Википедија

Списак опера Волфганга Амадеуса Моцарта

списак на Викимедији

Списак опера Волфганга Амадеуса Моцарта представља 22 музичке драме у различитим жанровима које је компоновао Волфганг Амадеус Моцарт. Крећу се од малих, изведених дјела његове младости до пуноправних опера у зрелом добу. Три дјела је оставио недовршена и изведена су тек много година након његове смрти. Сва његова дјела у зрелом добу сматрају се класицима и никада нису била ван репертоара свјетских оперских кућа.[1]

Плакат за уводну представу опере Чаробна фрула, 30. септембар 1791.

Оперски аналитичар Дејвид Кернс је истакао да је још од малих ногу имао изузетну способност да ухвати и асимилује све што му је у новонасталом стилу било најкорисније.[2] У писму свом оцу од 7. фебруара 1778. Моцарт је написао: „као што знате, могу мање-више да усвојим или имитирам било коју врсту и стил композиције“.[3] Он је то искористио да успостави нови стандард, постајући истовремено „асимилатор, савршен и иноватор“.[2] Његова рана дјела прате традиционалне форме италијанских стилова опера серија и опера буфа, као и њемачког стила зингшпил. У свом зрелом добу, према Николасу Кењону, он је „појачао све ове форме богатством своје иновације“,[1] а у опери Дон Ђовани је постигао синтезу два италијанска стила, укључујући лик дона Ане у стилу опера серија, ликове Лепореле и Зерлине у стилу опера буфа, као и лик дона Елвире у мијешаном стилу серије и буфе.[1] Био је јединствен међу композиторима јер је све своје опере у зрелом добу, почевши од опере Идоменео, завршио у кључу увертире.[4][5]

Идеје и карактеризације које је користио у почетним дјелима су касније развијене и рафиниране. Његове касније опере садрже низ незаборавних, снажно исцртаних женских ликова, посебно такозване „бечке субрете“, за које је оперски писац Чарлс Озборн истакао да, „умију да комбинују шарм са менаџерским инстинктом“.[6] Музички писац и аналитичар Готфрид Краус је истакао да су све те жене биле присутне, као прототипови, у ранијим операма; Бастијен (1768) и Сандрина (Лажни баштован, 1774) су преседани за касније Констанцу и Памину, док је Сандринина фолија Серпета претеча Плавуше, Сузане, Церлине и Деспине.[7]

Његови текстови потичу из различитих извора, а почетне опере су често биле адаптације постојећих дјела.[а] Сматра се да је први либретиста којег је изабрао сам Моцарт био Ђамбатиста Вареско, за оперу Идоменео 1781. године.[9] Пет година касније, започео је своју најдугорочнију сарадњу, са Лоренцом да Понтеом, његовим „правим фениксом“.[10] Некада широко распрострањена теорија да је Да Понте био либретиста за оперу Разочарани младожења из 1783/84. у каснијем периоду је углавном одбачена.[б] Сматрао је да би, као композитор, требало да има значајан допринос у садржају либрета, како би најбоље служио музици. Музиколог Чарлс Розен је написао, „могуће је да је Да Понте разумио драматичне потребе Моцартовог стила без подстицања; али прије него што се дружио са Да Понтеом, Моцарт је већ малтретирао неколико либретиста да му дају драматично обликоване ансамбле које је волио.“[12]

Састављање списка уреди

 
Моцарт око 1780, детаљ портрета Јохана Непомука делла Крочеа.

Основа за укључивање уреди

На списку су сва позоришна дјела која су општеприхваћена као композиција Волфганга Амадеуса Моцарта, у контексту у коме „позоришни“ значи да је извођен на сцени, од вокалиста који пјевају карактерно, у складу са сценским правцима. Неки извори су усвојили конкретније критеријуме, због чега су искључили оперу коју је створио у младости у стилу зингшпил — Дужност прве заповијести, који су класификовали као ораторијум.[в]

Ипак, Озборн је истакао да либрето садржи сценска упутства која се односе на сценску употребу. сугеришу да је дјело глумљено, а не само пјевано и формално је описано као „света игра са музиком“, а не као ораторијум.[15] Опера Камен филозофа је написана у сарадњи са још четири композитора, тако да се само дјелимично приписује Моцарту.[16]

Низ уреди

Генерално, списак прати редосљед у коме су опере написане. Непознато је да ли је Једноставна финта написана прије или послије опере Бастијен и Бастијена, а у неким списковима се Једноставна финта налази испред.[г] Опера Тамос, краљ Египта је написана у два сегмента, први је написан 1774. године, али је у списку наведен у складу са његовим завршетком, у периоду 1779–80. Магична фрула и Милост Титова су написане истовремено; Магична фрула је покренута раније и стављена на страну док није завршена Милост Титова,[18] која је завршена и изведена прва и обично се наводи као ранији рад упркос томе што има већи Кехел католошки број.

