Сидни Лумет
Сидни Лумет [1] (енгл. Sidney Lumet, IPA: /luːˈmɛt/[2], рођен 25. јуна 1924. у Филаделфији, Пенсилванија, САД — 9. април 2011, Њујорк, САД[3]) је амерички филмски редитељ и продуцент. Са преко 50 филмова које је режирао од 1957. (редитељски деби са Дванаест гневних људи), сматра се једним од најплоднијих америчких филмских редитеља. Најпознатији је по четири филма за које је био номинован за Оскара за режију (12 гневних људи /12 Angry Men, 1957/, Пасје поподне /Dog Day Afternoon, 1975/, ТВ-мрежа /Network, 1976/ и Пресуда /The Verdict, 1982/), али Оскара никада није освојио. „Аутор више врсних остварења, често упадљиво лијево-либералног нагнућа, не успијева увијек задржати њихов висок ниво јер балансира између покушаја задовољавања публике, друштвеног ангажмана и усвајања стилских утицаја европског филма.“[4]
| Сидни Лумет | |
|---|---|
 Сидни Лумет | |
| Пуно име | Сидни Лумет |
| Датум рођења | 25. јун 1924. |
| Место рођења | Филаделфија САД |
| Датум смрти | 9. април 2011. (86 год.) |
| Место смрти | Њујорк САД |
Према Холивудској енциклопедији Лумет је био један од најплоднијих филмских стваралаца модерне ере, режирајући у просеку више од једног филма годишње од времена свог редитељског дебија 1957. године.[5] Телевизијски канал Тарнер класик мувиз бележи његово „снажно усмеравања глумаца“, „енергично приповедање прича“ и „соцреализам“ у његовим најбољим радовима.[6] Филмски критичар Роџер Иберт га је описао као „једног од најбољих мајстора и најтоплијих хуманитараца међу свим филмским редитељима.“[7] Лумет је био познат и као „глумачки редитељ“, који је током каријере сарађивао са најбољима глумцима свог времена, вероватно више од „било ког другог редитеља.“[8] Шон Конери, који је глумио у пет његових филмова, сматрао га је једним од својих омиљених редитеља, и особом који је имао визију.[9]
Као члан почетне класе њујоршког Глумачког студија,[10] Лумет је започео редитељску каријеру у ванбродвејским продукцијама, а затим је постао високо ефикасан ТВ редитељ. Његов први филм, Дванаест гневних људи (1957), био је судска драма усредсређена на напето већање пороте. Лумет је потом своје напоре поделио између политичких и друштвених драмских филмова, као и адаптација књижевних драма и романа, великих стилских прича, њујоршких црних комедија и реалистичних криминалистичких драма, укључујући Serpico и Prince of the City. Као резултат режирања Дванаест гневних људи, такође се сматра предводником првог таласа редитеља који су направили успешан прелазак са ТВ-а на филмове.[11]
Ране годинеУреди
Лумет је рођен 25. јуна 1924. у Филаделфији у држави Пенсилванија. Он је студирао позоришну глуму у Професионалној дечијој школи и на Универзитету Колумбија.
Родитељи су му били Барух Лумет и Еухенија Вермус, обоје искусни извођачи у јидишком позоришту. Његов отац био је глумац, редитељ, продуцент и сценариста, док му је мајка била плесачица. Мајка му је преминула док је још био дете. Лумет је остварио професионални деби на радију с четири године, а у позоришту у Јидиш Арт Театру с пет година. Као дете појављивао се у бродвејским представама, укључујући Слепу улицу. Године 1935, са 11 година, Лумет се појавио у кратком филму Хенрија Лина Papirossen темељеном на хит песми Papirosn чији је копродуцент био радијска звезда Херман Јаблокоф. Филм је приказан у биоскопима под истим именом. Представа и кратки филм појавили су се у Бронкс Макинли Сквер Театру.[12] Године 1939, једини се пут појавио у дугометражном филму, с 15 година у One Third of a Nation.[13][14] Други светски рат му је 1939. прекинуо рану глумачку каријеру, и три године је провео у америчкој војсци.
Након повратка из службе у Другом светском рату (1942-1946) као мајстор за радар стациониран у Индији и Бурми, организовао је ванбродвејску групу и постао њен редитељ.
