Санаторијум за Србе у Саланшу

Санаторијум за Србе у Саланшу или Десета јединица Болнице шкотских жена за рад у иностранству (енг. Tuberculosis Sanatorium for Serbs at Sallanches, Haute Savoie) била је привремена здравствена установа, намењена лечењу и опоравку српских студента и српских избеглица у Француској оболелим од туберкулозе.[1]

Поглед на Саланш, са Монт Бланком и хотелом „Савоја” у позадини
Назив
Санаторијум за Србе у Саланшу
Основане
март 1918.
Земља оснивач
 Шкотска
Организатор
др Елси Инглис
Седиште
 Француска

Деста болница шкотских жена или санатортијум у Саланшу радила је од њеног оснивања марта 1918. године, све до јуна 1919. године.[2]

Положај, размештај и наменаУреди

Санаторијум, болница био је смештена у хотелу „Савоја”, у Француској, у градићу Саланш, испод Монт Бланка, у близини швајцарске границе.

Због све веће потребе, капацитет санаторијума-болнице, који је првобитно имао 100 постања, убрзо се повећао на 150 постеља.

Све време болница-санаторијум, углавном је била намењена опоравку рековалесцента, оболелих од туберкулозе плућа.

ПредусловиУреди

Француска је била земља која је Све време Првог светског рата Француска је била отворена за евакуацију и пријем српским избеглица: ђака, студента, народних посланика, чиновника, војника. Њих је према француским изворима, на територији Француске до 1. јануара 1918. године боравило 17.000.[3]

На основу одлуке коју је донела Народна скупштина Републике Француске и њена влада у новембру и децембру 1915. године, почев од краја децембра 1915. године, највећи део избегле српске деце, и студената се све време Првог светског рата наставио је школовање у Француској.

Како је део избеглица дошао у Француску из ратом захваћене Србије, са већ нарушеним здрављем, ратне прилике које су владале у Француској све вереме Првог светског рата, условиле су погоршање постојећих и појаву нових разних болести, посебно јако заразне туберкулозе, за коју није постојао одговарајући лек. То је утицало да се ова зараза попут пошасти у великом броју рашири међу српским ђацима и војницима.[4] Након масовног разбољевања деце и омладине, у Француској се јавила потреба, да се поред уточишта и помоћи у школовању, оснују и лечилишта и санаторијуми за српске ђаке и студенте.[5]

Оснивање санаторијумаУреди

На иниицијативу Просветно одељење у Паризу донета је одлука да се оснује санаторијум у Саланшу (1917) и ђачког одморишта у Ментону.[6]

Идеју за оснивање санторијума помогао је Комитет шкотских жена.[7][8] Министарство просвете и црквених послова на Крфу, о оснивању Санаторијума у Саланшу, 20. јануара 1918. године обавестио је овим извештајем, Шеф просветног одељења у Француској, професор Сава Урошевић:,

Кадровска структура санаторијумаУреди

 
Матилда Мекфејл, оснивач и први руководилац санаторијума од 1. фебруара 1918. до 1. новембра 1918. године.
Руководиоци санаторијама
  • др Матилда Макфејл (Dr. Matilda Alexandrina Macphail, 1860–1946), по националности Шкотланђанка.[10] Пре доласка у Саланше, др Макфејл је била руководилац Јединице „Корзика“, на Корзици.
  • др Мариан Булок (Dr. Marian Theresa Bullock, 1877–1956).[1]
Лекарска екипа
  • др Матилда Макфејл, уједно управница болнице,
  • др Маријан Тереза Булок (Dr. Marian Theresa Bullock)
  • др Елизабет Нил (Dr. Elisabeth Niel).
Главне медицинске сестре
  • Етел Мод (Miss Ethel Maude)
  • Мери Доналдсон (Miss Mary Steuart Donaldson),
Апотекарица санаторијаума
  • Ела Моли Ертон (Miss Ella Molloy Ayrton)
Домаћица санаторијума
  • Мери Милн (Mrs. Mary Milne).

АктивностиУреди

Поред лечење српских ђака у санаторијуму, које је одобрило Просветно одељење у Паризу, управа санаторијума организовала је и курс енглеског језика, а сваки болесник је добијао по један комад земље на коме је узгајао поврће и цвеће, а све са циљем бржег и бољег опоравка.[11][12]

Болница шкотских жена у Саланшеу је радила од марта 1918. до јуна 1919. Све време, болница је деловала као санаторијум, углавном намењена рековалесцентима, и због све веће потребе, капацитет болнице се стално повећао, па је од 100 нарастао на 150 постеља.[10]

Види јошУреди

ИзвориУреди

  1. ^ а б McLaren ES. A History of the Scottish Women’s Hospitals. London: 1919. p. 88, 229, 234
  2. ^ Српске новине, бр. 22, 20. фебруар 1918, стр. 4, Српски санаторијум. Санаторијум за српске ђаке у Француској.
  3. ^ Љ. Трговчевић, Срби у Француској током Првог светског рата, у: Међународни научни скуп Српско-француски односи 1904-2004, Београд, 18–20. октобар 2004 / уредили Михаило Павловић, Јелена Новаковић / Београд 2005, стр. 43–55.
  4. ^ ВА, П-5, К.24, Ф. 1, Д. 22
  5. ^ Санаторијум у Саланшу У: Милена (Живорад) Жикић, Улога жена у ратовима српске војске од 1912. до 1918. године, Докторска дисертација, Универзитет у Нишу, Филозофски факултет Ниш, 2018. стр. 118-119
  6. ^ Митровић Андреј, Србија у Првом светском рату, Београд 1984.
  7. ^ Петровић Илија, Шкотске жене уза Србе: 1914–1918., Нови Сад 2010.
  8. ^ Inglis Elsie, Bolnice Škotskih žena, pre deset godina:Scottish Women’s Hospitals, у: Нова Европа, књ. 12 (1. децембар 1925) [уредили Л. Поповић, М. Костренчић, М. Ћурчин], Загреб 1925, стр. 487–488
  9. ^ Санаторијум у Саланшу У: Милена (Живорад) Жикић, Улога жена у ратовима српске војске од 1912. до 1918. године, Докторска дисертација, Универзитет у Нишу, Филозофски факултет Ниш, 2018. стр. 119
  10. ^ а б Славица Поповић-Филиповић, Елси Инглис (1864–1917) и Болнице шкотских жена у Србији у Великом рату. 2. део Секција за историју медицине Српског лекарског друштва, Београд, Србија, ISSN Online 2406-0895
  11. ^ Санаторијум у Саланшу У: Милена (Живорад) Жикић, Улога жена у ратовима српске војске од 1912. до 1918. године, Докторска дисертација, Универзитет у Нишу, Филозофски факултет Ниш, 2018. стр. 120
  12. ^ АС, МПс, ф23-р14-1918.

ЛитератураУреди

  • Popović-Filipović S. Za hrabrost i humanost, Bolnice škotskih žena u Srbiji i sa Srbima za vreme Prvog svetskog rata 1914–1918. godine. Beograd: Signature; 2007.

Спољашње везеУреди