Кулеврина
Кулеврина (франц. couleuvrine, енгл. Culverin) је ватрено оружје коришћено од 15. до 17. века. Ране кулеврине појавиле су се у 15. веку као ручни топови, претеча мускета. По облику и механизму опаљивања, биле су минијатурна верзија примитивног топа - бомбарде, причвршћена на дрвени кундак који се држи под мишком, или ослоњена на гвоздену виљушку забодену у земљу. За разлику од ових првих, малокалибарских кулеврина, које су употребљаване до краја 15. века, касније кулеврине биле су тешка артиљеријска оруђа, бронзани топови веома дуге цеви[а], који су коришћени до краја 17. века.[1]
Ручни топови уреди
Ручно ватрено оружје, које се сматра претечама пушака, појавило се почетком 15. века: аркебузе и кулеврине биле су тако тешке и великог калибра (преко 20 мм), да су их послуживала два човека; зато се већином и не убрајају у пушке, већ у њихове претече. Прве праве пушке, мускете фитиљаче, појавиле су се у 16. веку, а почетком 17. века замењене су ефикаснијим кремењачама.[2][б]
Као малокалибарско ватрено оружје кулеврина се појавила почетком 15. века у Француској, а затим у Енглеској, италији, Немачкој. Имала је цев од бронзе, изливену изједна, уместо од кованог гвожђа и састављену из два дела, какву је имала тадашња аркебуза. Зато је била тања и знатно дужа од аркебузе, па је по томе и по боји бронзе добила име: франц. couleuvre од лат. colubra, барска змија. Цев је била смештена у дрвени кундак дужине око 1 м. У почетку је кулеврина била тешка 11-12 кг, па ју је носио и њоме руковао један човек. Касније су се појавиле кулеврине тежине 55-60, па и 100 кг, из којих се гађало са подупирача. Да би се разликовале, прве су добиле назив ручне кулеврине (франц. couleuvrine à main). Постојала је још једна врста, са металном куком или зубом са доње стране, којим се оружје (франц. couleuvrine à croc/à crochet) за време гађања закачињало за неки чврст предмет да би се смањио ефекат трзања. Израдом јевтинијих гвоздених малокалибарских цеви из једног комада, у другој половини 15. века, бронзане су потиснуте из употребе, а тиме се изгубио и назив кулеврина за малокалибарско оружје.[1]
Артиљеријско оруђе уреди
Као артиљеријско оруђе кулеврина је настала из тежње да се добију оруђа великог и средњег калибра која ће имати већи домет од бомбарди, мерзера и топова. То се могло остварити само употребом великих барутних пуњења код којих је однос између њихове тежине и тежине зрна био знатно већи (чак и 1 према 1) него код осталих оруђа где се кретао између 1 : 3 и 1 : 2. Због мале брзине сагоревања тадашњег барута било је потребно, ради потпуног искоришћења тако велике количине, да се дужина цеви толико повећа да би у њој сав барут сагорео пре него што је напусти зрно. Тако се дошло до оруђа са цевима дугачким 30-50 и више калибара. По томе су ова оруђа била слична ручним кулевринама, па су и она названа кулеврине. Таква оруђа постојала су у Француској, Шпанији, Енглеској, Италији, Шведској. Од њих је био састављен највећи део артиљерије у армији француског краља Шарла VIII у походу на Италију 1494. Калибар ових кулеврина био је 8-16 фунти.[в]
У Француској уреди
Указом краља Шарла IX из 1572. о типизирању артиљеријских оруђа у Француској су биле дозвољене 3 врсте кулеврина: велика (калибра 15 фунти), бастардна (калибра 7 фунти) и средња (калибра 3 фунте). Тежине ових оруђа биле су 3.000, 1.850 и 800 кг, крајњи домети 8.000. 5.500 и 3.000, а домети којима је одговарала природна нишанска линија око 500 м код велике кулеврине и око 300 м код друге две. Велику је вукло 17, бастардну 13, а средњу 9 коња.[1]
У Шпанији уреди
Према шпанском математичару и историчару с краја 16. века Луису Кољаду (шп. Luis Collado), у Шпанији је је у 16. веку било 5 врста кулеврина: полукулеврина (калибра 12 фунти), двотрећинска (од 17 фунти), кулеврина (24 фунте), краљевска кулеврина (32 фунте) и двострука кулеврина (48 фунти). Све оне, заједно са неким другим оруђима дугачких цеви, спадале су у прву класу (другу су чинили топови, трећу камењари, а четврту мерзери). Највећи домет кулеврине од 24 фунте био је 6.000 м, а домет којем је одговарала природна нишанска линија око 1.600 м.[1]
У Енглеској уреди
Енглези су у 16. веку имали 3 врсте кулеврина: бастардну (калибра 4.56 инча, 1 инч = 2.54 цм), полукулеврину (калибра 4 инча) и кулеврину (калибра 5.2 инча). Прва је била тешка око 2.700 кг, друга 3.000 кг, а трећа 3.600 кг. На ратном броду Тријумф (енгл. Triumph, око 1.100 тона) из 1585. међу 40 тежих оруђа било је 14 кулеврина од 18 фунти и 7 полукулеврина од 9 фунти. Тропалубни брод из 1637. Краљевски Владар (енгл. Royal Sovereign, од 1.683 t) имао је у средњој батерији 26 кулеврина од 18 фунти, а у горњој 46 полукулеврина од 9 фунти.[1]
Нестанак уреди
Назив кулеврина за одређену врсту артиљеријског оруђа престао се користити крајем 17. века из два разлога. У то време готово је престала израда оруђа са нарочито дугачким цевима, јер су употребом барута веће брзине сагоревања такве цеви постале више штетне него корисне. У Француској је већ важило правило да се не израђују цеви дуже од 3,25 м. Поред овога, уведена је све строжа типизација артиљеријског материјала, па је тако нестало шаренила у погледу калибара и изгледа оруђа, а заједно с тим њихових најчешће метафоричких назива. Оруђа сврставају само у једну од следећих трију класа: топови, хаубице и мерзери. Оруђа слична кулевринама ушла су у класу топова.[1]
Напомене уреди
Референце уреди
Литература уреди
- Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (књига 7). Београд: Војноиздавачки завод.