Гувернадур

Гувернадур је најприје био чиновник који је постављен на предлог Млетачке републике, који је наводно посредовао у споровима између Црне Горе и Млетачког Котора, тј. између Црногораца и млетачких поданика, да би се касније гувернадурство развило у црногорску државничку титулу.

Настанак гувернадура

У архивској грађи постоје биљешке о постојању гувернадура још 1511. године. Ф. Ленорман наводи од 1516, Спиридон Гопчевић од 1524. године. Историчар Зане Грбичић пак, сматра да је први гувернадур био Иван Антоније Болица, и то од 1688. до 1692. године, шеф млетачке војне посаде на Цетињу и наводи се као 'Gouvernatore del Monte Negro'. Почетком 18. века за вријеме владавине Владике Данила, Лазар Томановић сматра да је први Црногорац постављен за гувернадура био из куће Вукотића, Ђикан Вукотић, чији син касније одбија гувернадурство. Након њега се као гувернадури помињу вође из породице Радоњића. Први народном вољом изабрани црногорски гувернадур је био Станислав Радоњић од кога од средине 18. века титула гувернадур постаје насљедна у породици Радоњић са Његуша и који су од тада били гувернадури дуже од седам и по деценија, све до 1831. године.

Гувернадурство Радоњићa

Око 1750. године, сердар Станислав Радоњић преузео је гувернадурску функцију у Црној Гори, мада су Радоњићи вјековима раније били племенске старјешине, кнежеви и истакнути главари и сердари. На Општецрногорском збору на Цетињу 1756. године, на прослави прве побједе (под гувернадуровом командом) црногорске војске, над турском војском Ћехај-паше, на Бијелим пољанама, Станиславу Радоњићу се додијељује право насљедног гувернадурства у његовој породици. На функцији гувернадура, наслиједио га је најприје његов син Вукале (Вукајло) Радоњић-Станишић, који је ту функцију обављао у два наврата: од 1758. до 1763. године и опет 1765. године, када је и умро. Потом, гувернадурску функцију од приближно 1767. до смрти 1802. године обавља Јован-Јоко Радоњић, млађи син гувернадура Станислава, а брат гувернадура Вукала. Пошто је и Јовану 1770. године на Општецрногорском збору Дипломом (Граматом), потврђено право на гувернадурство које је било још његовом оцу установљено као насљедна функција и звање у кући Радоњића, након протека од двије године, 1804. године гувернадур званично постаје Вуколај Радоњић, Јованов син, који ће бити гувернадур, с извјесним проблемима током 1817. и 1818. године, све до „укидања” гувернадурства 1831. године.

Политичка, војна и државничка дјеловања гувернадура Радоњића

Из историографских података може се сазнати да су гувернадури Станислав, Јован и Вуколај Радоњић били црногорски војсковође и побједници на многим бојним пољима, као и представници највише свјетовне власти Црне Горе; Гувернадури Радоњићи су били војсковође, реални и прагматични политичари, државници, дипломате, легални и легитимни носиоци свјетовног облика државно-политичке, гувернадурско-судске, војне, представничке и законодавне власти у земљи; Гувернадури Радоњићи, неколико деценија (више од седамдесетпет година) налазили су се на челу највиших органа власти у земљи. Учествовали су у припреми свих законских аката донесених у њихово вријеме и први су њихови потписници; предводе дипломатске мисије и трагом склопљених међународних споразума или обећања других земаља да ће помоћи Црној Гори, раде на њиховој реализацији; припремају земљу за одбрану од спољних напада и сами предводе њену војску све до битака на Мартинићима и Крусима; активно судјелују у изради пројекта (ре)организације централне управе и доношењу докумената о уједињавању Црне Горе и Боке; први су потписници писама отпора руској хегемонији 1804. године; предсједници су потоњег црногорског органа власти пред укидање гувернадурства.

Станислав се (у Бечу сретао с аустријском царицом Маријом Терезијом, потом с руском царицом Јелисаветом и најзад, са римским папом Бенедиктом XIV, од кога је добио и средства као помоћ за изградњу и обнову цркава и манастира на подручју Црне Горе, Боке и Млетачке Албаније који су под вјерском ингеренцијом Цетињске митрополије, итд.), те војсковођа и државник, носилац свјетовне власти, уз владичанску власт митрополита Василија Петровића, све до смрти у Русији у Санкт Петербургу, 1758. године. ; Гувернадур Јован Радоњић је шеф црногорске делегације у сусрету с аустријском царицом Маријом Терезијом и један од аутора „Бечке конвенције о црногорско-аустријским односима” из 1779. године; Такође, гувернадур Јован Радоњић је војни командант на бојном пољу у походу Турака 1768. године и каснијим инвазијама Махмуд-паше Бушатлије на Црну Гору; првом походу на Црну Гору 1758. и да је равноправно с Петром I Петровићем Његошем 1796. године играо водећу улогу у одбрани земље и војној побједи Црногораца на Мартинићима и Крусима. Док је митрополит Петар био ван Црне Горе, боравио је у Русији у вријеме напада Махмуд-паше на Црну Гору 1785. године, главну улогу у одбрани земље имао је гувернадур Јован Радоњић, уз њега и сердар Иван Петровић. Управо гувернадур Јован Радоњић је био једина личиност која се од Махмуд-пашиног првог удара на Црну Гору, до битака на Мартинићима и Крусима, помиње као челник црногорске војске у свим акцијама, једини заповједним црногорске војске коме се поводом свих војних питања и акција у том периоду обраћају и домаћи главари и страни војни команданти; у биткама на Мартинићима и Крусима заједно са митрополитом дијели команду (и то митрополит над једном трећином, а гувернадур над двије трећине војске)". Митрополит Петар I Петровић Његош и гувернадур Јован Радоњић од 1796. па надаље вршили су, подједнаку и подијељену власт у Црној Гори, стога је и Законик опшчи црногорски и брдски (1798. и 1803)", подједнако гувернадура Јована Радоњића и Петра I и тај законик није исправно звати „Законик Петра I”, јер, „ако се не зна сасвим тачно ко га је написао, али се сасвим тачно зна да га је први потписао гувернадур Јован Радоњић”. Затим, знаменита „Стега” из 1796. године, је потписана (првопотписана) од стране гувернадура Јована Радоњића, сердара Ивана Петровића, кнеза Вука Богдановића и осталих главара „од све Црне Горе”.