Списак опера уреди

Кључ
Непотпуна опера.
Сараднички рад.
Опере Волфганга Амадеуса Моцарта
Период Назив Жанр и глумачка дјела Либрето Гласовни дјелови[19] Премијера[19] Кехелов број[д]
Јез. либретиста[19] Датум Мјесто
1766–67. Дужност прве заповијести, Први дио[ђ] свети зингшпил
(сарадња) 		њемачки Игнац фон Визер[е] 3 сопрана, 2 тенора 12. март 1767. Надбискупска палата, Салцбург K.35
Преглед
Либрето
1767. Аполон и Хијацинт музика за латинску драму[22] латински Руфинус Видл, према Овидијевим метаморфозама 2 висока тона, 2 дјечачка алта, 1 тенор, 2 баса, хор[ж] 13. мај 1767. Велика дворана Универзитета у Салцбургу K.38
Преглед
1768. Бастијен и Бастијена зингшпил
1 чин 		њемачки Ф. В. Вискерн и Џ. Х. Милер[з] 1 сопрано, 1 тенор, 1 бас 2. октобар 1890.[и] Вилхелмстрасе 92, Berlin K.50/46b
Преглед
1768. Једноставна финта опера буфа
3 чина 		италијански Марко Колтелини по Карлу Голдонију 3 сопрана, 2 тенора, 2 баса 1. мај 1769. Надбискупска палата, Салцбург K.51/46a
Преглед
1770. Митридат, краљ Понта опера серија
3 чина 		италијански В. А. Сиња Санти, заснован на преводу Ђузепеа Саронија трагедије Митридат Жана Расина 4 сопрана, 1 алто, 2 тенора [ј] 26. децембар 1770. Ређио Дукале, Милано K.87/74a
Преглед
1771. Асканије у Алби фестспиел[к]
2 чина 		италијански Ђузепе Парини 4 сопрана, 1 тенор, хор[л] 17. октобар 1771. Ређио Дукале, Милано K.111
Преглед
1772. Сципионов сан азионе театрале или серенада
1 чин 		италијански Метастазио, заснован на Цицероновом дјелу Сципионов сан}} 3 сопрана, 3 тенора
хор 		1. мај 1772. (вјероватно)[љ] Надбискупска палата, Салцбург K.126
Преглед
1772. Лучио Сила драма за музику
3 чина 		италијански Ђовани де Гемера, ревидирано од стране Метастасија 4 сопрана, 2 тенора, хор[м] 26. децембар 1772. Ређио Дукале, Милано K.135
Преглед
1774–75. Лажни баштован шаљива драма
3 чина[н] 		италијански Вјероватно Ђузепе Петрозелини[њ] 4 сопрана, 2 тенора, 1 бас, хор[о] 13. јануар 1775. Оперхаус Салватор, Минхен K.196
Преглед
1775. Краљ пастира Серенада
2 чина 		италијански Метастазио, који је замијењен са Вареском, заснован на представи Аминта Торквата Таса[8] 3 сопрана, 2 тенора[п] 23. април 1775. Надбискупска палата, Салцбург K.208
Преглед
1773, 1779. Тамос, краљ Египта Рефрени и периоди између чинова за херојску драму њемачки Тобијас Филип фон Геблер сопрано, алто, тенор, бас
(хор и солисти) 		4. април 1774.
(два хора) 		Кернтнертор, Беч K.345/336a
Преглед
1779–80.
(завршена) 		Салцбург
1779–80. Заиде зингшпил
