
- ^ „Митрополит Василије Петровић - Историја о Црној Гори”. Njegos.org. Приступљено 26. 09. 2017.
- ^ а б „[Projekat Rastko - Skadar] Emilija Cerovic: Nepoznata narodna pesma o ustanku Sedmoro brda i Arbanasa 1737. godine”. Rastko.rs. Приступљено 26. 09. 2017.
- ^ Историјски часопис. 2. Институт. 1949. стр. 155. „... преговора обвезали се, између осталог: да ће у борбу против Турака уз аустриску војску: војвода Радоња Петровић од Куча дати 500 људи, војвода Вуксан Војводић од Васојевића 200 људи, војвода Тошко од Пипера 200 људи, ...”
- ^ Ћоровић, Владимир. Историја српског народа. eBook Portal. стр. 562. GGKEY:XPENWQLDTZF. „Владика Сава, под утицајем Млечана, остао је у том рату неактиван и поред свих позива које су му упућивали патриарх и кучки војвода Радоња Петровић. Арнаутске и турске чете нападале су, после аустриског повлачења, сва побуњена племена, ...”
- ^ Цецић, Иво; Гостл, Игор, ур. (1955). Енциклопедија Југославије. Југословенски лексикографски завод. стр. 344. „Црногорски војвода Радоња Петровић поднио је фелдмаршалу захтјев о заједничкој акцији против Турака тражећи да у случају побједе устаници остану на служби аустријског фелдмаршала. Док су вођени преговори, букнуо је народни устанак у ...”
- ^ а б в Хајдапаршић, Раиф (1996). Колашинска капетанија и бошњачки народ. Удружење Бошњака поријеклом из Санџака. „На челу устанка био је кучки војвода Радоња Петровић. На бошњаке из тих крајева кренула је и српска војска из Крагујевца, појачана са једним одредом полиције коју је предводио Станиша Марковић. Према плану Србије, требало је да заузму сљедећа мјеста: Нови Пазар, Рожај, Бијело Поље и Пећ. У исто вријеме нападнут је и Бихор, гђе су српске јединице допрле до Годијева, у којем је смјештен штаб српске војске у кући Мустафе Сијарића.”
- ^ а б в Пелидија, Енес (1989). Босански ејалет од Карловачког до Пожаревачког мира, 1699-1718. веселин Маслеша. стр. 163.
- ^ Повратак гувернадура брда завичају
- ^ Зуковић, Љубомир (1988). Стазама усмености. Универзитетска ријеч. „... и по томе што је, на примјер, пјевач Бего Иванов Мијовић у једној те истој пјесми од свега 157 стихова приказао тако широк распон догађаја у којима гину и војвода Радоња и његов син војвода Илија, мада су и један и други, судећи према обиљу ...”