Приватни животУреди
Његова прва жена била је глумица Рита Гам (1949-1954); друга је била забављачица Глорија Вандербилт (1956-1963); трећа је била Гејл Џоунс (1963-1978), кћер певачице и глумице Лене Хорне. Године 1980, се оженио с Мери Гимбел с којом је био у браку до своје смрти. У браку с Гејл Џоунс је добио две кћери, Ајми и глумицу и сценарискињу Џени која је наступила у главној улози у филму Q & A. Она је написала сценариј за филм Рејчел се удаје из 2008.[13][15]
Редитељска каријераУреди
Рана каријераУреди
Лумет је своју каријеру започео као редитељ у мањим позоришним продукцијама, а након тога се преобразио у цењеног телевизијског редитеља. Након што је стекао вредно искуство радећи на мањим позоришним продукцијама и летним представама, 1950. је почео да режира на новом медију, телевизији. У својих шест година као телевизијски редитељ прворазредних серија као што су Alcoa Theatre и Goodyear Playhouse, Лумет је „стекао значајну репутацију као талентован и поуздан.”[5] Квалитет многих његових телевизијских драма био веома импресивна, и неколико њих је адаптирано за филмове.
Његов први филм био је типичан за његов рад: „добро одглумљен, сценаристички заокружен, снажно ангажован 'проблемски филм', 12 гневних људи (1957).” Филмски историчар Стефен Боулз пише: „12 гневних људи био је повољан почетак за Лумета. Био је критички и комерцијални успех те је установио Лумета као редитеља вештог у адаптирању позоришних особина филму. Пола Луметових филмова потиче из позоришта.”
Након тога је расподелио своје напоре између других идеалистичких проблемских филмова, адаптација позоришних комада и романа, великих стилизованих филмова, напетих мелодрама и црних комедија с нагласком на Њујорк које се баве друштвом и америчком културом.
Након режије свог првог филма, 12 гневних људи, према Сигеловој Енциклопедији Холивуда, „предводио је први талас редитеља који су остварили успешан прелаз с телевизије на филм.”[5]
Године 1960, режирао је једну контроверзну емисију због које је дошао на лош глас: The Sacco-Vanzetti Story на НБЦ-у; према Њујорк Тајмсу, „драма је требала да промовише случај из државе Масачусетс (где су Никола Сако и Бартоломео Ванзети осуђени и погубљени) и да утврди како су осуђене убице заправо биле потпуно невине. Али сензација је заправо Лумету учинила услугу, јер је на његову адресу стигло неколико престижних филмских понуда, укључујући уметнички тријумф из 1962, Дуго путовање у ноћ.”[16]
ДелаУреди
ФилмУреди
Као глумац
- ...One Third of a Nation... (1939)
- The Manchurian Candidate (2004)
Без заслуга
ТелевизијаУреди
| Година | Филм | Напомена |
|---|---|---|
| 1952 | CBS Television Workshop | Епизода: Дон Кихот |
| 1951-52 | Crime Photographer | 2 епизоде |
| 1951-53 | Danger | 11 епизода |
| 1954 | Mama | 2 епизоде |
| 1953-55 | You Are There | 14 епизода |
| 1954-55 | The Best of Broadway | 3 епизоде |
| 1955 | The Elgin Hour | 2 епизоде |
| 1955 | Star Stage | Епизоде: Писмо господину свештенику |
| 1955 | Frontier | Епизоде: У Небрасци |
| 1956 | The Alcoa Hour | 5 епизода |
| 1956 | Goodyear Playhouse | 2 епизоде |
| 1958 | Kraft Theatre | 5 епизода |
| 1957-58 | The DuPont Show of the Month | 2 епизоде |
| 1955-59 | The United States Steel Hour | 3 епизода |
| 1960 | Play of the Week | 4 епизоде |
| 1960 | Sunday Showcase | 2 епизоде |
| 1960 | Playhouse 90 | 2 епизоде |
| 1960 | John Brown's Raid | Телевизијски филм |
