Википедија

Хаубица

Хаубица (од нем. Haubitze, од чеш. houfnice — „краткоцевни топ”, од чеш. houf — „гужва”) је артиљеријско оруђе[1] намијењено за гађање убацном путањом.[2] Полазни углови пројектила су обично између 20 и 45 степени. Има дужу цијев од мерзера, краћу од топа, а полазни углови цијеви и пројектила су мањи него код минобацача.[3][4][5] Цијев је обично дужине од 12-30 калибара.

Совјетска хаубица калибра 152mm, Други свјетски рат.

За разлику од минобацача, оруђе се пуни страга, има изолучену цијев, и већи домет.

Историја уреди

Хаубице глатке цијеви уреди

 
Руска пољска хаубица система Шувалов, 1753.

Назив хаубица највјероватније долази од чешке ријечи хоуфнице. Први пут су употријебљене у току Хуситских ратова 1419—1436,[6][7][8] са кратком цијеви дужине мање од 1 метар. Из њих се гађало каменим и гвозденим ђуладима, а по развитку бомби и граната, и овим врстама зрна. Елевација цијеви није прелазила 30 степени.

До године 1700, већина земаља их има у саставу војске, а уводе се и у наоружање бродова. Крајем 18. вијека, у пруској војсци постојале су 4 врсте хаубица: (7, 10, 25 и 30 фунти), а у аустријској 3 и то од 7, 10 и 12 фунти. Из њих се обично гађа распрскавајућим гранатама или картечом па имају велико дејство на непријатеља. Добра особина високе елевације омогућава им дјеловање против делимично заклоњеног противника.

При крају епохе средином 19. вијека, настојало се објединити добре особине хаубице и топа у једно оруђе. Француска 1853. уводи топ-хаубицу калибра 120 mm из које се могло гађати гранатама, картечом, шрапнелом или ђулетом.

За вријеме Првог српског устанка, у бици на Мишару, Карађорђе има једну хаубицу, под називом кубуз.

Под овим именом хаубице се помињу у српској војсци све до 1870-их година. Крагујевачка тополивница која је основана 1853. израђује 8 кратких и 6 дугих кубуза 130 mm. Касније израђује 6 дугих кубуза 160 mm, а године 1860. 24 кубуза калибра цијеви 120 mm.

Олучне спорометне хаубице уреди

Уводе се касније од олучних топова, јер је било гледишта да ће побољшани топови моћи извршавати и задатке хаубица. Руско-турски рат 1877—1878. потврђује велику потребу за оруђима са убацном путањом, па се хаубице развијају даље. Тако њемачки систем Круп из 1880. има 3 хаубице: калибра 150, 170 и 210 mm. Оруђе 150 mm има масу од 2220 kg, а од 210 mm - 5030 kg.

Србија 1897. године наручује код француске фирме Шнајдер 22 хаубице калибра 120 mm М97. Имале су брзину гађања 3-4 гранате у минути, и дводијелни пројектил са 5 барутних пуњења.

Брзометне хаубице уреди

 
Хаубица система Шнајдер 105 mm, Први свјетски рат. Стална поставка Војног музеја, Београд.

Појављују се крајем 19. и почетком 20. вијека. Имају еластични лафет, пуњење страга, изолучену челичну цијев, и опружне, хидрауличке или ваздушне повратнике и кочнице (за амортизацију приликом опаљења).

Французи пред рат имају само једну врсту модерне х., калибра 155 mm М.1904. Њемачка пред Први свјетски рат уводи у наоружање тешку пољску хаубицу 150 mm с. Ф. Х.13 (s.F.H.13) домета око 8500 m.

Уз то имају хаубице 105 и 280 mm. Русија пред рат уводи брзометне хаубице калибра 122 и 152 mm, а почиње да набавља и тешке х. Шнајдер из Француске.

Српска војска 1913. године уводи брзометне х. калибра 120 (32 комада, М.1910) и 150 mm (8 комада, М.1910) француског система Шнајдер. Обје врсте имају хидрауличну кочницу и ваздушни повратник цијеви. Као муницију могле су користити гранату или шрапнел, са већим избором барутних пуњења (6 и 7, респективно).

Први свјетски рат уреди

На свим странама побољшавају се постојећи модели и уводе нови. Француска, увиђајући недостатке своје артиљерије, уводи нове х. калибра 120 mm, 2 нова модела 155 mm, и жељезничке х. калибра 370, 400 и 520 mm. Њемачка замјењује опружне повратнике ваздушним на тешким хаубицама. Велика Британија већ 1916. има 4 нова модела: 203, 234, 305 и 381 mm.