(недовршена) 		њемачки Јохан Андреас Шахтнер 1 сопрано, 2 тенора, 2 баса, мини хор од 4 тенора, 1 гласовна улога 27. јануар 1866.[р] Франкфурт[с] K.344/336b
Преглед
1780–81. Идоменео, краљ Крита драма за музику
3 чина 		италијански Вареско, по опери Идоменео Антоана Данкета 3 сопрана, 1 мецо-сопрано, 4 тенора, 1 баритон, 2 баса, хор[т] 29. јануар 1781. Дворско позориште, Минхен K.366
Преглед
1781–82. Отмица из Сараја зингшпил
3 чина 		њемачки Готлијеб Стефани, заснован на либрету Белмонт и Констанца Кристофа Брецнера 2 сопрана, 2 тенора, 1 бас, 2 гласовне улоге[ћ] 16. јул 1782. Дворско позориште, Беч K.384
Преглед
Либрето
1783. Гуска из Каира шаљива драма
(недовршена)
3 чина 		италијански Ђамбатиста Вареско (Привремено) 4 сопрана, 2 тенора, 2 баса, хор 6. јун 1867.[р] Позориште Атенеум, Париз K.422
Преглед
1783–84. Разочарани младожења опера буфа
(недовршена)
2 чина 		италијански Непознато. У почетку је прописано Да Понтеу,[37] али сматра се да може бити Ђузепе Петрозелини.[б][38] (Привремено) 3 сопрана, 2 тенора, 2 баса 6. јун 1867.[39][р] Позориште Атенеум, Париз K.430/424a
Преглед
1786. Директор позоришта хумористички зингшпил
1 чин 		њемачки Готлијеб Стефани 2 сопрана, 1 тенор, 1 бас, 6 гласовних улога 7. фебруар 1786. Шенбрун, Беч K.486
Преглед
1785–86. Фигарова женидба опера буфа
4 чина 		италијански Да Понте, на основу представе Фигарова женидба Пјера Бомаршеа 5 сопрана, 2 тенора, 1 баритон, 3 баса, хор[у] 1. мај 1786. Дворско позориште, Беч K.492
Преглед
Либрето
1787. Дон Ђовани[ф] Dramma giocoso
2 чина 		италијански Да Понте, на основу опере Дон Ђовани Тенорио Ђованија Бертатија 3 сопрана, 1 тенор, 1 баритон, 3 баса, хор 29. октобар 1787.[х] Државно позориште, Праг K.527
Преглед
Либрето
1789–90. Тако чине све[ц] шаљива драма
2 чина 		италијански Да Понте 3 сопрана, 1 тенор, 1 баритон, 1 баса, хор 26. јануар 1790. Дворско позориште, Беч K.588
Преглед
Либрето
1790. Камен филозофа
(Неред састављен са Енебергом, Герлом, Шеком и Шиканедером) 		зингшпил
(сарадња)
2 чина 		њемачки Емануел Шиканедер 3 сопрана, 2 тенора, 2 баритона, 1 бас, 1 гласовна улога 11. септембар 1790. Позориште на Видену, Беч K.592a
1791. Милост Титова опера серија
2 чина 		италијански Метастазио, ревидирано од стране Катерина Мацоле 2 сопрана, 2 мецо-сопрано, 1 тенор, 1 бас, хор[ч] 6. септембар 1791. Државно позориште, Праг K.621
Преглед
Либрето
1791. Чаробна фрула зингшпил
2 чина 		њемачки Емануел Шиканедер 6 сопрана, 2 мецо-сопрано, 1 алто, 4 тенора, 1 баритон, 4 баса, хор 30. септембар 1791. Позориште на Видену, Беч K.620
Преглед
Либрето