Неспорно је да је постојао политички ривалитет и конкурентска борба за свјетовну централну, највишу власт у Црној Гори између гувернадура Радоњића и митрополита Петровића, али њу треба посматрати у контексту сукоба различитих концепција око уређења и вршења власти, унутрашњих и спољно-политичких програма, стратегија и акција око даљег развоја црногорског друштва.

„ У ривалству између гувернадура Радоњића и митрополита Петровића, први нијесу били ти који су оспоравали друге, већ обрнуто”.

Види још

• Зане Грбичић
• Стано Радоњић
• Станислав Вуколајев Радоњић
• Вукајло (Вукале) Радоњић
• Јован Радоњић
• Вуколај Радоњић
• Лука Радоњић
• Катарина Радоњић
• Фондација „Гувернадури Радоњићи"

Литература

• Лучић, Чедомир М. (2002). Власт и спољни утицаји у Црној Гори 1499-1851. Српско Сарајево: Филозофски факултет. 
• Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496—1918. Нови Сад: Прометеј. 
• Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496—1918. Никшић: Институт за српску културу. 
• Миловић, Јевто М. (1956). Зборник докумената из историје Црне Горе (1685—1782). Цетиње: Историски институт. 
• Пејовић, Ђоко Д. (1981). Црна Гора у доба Петра I и Петра II: Оснивање државе и услови њеног развитка. Београд: Народна књига. 
• Л. К. Виала де Сомијер „Историјско и политичко путовање у Црну Гору”
• Томица Никчевић "Гувернадурство као политичка струја Црне Горе

Спољашње везе

• РТ ЦГ емисија „Гувернадури”
• Емисија „Жива истина” ТВ ИН, гост академик Радован Радоњић- О гувернадурима
• КОНТРОВЕРЗЕ О ГУВЕРНАДУРИМА У ЦРНОГОРСКОЈ ИСТОРИОГРАФИЈИ- Академик Проф. Др Радован Радоњић
• [1] Грамата руског цара Губернатору и црногорском народу 1804. коју Мазуревски предаје „црногорском и брдскомк Губернатору”, тј. гувернадуру Вуколају Радоњићу
• [2] Смрт по изгнанству у которској болници 30.V 1832.
• [3]Гувернадур црногорски Вуко Радоњић — План државних реформи
• [4] Мисија А. Санковског "Руско-црногорски односи " Јуриј Бичков
• [5] Др Радослав Распоповић Руски конзулат у Котору 1804—1806
• [6] Академик Бранко Павићевић "Уједињење Црне Горе и Боке Которске — Рад заједничке владе 1813—1814.
• [7] портрет гувернадура Вуколаја Радоњића
• [8] Гувернадур Вуко Радоњић је био кавалијер Св. Ане и носилац Ордена Св. Џорџа
• Стари грб Радоњића (Грбовник-Архив Нирнберг и Дворски историјски архив — Беч)
• [9] Икона и натпис на иконостасу у цркви на Његушима „Св. Госпођа”
• [10] Икона и натпис на иконостасу у цркви на Његушима „Св. Госпођа”
• [11] Митра Владике Висариона Бориловића Умјетничко благо Ц. Горе скована трудом и платои Верховног сердара Стана Попова Радоњића
• [12] Натпис са митре Владике Висариона Бориловића Умјетничко благо Ц. Горе скована трудом и платои Верховног сердара Стана Попова Радоњића
• Виала де Сомијер, Историјско и политичко путовање у Црну Гору (сусрет са гувернадуром) Архивирано на сајту Wayback Machine (29. септембар 2012)
• "Гувернадурство као политичка струја Црне Горе, Томица Никчевић
• „СВЕ ДОЂЕ НА ВИЂЕЛО” Академик Радован Радоњић
• фОНДАЦИЈА " ГУВЕРНАДУР РАДОЊИЋ "
• Академик Радован Радоњић „О политичком насљеђу Црнојевића” pp. 684—694
• Фељтон
• „Његош” — Бојан Драшковић
• Вечерње новости Фељтон 7. део