Отворите главни мени

Рене I Напуљски, познат и као Рене I Добри (16. јануар 1409. - 10. јул 1480), је био син Луја II Анжујског и Јоланде од Арагона. 12. новембра 1434. године наследио је брата Луја III Анжујског на месту војводе Анжуја, али и на месту напуљског престолонаследника. Био је краљ Напуља (1435—1442) и војвода Анжуја (1434—1480). Рене је био на страни Француза у Стогодишњем рату. Волео је уметност и књижевност. Основао је и Витешки ред Полумесеца, који је престао да постоји још 1486. године. Сликари су Ренеа цртали на бројним сликама, посвећено му је неколико романтичних песама, а и писани су романи о њему. Рене се појављује у Шекспировој драми Хенри VI, као Ригнаер.

Рене I Напуљски
Aix - le roi René.jpg
Ренеова статуа у Екс ан Провансу
Пуно имеРене I Добри, краљ Напуља и војвода Анжуја
Датум рођења(1409-01-16)16. јануар 1409.
Место рођењаЗамак у Анжеу
Краљевина Француска
Датум смрти10. јул 1480.(1480-07-10) (71 год.)
Место смртиЕкс ан Прованс
Краљевина Француска
ГробКатедрала Анже
ДинастијаДинастија Валоа-Анжу
ОтацЛуј II Анжујски
МајкаЈоланда од Арагона
СупружникИзабела од Лотарингије, Jeanne de Laval
ПотомствоJohn II, Duke of Lorraine, Louis of Anjou, Marquis of Pont-à-Mousson, Yolande of Anjou, Duchess of Lorraine, Nicolas of Anjou, Маргарета Анжујска, Charles of Anjou, Isabel of Anjou, René of Anjou, Ann of Anjou
војвода Анжуја
Период(1434—1480)
ПретходникЛуј III Анжујски
НаследникКарло IV Анжујски
краљ Напуља
Период(1435—1442)
ПретходникЈована II Напуљска
НаследникАлфонсо V од Арагона

Садржај

Детињство и младостУреди

Године 1419. Рене се верио са Изабелом, кћерком војводе Шарла II од Лорене, тако је Рене постао наследник војводства Лорене и Бара, али је доведен и под старатељство Шарла II и Луја, кардинала од Бара. Када је Луј умро 1430. године Рене је дошао на власт у Барском војводству, а следеће године умро је и Шарл, па је Рене дошао на власт и у Лорени. Гроф Антонио од Водемона је сматрао да има веће право на војводство Лорену, па је напао Ренеа, поразио га и заробио у бици код Булњевила 2. јуна 1431. године. Изабела је одмах после тога склопила мир, али Рене се ослободио тек у априлу 1432. године, тако што је своје најстарије синове Жана и Луја дао као таоце. Рене је постао војвода Лорене так када му је ту Титулу дао цар Светог римског царства Жигмунд Луксембуршки. То је изазвало гнев бургундског војводе Филипа Доброг, који је почетком 1435. године заробио Ренеа, који је ослобођен тек 1437. године и то уз веома велики откуп. Брак између Ренеовог најстаријег сина Жана, војводе од Калабрије и Марије од Бурбона, рођаке Филипа Доброг обезбедио је Ренеов мир са Филипом.

 
Ренеова статуа у Анжеу

Владавина НапуљомУреди

Долазак на властУреди

У земљи је после смрти Јоване II Напуљске 2. фебруара 1435. године завладало безвлашће. Први кандидат за престо је био Рене, a други је био папа Еугеније IV. Војводе Тарента и Сеса су са Алфонсом, краљем Арагона, који је жарко желео круну Напуља, у мају кренуо из Геате и опсео Напуљ. Ђеновљанин, Франческо Спиниола је истерао из града сву жену и децу, да би имало више хране за војнике. Алфонсо их је примио у свој логор дао им је хране и превоза упркос протестима војника. Убрзо је у помоћ граду кренула миланска флота. У тај мах Млечани су раскинули савез са Алфонсом, а Милану се придружио и папа Еугеније. Алфонсо је одлучио да је пресретне на мору и код острва Понца доживео је потпуни пораз. Већина његових бродова су били уништени, а сам Алфонсо је са браћом Хуаном и Енрикеом био заробљен. Осим њих били су заробљени или побијени многи угледни арагонски и италијански племићи. Алфонсо је прво био заточен у ђеновљанској, па у миланској тамници, а онда је убедио миланског војводу да га пусти и да његов напад није усмерен против Милана, него против Ренеа, који је за то време постао краљ Напуља.

 
Ренеова велика војска

Раздобље мира и финасијска кризаУреди

Када се ослободио Алфонсо вратио у јужну Италију његов брат Пере још у својој власти држао Геату у поседу Арагона. Алфонсо је онда опсео Напуљ, али папа Еугеније, Фиренца и Ђенова су Ренеу прискочили у помоћ против Арагона и Милана. Због тога је Алфонсо склопио мир на три године, вероватно да би скупио савезнике. Рене је у међувремену 1438. посетио своје поседе у Прованси, Анжеу па и саму Напуљску краљевину, оставивши своју мајку Јоланду да влада његовим поседима у свом одсуству. Папа је Ренеа, када је дошао у Напуљ, у савезу са Тарентом и Сесом, заробио и Рене се ослободио плаћањев скупог откупа 1438. године. За време његовог заробљеништва Напуљом је владала његова супруга Изабела. Тако је у краљевини настала финансијска криза. За годину дана Рене је скупио између 8 000 и 10.000 војника. Пере је покушао да искористи ту ситуацију у Напуљу и опсео га је, али је погинуо. Та погибија послужила је Алфонсу као повод за рат са Напуљом. После освајања града Пузолоа 1441. године Алфонсо је поново опсео Напуљ.