Послије Првог СР уреди

Типични модели имају дуже цијеви од оних из Првог СР, 28-30 наспрам 11-22. Домет се тиме повећава са мање од 10 на 12-15 km. Уводи се двокраки лафет, па поље дејства у хоризонтали расте са 6-8 на 50-60 степени. Уводе се метални точкови са пумпаним гумама, ради вуче моторним возилима.

Хаубица постаје главно оруђе у дивизијској артиљерији због мале масе (наспрам топа) и великог корисног учинка пројектила. Већина може да гађа са елевацијом преко 45 степени.

Пред 2. СР нације имају нове моделе хаубица:

Други светски рат уреди

 
Њемачка хаубица калибра 150 mm, битка код Курска, Други свјетски рат.
 
Америчка самоходна хаубица 105 mm М7 Прист, Други светски рат.

Побољшања су центрирана на повећану покретљивост (монтирањем на застарјеле тенковске шасије и моторном вучом) и побољшање противтенковских особина (увођењем ПТ граната са кумулативним дејством).

Њемачка војска два нова типа 105 mm са пумпаним гумама и гасном кочницом на устима цијеви. Ове хаубице су монтиране на лафет ПТ топа 75 mm. При крају рата уводе нови модел 105 mm, масе 1400 kg, оспособљен за расклапање и дејство елевацијама преко 45 степени. Уведен је и нов тип х. 150 mm, домета преко 15 km.

СССР уводи побољшану (упола лакшу) хаубицу 152 mm М.1943, али са мањим дометом. САД уводе низ нових х. оруђа: 105 mm (2 врсте), 155, 203 mm М.1, 240 mm М.1 које се одликују врло добрим особинама.

Самоходне хаубице произведене у 2. СР. укључују њемачке Веспе, Хамел, британске Sexton, америчке М7 Прист (Priest), совјетске СУ-122, СУ-152 и друге.

Послије Другог светског рата уреди

 
Хаубица калибра 105 mm, 1981.

Долази до даљег развоја. Тежи се повећању покретљивости, домета, могућношћу гађања убацним путањама (елевација преко 45 степени), већем хоризонталном пољу дејства, проширењу борбеног комплета муниције, ПТ способности и могућностима транспорта авионима или хеликоптерима.

У неким земљама, х. већег калибра могу да гађају и нуклеарним пројектилима.

Представник новог правца је америчка самоходна хаубица М108 калибра 105 mm, на гусјеничној шасији.

Домет је 13 km, маса 20 тона, а са задње стране има подесиве хидрауличне подупираче за ослонац приликом гађања. Самоходна х. М109 калибра 155 mm има домет 18 km.

Француска хаубица М.50 калибра 155 mm има двокраки лафет, домет 18 km, масу 8 тона, елевацију 0-67 степени, а хоризонтално поље дејства је 80 степени.

Совјетска хаубица М55 152 mm има масу од 5900 kg, домет 18 km, а покретљивост је знатно боља него раније М37 хаубице. Х. 203 mm М55 има домет 27 km, масу 20 тона а може да гађа и нуклеарном гранатом. Обична граната 203 mm је тешка 136 kg.

У СФР Југославији су уведене двије нове хаубице у послијератном периоду: 105 mm М56 и 155 mm М65.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Bellamy, Christopher (2004). „artillery”. Oxford Companion to Military History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-860696-3. 
  2. ^ Keegan, John (1993). A History of Warfare. Hutchinson. ISBN 978-0-09174527-1. 
  3. ^ „mortar" definition, Oxford Dictionary of English” (на језику: енглески). Oxford University Press. Архивирано из оригинала 9. 10. 2019. г. Приступљено 10. 10. 2019. 
  4. ^ Stephen Turnbull (2002). Siege Weapons of the Far East (2): AD 960–1644. Osprey Publishing. стр. 13. ISBN 978-1-841-76340-8. 
  5. ^ „Toys”. Culturecontent.com. Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  6. ^ Kuhns, Oscar (1907). John Huss : The Witness. New York Public Library: Cincinnati : Jennings and Graham ; New York : Eaton and Mains. 
  7. ^ Shahan, Thomas Joseph (1913). Catholic Encyclopedia, Volume 4. 4. 
  8. ^ Lützow, Francis (1914). The Hussite Wars. University of Toronto Library: London : Dent, New York : Dutton. 

