Википедија

Сајбер-утопизам

Сајбер-утопизам је уверење да је онлајн комуникација еманципаторска и да интернет фаворизује угњетане, а не угњетача. То уверење је присутно од почетка интернета и већ је 1995. године предмет критике колектива Critical Art Ensemble.[1] Утопијски погледи на сајбер простор знатно су изгубили на значају пуцањем „dot-com“ балона; међутим, таква гледишта поново су се појавила у периоду 2000–2010. године.[2] Даглас Рашкоф примећује да, „идеје, информације и апликације које се сада пласирају на интернет страницама широм света користе транспарентност, употребљивост и доступност чије је пружање било сврха интернета“.[3]

Међутим, пораст цензуре и надзора на Интернету и сајбер суверенитета широм света довео је до све већег броја „сајбер скептика“, који тврде да су репресивне владе сада у стању да прилагоде своје тактике како би одговориле на претње употребом технологије против опозиционих покрета.[4] Евгениј Морозов је 2011. године у својој књизи објављеној исте године под називом Обмана мреже: Мрачна страна слободе на Интернету (енгл. Net Delusion: The Dark Side of Internet Freedom) критиковао улогу сајбер-утопизма у глобалној политици; [5] наводећи да је то уверење наивно и тврдоглаво, те да ствара простор за ауторитарну контролу и праћење.[6] Морозов примећује да су „бивши хипији“ 1990-их година били одговорни за настанак овог погрешног утопијског уверења: „Сајбер-утописти су амбициозно кренули у изградњу нових и бољих Уједињених нација, да би на крају добили дигитални Cirque du Soleil“.

Порекло: Калифорнијска идеологија уреди

Калифорнијска идеологија је скуп уверења која комбинују боемске и анти-ауторитарне ставове контракултуре 1960-их са техно-утопизмом и подршком неолибералним економским политикама.[7] Неки сматрају да су ова уверења била карактеристична за културу ИТ индустрије у Силицијумској долини и на западној обали Сједињених Држава током „dot-com“ бума 1990-их.[8] Адам Кертис то повезује са објективистичком филозофијом Ајн Ранд. Таква идеологија дигиталног утопизма подстакла је прву генерацију пионира Интернета.[9]

Даље критике уреди

У последњих неколико деценија позитивна тумачења интернета су предмет критике. Малком Гладвел је 2010. аргументовао своје сумње у погледу еманципаторских и оснажујућих квалитета друштвених медија у чланку у часопису „Њујоркер“. Гладвел у чланку критикује Клеја Ширкија због пропагирања и прецењивања револуционарног потенцијала друштвених медија: „Ширки овај модел активизма сматра одређеним напретком. Међутим, он једноставно представља облик организовања који фаворизује слабе везе које нам дају приступ информацијама у односу на снажне везе које нам помажу да истрајемо када се суочимо са опасношћу“.[10]

Такође се повлаче паралеле између сајбер-утопизма и секуларне религије за постмодерни свет[11], а Ендру Кин је 2006. написао да је Веб 2.0 „велики утопијски покрет“ сличан „комунистичком друштву“ како га је описао Карл Маркс.

Сродне утопије уреди

Сајбер-утопизам сматран је дериватом Екстропијанизма,[12]у којем је крајњи циљ учитавање људске свести на интернет. Реј Курцвајл посебно у Добу духовних машина (енгл. Тhe Age of Spiritual Machines) пише о облику сајбер-утопизма познатом као Сингуларитет; у којем ће технолошки напредак бити тако брз да ће живот постати искуствено другачији, неразумљив и напредан.[13]

Сајбер-дистопија уреди

У августу 2007. године Дејвид Нај је представио идеју сајбер-дистопије, која предвиђа свет који је постао гори због технолошког напретка.[14] Сајбер-дистопијски принципи се фокусирају на то да појединац губи контролу, постаје зависан и није у стању да заустави промене. Нај описује друштво у којем елита користи технологију за угњетавање и контролу народних маса. Он такође представља технологију као облик лажне наде, која обећава успех и промене, али изазива бол и непријатност када се тај циљ не постигне.

Ненси Бејм, у својој књизи Личне везе (енгл. Personal Connections), говори о томе како би сајбер-дистопија негативно утицала на социјалне интеракције: „нови медији ће људе удаљити од њихових интимних односа, јер посредованим односима или чак самом употребом медија замењују интеракције лицем у лице“. ‍:36 Бејм упоређује ову врсту дистопијског страха са страхом присутним у време увођења ранијих технологија (нпр. телевизора, телефона, итд.), јер су људи тада такође били забринути да ће такве технологије заменити значајне односе.[15] ‍:28–36

Дистопијски гласови Ендруа Кина, Џарона Ланира и Николаса Кара тврде да друштво у целини тренутно жртвује нашу људскост култу сајбер-утопизма. Ланир га посебно описује као „апокалипсу одустајања од себе“ и да „свест покушава да снагом воље избрише сопствено постојање“;[16] упозоравајући да придавањем већег значаја већини или гомили, умањујемо значај индивидуалности. Слично томе, Кин и Кар пишу да постоји опасан менталитет руље који преовлађује на интернету; јер, уместо да ствара више демократије, интернет оснажује владавину руље. Уместо да постигне социјалну једнакост или утопизам, интернет је створио културу воајеризма и нарцизма у чијем се центру налази селфи (енгл. selfie)[17] .

