Отворите главни мени

Реброноше (Ctenophora) је тип најједноставнијих еуметазоа који се заједно са типом жарњака сврстава у групу дупљара. Свих 90, до данас описаних врста, су маринске и воде најчешће планктонски и пелашки начин живота, а веома мали број врста живи пузећи по морском дну (бентос). Велики број ктенофора имају способност луминисценције. Има их у свим морима и океанима, а најзаступњеније су у умереним регионима.

Реброноше
Haeckel Ctenophorae.jpg
"Ctenophorae" из Хекелових Уметничких облика природе
(Kunstformen der Natur), 1904
Научна класификација
Царство:
Тип:
Ctenophora

Eschscholtz, 1829
класе

Tentaculata
Nuda

Према желатинозном, прозрачном телу веома личе на медузе само што је њихово тело бирадијално симетрично и нема жарне ћелије. Назив су реброноше добиле према органима за кретање који су у виду меридионалних трака које се пружају дуж читавог тела. На тим тракама се налазе низови плочица које носе трепље (цилије) и имају изглед чешљева. Плочице настају стапањем трепљи ћелија епидермиса. Покрети плочица почињу на крају супротном од оног који садржи усни отвор и у виду таласа се преносе читавим телом. На тај начин омогућено је да се животиња креће устима напред.

ГрађаУреди

Тело им је различитог облика, звонасто, тракасто или мешколико и на њему се разликују две стране:

  • орална (доња) на којој је усни отвор који се наставља у систем гастроваскуларних канала;
  • аборална (горња) на којој се налази удубљење обложено трепљастим епителом у коме је смештен чулни орган.

Тентакуле (ручице) нису постављене око усног отвора већ се налазе бочно на телу. Веома су дугачке и разгранате и на њима се налазе посебне лепљиве ћелије или колобласте (coloblaste) које омогућавају хватање плена.

Телесни зид обавија гастроваскуларну дупљу и изграђен је од два ћелијска и једног нећелијског слоја:

  • епидермиса, спољашњег слоја ћелија који може да буде синцицијелан или да има ћелијску грађу; у њему се налазе:
    • жлездане ћелије
    • пигментске ћелије које дају боју телу;
    • чулне ћелије
    • нервне ћелије концентрисане у виду нервног плексуса око усног отвора и испод низова плочица са трепљама
  • ендодермиса, унутрашњег слоја ћелија, који, осим ждрела, обавија гастроваскуларни систем па се често назива и гастродермис;
  • мезоглеје је дебели нећелијски слој желатинозне масе у којој су разбацане многобројне ћелије:

Гастроваскуларни систем састоји се од делова који се настављају један на други:

  • усног отвора који се налази на оралној страни тела
  • ждрело, које је у облику дугачке, уздужне, спљоштене цеви и обложено је трепљастим епидермисом;
  • једњак се наставља на ждрело и веома је кратко;
  • желудац од кога полазе канали којима се храна разноси ка свим деловима тела.

Хране се другим животињама и варење почиње у гастроваскуларној дупљи, а завршава се у ћелијама ендодермиса у којима се врши и апсорпција сварених компоненти. Реброноше немају скелет, респираторне као ни органе за излучивање.

Размножавање и развићеУреди

Реброноше су хермафродитни организми. Мушке полне жлезде образују се са једне, а женске на другој страни меридионалних канала, а заједничко им је то да обе врсте настају од ендодерма. Полне ћелије се ослобађају из жлезда и могу да се оплоде у самом телу или у морској води. После оплођења почиње браздање које је детерминисано. Гаструлација се код највећег броја врста реброноша врши инвагинацијом, после чега настаје ларва цидипид (cydippid).

КласификацијаУреди

критеријуми за класификацију реброноша су следећи:

  • присуство или одсуство тентакула
  • облик тела
  • облик низова плочица са трепљама.

Према тим критеријумима тип реброноша дели се на две класе:

1. Tentaculata које поседују тентакуле; ова класа обухвата редове:

  • Cydippida — најпримитивније реброноше са типичним особинама тог типа животиња; имају пар тентакула са ћелијама колобластама; представници овог реда су:
  • Lobata, које на оралној страни имају два велика режња и 4 набора са жлебовима у којима се налазе тентакуле за исхрану; најпознатији представник овог реда је:
  • Cestida, имају тело тракастог облика дужине и преко 1 m; дуж тела се пружа четири низа закржљалих плочица са трепљама помоћу којих се крећу таласастим покретима; представник је:
  • Platyctenea, тело им је спљоштено у орално-аборалном правцу и на адултном стадијуму без трепљастих плочица јер слабо покретне, пузеће животиње; представници су:

2. Nuda које су без тентакула; припада им ред:

  • Beroida, чије је тло јајастог или звонастог облика са великим усним отвором и ждрелом; представник је:

ЛитератураУреди

  • Догељ, В, А: Зоологија бескичмењака, Научна књига, Београд, 1971.
  • Крунић, М: Зоологија инвертебрата 1, Научна књига, Београд, 1977.
  • Крунић, М: Зоологија инвертебрата 2, Научна књига, Београд, 1979.
  • Крстић, Љ: Човек и микроби, Драганић, Београд, 2003.
  • Маричек, магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1986.
  • Матоничкин, И, Хабдија, И, Примц - Хабдија, Б: Бескраљешњаци - билогија нижих авертебрата, Школска књига, Загреб, 1998.
  • Marcon, E, Mongini, M: Све животиње света, ИРО Вук Караџић, Београд, 1986.
  • Петров, И: Сакупљање, препаровање и чување инсеката у збиркама, Биолошки факултет, Београд, 2000.
  • Радовић, И, Петров, Бригита: Разноврсност живота 1 - структура и функција, Биолошки факултет Београд и Stylos Нови Сад, Београд, 2001.
  • Ратајац, Ружица: Зоологија за студенте Пољопривредног факултета, ПМФ у Новом Саду и МП Stylos Нови Сад, 1995.
  • Библиотека Планета Земља и живот на њој: Човек и животињски свет, ЗУНС и Српско биолошко друштво, Београд, 1987.

Спољашње везеУреди