Севир Антиохијски
Севир Антиохијски је био јеретички патријарх Антиохијски у периоду од 512.-518. године.
Биографија
уредиОбразовање је стекао у Александрији. Крштен је Триполију 488. Замонашио се у манастиру недалеко од Газе, где је живео неко време у строгом аскетизму. Касније је и сам основао манастир и био рукоположен за свештеника од епископа Епифанија Монофизита.
Касније одлази у Цариград, где је живео три године, и окупљао монофизитске монахе. Током овог периода, написао је бројна дела против против Несторијеве јереси али и учења Четвртог васељенског сабора.[1]
Севиер је био анатемисан од стране Јована патријарха Јерусалимског, а цар Јустин I 518, године га је лишио епископског чина и послао у изгнанство.[2]
Умро је 538. године
Био је један од главних заштитника монофизитске јереси, која је учила да Исус Христос, иако састављен из двеју природа, не борави у двема њима, тј. нема две природе, Божанску и човечанску, пошто је при оваплоћењу Бога Логоса човечанска природа у Христу изгубила сваку властиту стварност и само се мислено може разликовати од Његове Божанске природе.
Из таквог јеретичког учења произлази да Христос није истинити човек. Ово учење, по њему је названо Севирова јерес.
Извори
уреди- ^ Карташёв, Антон Владимирович Вселенские Соборы Клин, 2004 г.
- ^ «Севира прелести вконец отвращаемся». Слово в день памяти святых отцев шести Вселенских Соборов
Литература
уреди- Јањић, Драгана (2013). „Почеци оснивања западно-сиријске (јаковитске) цркве” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 72 (2): 320—335. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 05. 2020. г. Приступљено 06. 02. 2018.
- Јевтић, Атанасије (2011). „Христологија Севира Антиохијског није православна” (PDF). Теолошки погледи. 44 (2): 47—54. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 10. 2020. г. Приступљено 23. 03. 2018.
- Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
- Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Перовић, Давид (2001). „Дијалог са антихалкидонцима: Христологија Светога Максима Исповедника у Писмима XII-XV” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 45 (1-2): 153—161. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2020. г. Приступљено 25. 03. 2018.
- Поповић, Радомир В. (2015). „За и против Халкидона - Севир Антиохијски (+538)” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (2): 56—65. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 09. 2020. г. Приступљено 06. 02. 2018.