Николас Кар у Стакленом кавезу (енгл. The Glass Cage) наводи да „преовлађујуће методе рачунарске комуникације и координације у великој мери гарантују да ће улога људи наставити да се смањује. Осмислили смо систем који нас чини сувишнима“.[18]

Политичка употреба уреди

Сајбер-утопијски дискурси коришћени су у политичком контексту, посебно од стране Пиратских партија. У Италији Покрет пет звезда у великој мери користи сајбер-утопијску реторику, обећавајући директну демократију и боље еколошке прописе путем Веба.[19]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Stepehn Wilson, Information Arts (2002) p. 477
  2. ^ P. Buckley/D. Clark, The Rough Guide to the Internet (2009), p. 312–5
  3. ^ Rushkoff, Douglas (2002). Renaissance Now! Media Ecology and the New Global Narrative. Hampton Press. стр. 26—28. 
  4. ^ „The Impact of Information and Communication Technology on State Sovereignty: An Analysis of the Cyber Utopian and Cyber Skeptic Perspectives - Tufts Digital Library”. tufts.edu. 
  5. ^ R. Sassower, Digital Exposure: Postmodern Capitalism (2013) p. ix and p. 16
  6. ^ Morozov, Evgeny (2011). The Net Delusion. London: Penguin Group. ISBN 978-1-84614-353-3. 
  7. ^ Turner, Fred (2008-05-15). From Counterculture to Cyberculture: Stewart Brand, the Whole Earth Network, and the Rise of Digital Utopianism. Chicago, Ill.: University Of Chicago Press. ISBN 9780226817422. 
  8. ^ Barbrook, Richard; Cameron, Andy. „The Californian Ideology”. Imaginary Futures. Приступљено 27. 4. 2014. 
  9. ^ J.M Reagle jr, Good Faith Collaboration (2010) p. 162
  10. ^ Gladwell, Malcolm (4. 10. 2010). „Small Change”. The New Yorker. Приступљено 26. 9. 2011. 
  11. ^ B. Neilson, Free Trade in the Bermuda Triangle (2004) p. 181
  12. ^ „Cyber-utopianism - CrowdSociety”. crowdsociety.org. Приступљено 2020-11-06. 
  13. ^ Kurzweil, R 1999, The age of spiritual machines : when computers exceed human intelligence , Allen & Unwin, St Leonards, N.S.W.
  14. ^ Nye, David E. (август 2007). Technology Matters: Questions to Live With. The MIT Press. ISBN 9780262640671. Приступљено 27. 4. 2014. 
  15. ^ Baym, Nancy K. (април 2010). Personal Connections in the Digital Age. Polity. ISBN 9780745643311. Приступљено 27. 4. 2014. 
  16. ^ Lanier, Jaron (фебруар 2011). You Are Not A Gadget: A Manifesto. Vintage. стр. 15. ISBN 978-0307389978. 
  17. ^ Keen, Andrew (јануар 2015). The Internet Is Not the Answer. Atlantic Monthly Press. ISBN 978-0802123138. 
  18. ^ Carr, Nicholas (септембар 2014). The Glass Cage: Automation and Us. Norton & Company. ISBN 978-0393240764. 
  19. ^ Natale, Simone; Ballatore, Andrea (2014-01-01). „The web will kill them all: new media, digital utopia, and political struggle in the Italian 5-Star Movement”. Media, Culture & Society. 36 (1): 105—121. ISSN 0163-4437. doi:10.1177/0163443713511902. Архивирано из оригинала 29. 11. 2016. г. Приступљено 01. 11. 2020. 

Додатна литература уреди

  • Dickel, Sascha, and Schrape, Jan-Felix (2017): The Logic of Digital Utopianism. Nano Ethics
  • Margaret Wertheim, The Pearly Gates of Cyberspace (2000)
  • Evgeny Morozov, To Save Everything, Click Here (2013)
  • Turner, Fred. From counterculture to cyberculture: Stewart Brand, the Whole Earth Network, and the rise of digital utopianism. University Of Chicago Press, 2010.
  • Flichy, Patrice. The internet imaginaire. Mit Press, 2007.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сајбер-утопизам&oldid=27000209”