Пад с властиУреди

Становници Напуља су град жестоко бранили, па је Алфонсо почео да сумња у победу. Свом незаконитом сину Феранаду је због тога наредио да спроведе напад кроз канализацију. Напад је спроведен 1. јуна 1442. године, са 300 добро наоружаних људи. Они су ушли у град и некако успели да се дочепају градске капије и пусте Алфонсову армију у град и за неколико сати борба је већ била готова. Рене је побегао у Фиренцу, а Алфонсо је почео да чисти земљу од Ренеових миланских присталица. После неколико покушаја да се врати на власт у Напуљу, Рене се вратио у Француску. Рене је ипак задржао титулу краља Напуља.

Рене у Стогодишњем ратуУреди

Рене је у Стогодишњем рату прво био на страни Француске и учествовао је у успешној шевоши француског напада на Ремс 1429. године. Године 1444. Рене је склопио мир са Енглеском. Један од услова склапања мира било је венчање Ренеове кћерке Маргарет и енглеског краља Хенрија VI, у Нансију. После тога Рене је постао савезник Енглеза. Године 1446. дошло је и до коначног помирења између Ренеа и Бургундије. Рене је био уплашен ратовањем француског краља против Енглеза, па је учествовао у бици код Формањија, опсади Руана 1449. године и опсади Кана 1450. године и то на француској страни.

 
Ренеово венчање са Жаном де Лавал

Други бракУреди

Године 1453. Ренеу је умрла супруга Изабела, па је 3. септембра 1454. уговорио брак са Жаном де Лавал. До венчања је дошло 10. септембра у цркви Светог Николе у Анжеу. Тај брак је био срећан, али Рене и Жана нису имали децу.

 
Рене се заклиње на лојалност француском краљу.

Нови рат против АрагонаУреди

Рене се 1454. године прикључио рату Франческа Сфорце, миланског војводе, против Арагона. Рене је у борбу довео 3 000 коњаника. Нови папа Никола V је већ 1455. године посредовао за мир, али француски краљ је послао Жана Анжујског, усвојеног Ренеовог сина, да освоји Напуљску краљевину и да влада њом. Цео овај рат је био неуспешан. Рене чак није успео ни да искористи Алфонсову смрт 27. јуна 1458. године, а његов наследник Фернандо I Напуљски га је поразио.

Последње године и смртУреди

Године 1466. избила је каталонска побуна, а побуњеници су Ренеовом сину Жану понудили арагонски престо и војводство Калабрију, али он је отрован 16. децембра 1470. године у Барселони. Године 1471. Маргарет је поражена и Рату ружа и заробљена док су њен муж и син убијени. Године 1474. у прованси Рене је написао свој тестамент, по ком Бар оставио унуку Ренеу II, а Лорену Анжу и Провансу свом нећаку Шарлу IV од Ле Мајна. Француски краљ Луј XI је освојио Анжу и Бар, а Рене је склопио уговор са Лујем да ће му после Шарлове смрти предати Провансу. Рене је умро 10. јула 1480. године у Екс ан Провансу, а сахрањен је у катедрали Анже.

ГрбовиУреди

Слика Опис
  На грбу грб династије Валоа-Анжу (горе лево и доле десно), грб војводства Бара (горе десно и доле лево) и грб Лорене (у средини).
  На грбу су додати грбови Угарске (горе лево), Краљевине Напуља (горе у средини) и Краљевине Јерусалима (горе десно).
  Додат је грб Арагона (у средини) и змајева крила на врху грба.
  Грб Лорене је уклоњен.
  Цео грб је измењен: грб Арагона и змајева крила на врху грба су уклоњени, грб Јерусалима је стављен на десну страну грба, грб Угарске на леву, грб Бара је стављен доле, грб Напуља горе, а грб динсије Валоа-Анжу у средину.

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Филип VI
 
 
 
 
 
 
 
8. Жан II Добри
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Жана Бургундијска
 
 
 
 
 
 
 
4. Луј I Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Јован Слепи
 
 
 
 
 
 
 
9. Бона Чешка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Елизабета од Чешке
 
 
 
 
 
 
 
2. Луј II Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Guy I, Count of Blois
 
 
 
 
 
 
 
10. Charles, Duke of Brittany
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Маргарета од Валоа
 
 
 
 
 
 
 
5. Marie de Châtillon
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Guy, Count of Penthièvre
 
 
 
 
 
 
 
11. Joan, Duchess of Brittany
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Jeanne d'Avaugour
 
 
 
 
 
 
 
1. Рене I Напуљски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Алфонсо IV од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
12. Пере IV од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Тереза ​​да Ентенса
 
 
 
 
 
 
 
6. Хуан I од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Петар II Сицилијански
 
 
 
 
 
 
 
13. Елеонора од Сицилије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Елизабета од Корушке
 
 
 
 
 
 
 
3. Јоланда од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Хенрик IV, гроф Бара
 
 
 
 
 
 
 
14. Robert I, Duke of Bar
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Yolande of Flanders
 
 
 
 
 
 
 
7. Јоланда од Бара
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Жан II Добри (=8)
 
 
 
 
 
 
 
15. Марија Валоа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Бона Чешка (=9)