Литература уреди

  • Војна енциклопедија, Београд, 1973, књига пета. стр. 398—403.
  • McCamley, N.J. (2004). Disasters Underground. Barnsley: Pen & Sword Military. ISBN 978-1-84415-022-9. OCLC 53241739. 
  • McNaughton, Andrew (јануар 1929). „The Development of Artillery in the Great War”. Canadian Defence Quarterly. 6 (2). 
  • Ordway, Frederick I (јул 1970). „History of Astronautics Symposium: Mar Del Plata, Argentina, October 1969”. Technology and Culture. 11 (3): 407—416. ISSN 0040-165X. JSTOR 3102202. doi:10.2307/3102202. 
  • Browne, J.P.R.; Thurbon, M T (1998). Electronic Warfare. Brassey's air power, v. 4. London: Brassey's. ISBN 978-1-85753-133-6. OCLC 38292289. 
  • Schmidtchen, Volker (1977). „Riesengeschütze des 15. Jahrhunderts. Technische Höchstleistungen ihrer Zeit” [Giant cannon of the 15th century: technical masterpieces of their era]. Technikgeschichte (на језику: немачки). 44 (2): 153—73 (162—64). OCLC 85351643. 
  • Hogg, Oliver Frederick Gillilan (1970). Artillery: Its Origin, Heyday and Decline. London: C. Hurst. ISBN 978-0-900966-43-9. OCLC 99454. 
  • Bailey, J.B.A. (2004). Field Artillery and Firepower. AUSA Institute of Land Warfare book. Annapolis, MD: Naval Institute Press. ISBN 978-1-59114-029-0. OCLC 51931033. 
  • Adle, Chahryar (2003), History of Civilizations of Central Asia: Development in Contrast: from the Sixteenth to the Mid-Nineteenth Century 
  • Ágoston, Gábor (2005), Guns for the Sultan: Military Power and the Weapons Industry in the Ottoman Empire, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-60391-1 
  • Agrawal, Jai Prakash (2010), High Energy Materials: Propellants, Explosives and Pyrotechnics, Wiley-VCH 
  • Andrade, Tonio (2016), The Gunpowder Age: China, Military Innovation, and the Rise of the West in World History, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-13597-7 .
  • Arnold, Thomas (2001), History of Warfare: The Renaissance at War 
  • koichIro, Thomas (2001), The Renaissance at War, Cassell & Co, ISBN 978-0-304-35270-8 
  • Benton, Captain James G. (1862). A Course of Instruction in Ordnance and Gunnery (2nd изд.). West Point, New York: Thomas Publications. ISBN 978-1-57747-079-3. 
  • Breverton, Terry (2012), Breverton's Encyclopedia of Inventions 
  • Brown, G. I. (1998), The Big Bang: A History of Explosives, Sutton Publishing, ISBN 978-0-7509-1878-7 .
  • Buchanan, Brenda J. (2006), „Gunpowder, Explosives and the State: A Technological History”, Technology and Culture, Aldershot: Ashgate, 49 (3): 785—86, ISBN 978-0-7546-5259-5, S2CID 111173101, doi:10.1353/tech.0.0051 
  • Chase, Kenneth (2003), Firearms: A Global History to 1700, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-82274-9 .
  • Cocroft, Wayne (2000), Dangerous Energy: The archaeology of gunpowder and military explosives manufacture, Swindon: English Heritage, ISBN 978-1-85074-718-5 
  • Cook, Haruko Taya (2000), Japan at War: An Oral History, Phoenix Press 
  • Cowley, Robert (1993), Experience of War, Laurel .
  • Cressy, David (2013), Saltpeter: The Mother of Gunpowder, Oxford University Press 
  • Crosby, Alfred W. (2002), Throwing Fire: Projectile Technology Through History, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-79158-8 .
  • Curtis, W. S. (2014), Long Range Shooting: A Historical Perspective, WeldenOwen .
  • Earl, Brian (1978), Cornish Explosives, Cornwall: The Trevithick Society, ISBN 978-0-904040-13-5 .
  • Easton, S. C. (1952), Roger Bacon and His Search for a Universal Science: A Reconsideration of the Life and Work of Roger Bacon in the Light of His Own Stated Purposes, Basil Blackwell 
  • Ebrey, Patricia B. (1999), The Cambridge Illustrated History of China, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-43519-2 
  • Grant, R.G. (2011), Battle at Sea: 3,000 Years of Naval Warfare, DK Publishing .