| 1960 | The Iceman Cometh | Телевизијски филм |
| 2001–02 | 100 Centre Street | 9 епизода |
| 2004 | Strip Search | Телевизијски филм |
ПозориштеУреди
Као глумац
| Година | Наслов | Улога | Место |
|---|---|---|---|
| 1935 | Dead End | Small Boy | Геласко театар, Бродвеј |
| 1937 | The Eternal Road | Estranged One's Son | Менхетн опера хаус |
| 1938 | Sunup to Sundown | Stanley | Хасон театар, Бродвеј |
| 1938 | Schoolhouse on the Lot | Mickey | Риц театар, Бродвеј |
| 1939 | My Heart's in the Highlands | Johnny | Гилд театар, Бродвеј |
| 1939 | Christmas Eve | Leo | Хенрз Милерс театар, Бродвеј |
| 1940 | Morning Star | Hymie Tashman | Лонгакр театар, Бродвеј |
| 1940 | Journey to Jerusalem | Jeshua | Национално позориште, Њујорк |
| 1941 | Brooklyn, U.S.A. | Willie Berg | Форест театар, Бродвеј |
| 1948 | Seeds in the Wind | Tonya | Емпајер театар, Бродвеј |
Као режисер
| Година | Наслов | Место |
|---|---|---|
| 1956 | Night of the Auk | Плејхаус театар, Бродвеј |
| 1960 | Caligula | 54. стрит театар, Бродвеј |
| 1962 | Nowhere to Go But Up | Винтер гарден театар, Бродвеј |
РеференцеУреди
- ^ Твртко Прћић: Нови транскрипциони речник енглеских личних имена
- ^ Sidney Lumet facts - Freebase Архивирано на сајту Wayback Machine (21. фебруар 2011), Приступљено 25. 4. 2013.
- ^ Преминуо редитељ Сидни Ламет, Приступљено 9. 4. 2011.
- ^ Филмски лексикон, Лексикографски завод Мирослав Крлежа, Загреб, 2002
- ^ а б в Siegel, Scott i Barbara. The Encyclopedia of Hollywood (2004.) Checkmark Books, 256
- ^ „TCM Biography”. Tcm.com. Приступљено 2017-01-04.
- ^ Ebert, Roger. "Sidney Lumet: In memory" Chicago Sun Times, April 9, 2011
- ^ Rapf, Joanna E. Sidney Lumet: Interviews, Univ. Press of Mississippi (2006)
- ^ "Sidney Lumet", The Sunday Herald, Scotland, April 10, 2011
- ^ Garfield, David (1980). „Birth of The Actors Studio: 1947–1950”. A Player's Place: The Story of the Actors Studio
. New York: MacMillan Publishing Co., Inc. стр. 52. ISBN 0-02-542650-8. »Lewis' class included Herbert Berghof, Marlon Brando, Montgomery Clift, Mildred Dunnock, Tom Ewell, John Forsythe, Anne Jackson, Sidney Lumet, Kevin McCarthy, Karl Malden, E.G. Marshall, Patricia Neal, William Redfield, Jerome Robbins, Maureen Stapleton, Beatrice Straight, Eli Wallach, and David Wayne.«
- ^ Messina, Elizabeth (2012). What's His Name? John Fiedler: The Man the Face the Voice. AuthorHouse. стр. 42. ISBN 9781468558586.
- ^ Bridge of Light (Yiddish Film Between Two Worlds), str. 208, 209, J. Hoberman, Museum of Modern Art, Shocken Books, 1991.
- ^ а б Katz, Ephraim. The Film Encyclopedia (1998.) Harper Collins, 856
- ^ Filmreference.com Sidney Lumet Biography
- ^ Biografija Sidneyja Lumeta na AMCTV.com. Preuzeto 30. 08. 2006.
- ^ Hal Erickson (2008). „Sidney Lumet biography”. Movies & TV Dept. The New York Times. Baseline & All Movie Guide. Архивирано из оригинала на датум 1. 12. 2008. Приступљено 11. 4. 2011.
Спољашње везеУреди
- IMDB (језик: енглески)
- IBDB (језик: енглески)
- Биографија и филмографија на movies.ign.com (језик: енглески)
- Биографија и филмографија на www.allmovie.com (језик: енглески)
- "Last Word" New York Times April 21, 2011, video (14 minutes)
- Archive of American Television, TV Legends interview, 1999 video, 6-parts, 3 hours
- Fresh Air interview from 2006 (audio)
- Sidney Lumet: The Prince of New York City