  • Hadden, R. Lee. 2005. "Confederate Boys and Peter Monkeys." Armchair General. January 2005. Adapted from a talk given to the Geological Society of America on 25 March 2004.
  • Harding, Richard (1999), Seapower and Naval Warfare, 1650–1830, UCL Press Limited 
  • Smee, Harry (2020), Gunpowder and Glory 
  • Haw, Stephen G. (2013), Cathayan Arrows and Meteors: The Origins of Chinese Rocketry 
  • al-Hassan, Ahmad Y. (2001), „Potassium Nitrate in Arabic and Latin Sources”, History of Science and Technology in Islam, Приступљено 23. 7. 2007 .
  • Hobson, John M. (2004), The Eastern Origins of Western Civilisation, Cambridge University Press .
  • Johnson, Norman Gardner. „explosive”. Encyclopædia Britannica. Chicago. 
  • Kelly, Jack (2004), Gunpowder: Alchemy, Bombards, & Pyrotechnics: The History of the Explosive that Changed the World, Basic Books, ISBN 978-0-465-03718-6 .
  • Khan, Iqtidar Alam (1996), „Coming of Gunpowder to the Islamic World and North India: Spotlight on the Role of the Mongols”, Journal of Asian History, 30: 41—45 .
  • Khan, Iqtidar Alam (2004), Gunpowder and Firearms: Warfare in Medieval India, Oxford University Press 
  • Khan, Iqtidar Alam (2008), Historical Dictionary of Medieval India, The Scarecrow Press, Inc., ISBN 978-0-8108-5503-8 
  • Kinard, Jeff (2007), Artillery An Illustrated History of its Impact 
  • Konstam, Angus (2002), Renaissance War Galley 1470-1590, Osprey Publisher Ltd. .
  • Liang, Jieming (2006), Chinese Siege Warfare: Mechanical Artillery & Siege Weapons of Antiquity, Singapore, Republic of Singapore: Leong Kit Meng, ISBN 978-981-05-5380-7 
  • Lidin, Olaf G. (2002), Tanegashima – The Arrival of Europe in Japan, Nordic Inst of Asian Studies, ISBN 978-8791114120 
  • Lorge, Peter (2005), Warfare in China to 1600, Routledge 
  • Lorge, Peter A. (2008), The Asian Military Revolution: from Gunpowder to the Bomb, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-60954-8 
  • Lu, Gwei-Djen (1988), „The Oldest Representation of a Bombard”, Technology and Culture, 29 (3): 594—605, JSTOR 3105275, doi:10.2307/3105275 
  • Lu, Yongxiang (2015), A History of Chinese Science and Technology 2 
  • May, Timothy (2012), The Mongol Conquests in World History, Reaktion Books 
  • McLahlan, Sean (2010), Medieval Handgonnes 
  • McNeill, William Hardy (1992), The Rise of the West: A History of the Human Community, University of Chicago Press .
  • Morillo, Stephen (2008), War in World History: Society, Technology, and War from Ancient Times to the Present, Volume 1, To 1500, McGraw-Hill, ISBN 978-0-07-052584-9 
  • Needham, Joseph (1971), Science and Civilization in China, Volume 4 Part 3, Cambridge University Press 
  • Needham, Joseph (1976), Science and Civilization in China, Volume 5 Part 3, Cambridge University Press 
  • Needham, Joseph (1980), Science & Civilisation in China, Volume 5 Part 4, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-08573-1 
  • Needham, Joseph (1986), Science & Civilisation in China, Volume 5 Part 7: The Gunpowder Epic, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-30358-3 
  • Nicolle, David (1990), The Mongol Warlords: Ghengis Khan, Kublai Khan, Hulegu, Tamerlane 
  • Nicolle, David (1983), Armies of the Ottoman Turks 1300-1774 
  • Nolan, Cathal J. (2006), The Age of Wars of Religion, 1000–1650: an Encyclopedia of Global Warfare and Civilization, Vol 1, A-K, 1, Westport & London: Greenwood Press, ISBN 978-0-313-33733-8 
  • Norris, John (2003), Early Gunpowder Artillery: 1300–1600, Marlborough: The Crowood Press .
  • Padmanabhan, Thanu (2019), The Dawn of Science: Glimpses from History for the Curious Mind 
  • Partington, J. R. (1960), A History of Greek Fire and Gunpowder, Cambridge, UK: W. Heffer & Sons .
  • Partington, J. R. (1999), A History of Greek Fire and Gunpowder, Baltimore: Johns Hopkins University Press, ISBN 978-0-8018-5954-0 

Спољашње везе уреди

 
Хаубица на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хаубица&oldid=27555112”