Напомене уреди

  1. ^ Метастазијов текст који је користио у опери Краљ пастир написат је 1751. и раније је коришћен у музици.[8]
  2. ^ а б Према неким научним сазнањима, сматра се да је непознати италијански пјесник одговоран за текст био Ђузепе Петрозелини, који га је првобитно припремио за оперу Супарничке жене Доменика Чимарозе, 1780. године.[11]
  3. ^ Кењон почиње свој водич кроз опере са дјелом Аполон и Хијацинт;[13] Кернс мање-више одбацује оперу Кривица,[14] слиједећи став Едварда Џозефа Дента, док Гроув такође, не наводи дјело Кривица као оперу.
  4. ^ Обје су написане 1768. Прво извођење Једноставне финте је одложено до маја 1779. године, док је Бастијен и Бастијена можда изведена у октобру 1768. године. Сматра се да је могуће да је Једноставна финта написана прва. [17]
  5. ^ Кехелови бројеви се односе на Кехелов каталог Моцартових дјела, који је припремио Лудвиг фон Кехел и први пут је објављен 1862. Каталог је ревидиран неколико пута, последњи пут 1964. Први број се односи на К1, оригиналну нумерацију; други К6 из 1964.
  6. ^ Други дио је дјело Михаела Хајдена а Трећи дио Антона Кахатена Адлгасера.[20]
  7. ^ Визер је највјероватније аутор текста према Озборну.[21]
  8. ^ Премијерно је изведен са мушком глумачком поставом, а сопран и алт дио су пјевали дјечаци хористи.[23]
  9. ^ Текст је изведен из француске пародије Љубави Бастијена и Бастијене, према дјелу Сеоски гатар Жан Жака Русоа 1752.[24]
  10. ^ Бата сматра да је можда први пут изведена у Бечу у октобру 1768. године, у башти доктора Франца Месмера, који је био оснивач месмеризма, форме хипнотерапије.[25]
  11. ^ Улоге сопрана Сифаре и Арбатеа и алто улога Фарнацеа написане су за кастрата.[26]
  12. ^ На италијанском језику је назив festa teatrale,[27] што је преведено као „пастирска опера“. [28]
  13. ^ Сопрано улоге Асканија и Фауна су написане за кастрата.[29]
  14. ^ Детаљи првог извођења су оскудни. Осборн је написао да је датум 29. април или 1. мај,[19] док је Кењон написао да не постоји запис о томе да је она уопште изведена 1772, [30]
  15. ^ Сопрано улога Сесилија написана је за кастрата.[31]
  16. ^ Моцарт је припремио и зингшпил верзију Прерушени баштован, која је изведена у Аугзбургу 1. маја 1780. године. Та верзија је остала популарна и постала је позната као Баштован за љубав.[32][33]
  17. ^ Либрето је раније приписиван Ранијереу де Калцабигију, ревидираном од стране Марка Колтелинија, али се у новијем периоду приписују Петрозелинију.[34]
  18. ^ Сопрано улога Рамира је написана за кастрата.
  19. ^ Сопрано улога Аминта је написана за кастрата.[35]
  20. ^ а б в Није извођена за вријеме Моцартовог живота.
  21. ^ Тачна локација није забиљежена.
  22. ^ Улога Идамантеа, која је првобитно била написана за кастрата, Моцарт је преправио у тенор улогу 1786.[36]
  23. ^ Једна гласовна улога, улога морнара, одсутна је у већини модерних продукција.
  24. ^ Два сопрано солиста из хора пјевају дует слушкиња „Љубавници, константно“ у завршници 3. чина.[40]
  25. ^ Пуни назив опере је Раскалашени кажњен или Дон Ђовани (Il dissoluto punito, ossia Il Don Giovanni), али је Кењон изјавио: „бескорисно је расправљати се против навика оперских кућа широм свијета.“[41]
  26. ^ За бечку премијеру, шест мјесеци касније, уведене су одређене измјене, углавном да би се прилагодили распонима друге групе пјевача. Модерне представе углавном спајају прашку и бечку продукцију.[42]
  27. ^ Оригинални назив опере је Così fan tutte, што је Кернс превео на енглеском језику као „То је оно што све жене раде“.[43] Поднаслов La scola degli amanti је преведен као „Школа за љубавнике“.[44][45]
  28. ^ Једна улога мецосопрана, која приказује мушки лик Анија, првобитно је била кастрат, а сада је мецо. Улогу Сеста (Секстус) је Моцарт првобитно написао за тенор прије него што је сазнао да је додијељена мецо кастрату.

Референце уреди

  1. ^ а б в Kenyon 2006, стр. 283–285.
  2. ^ а б Cairns 2006, стр. 11.
  3. ^ Cairns 2006, стр. 17.
  4. ^ Webster 2017, стр. 216.
  5. ^ Levin 2008.
  6. ^ Osborne 1992, стр. 191–192.
  7. ^ Kenyon 2006, стр. 302.
  8. ^ а б Kenyon 2006, стр. 303.
  9. ^ Kenyon 2006, стр. 308.
  10. ^ Letter to his father, c. 1774, in Holden (2007, стр. xv)
  11. ^ Dell'Antonio 1996, стр. 404–405, 415.
  12. ^ Rosen 1997, стр. 155.
  13. ^ Kenyon 2006, стр. 287.
  14. ^ Cairns 2006, стр. 24.
  15. ^ Osborne 1992, стр. 26.
  16. ^ Oestreich, James (2. 11. 1998). „All ears on an opera recently linked to Mozart”. The New York Times. Приступљено 2. 9. 2023. 
  17. ^ Osborne 1992, стр. 37–38, 45.
  18. ^ Osborne 1992, стр. 300.
  19. ^ а б в г Osborne 1992.
  20. ^ Osborne 1992, стр. 16.
  21. ^ Osborne 1992, стр. 24–25.
  22. ^ Kenyon 2006, стр. 288.
  23. ^ Osborne 1992, стр. 32.
  24. ^ Kenyon 2006, стр. 291.
  25. ^ Batta 2000, стр. 343.
  26. ^ Osborne 1992, стр. 59.
  27. ^ Kenyon 2006, стр. 294.
  28. ^ Osborne 1992, стр. 63.
  29. ^ Osborne 1992, стр. 69.
  30. ^ Kenyon 2006, стр. 296.
  31. ^ Osborne 1992, стр. 86.
  32. ^ Kenyon 2006, стр. 300–301.
  33. ^ Osborne 1992, стр. 97.
  34. ^ Kenyon 2006, стр. 300.
  35. ^ Osborne 1992, стр. 105.
  36. ^ Osborne 1992, стр. 155.
  37. ^ Osborne 1992, стр. 208–209.
  38. ^ Dell'Antonio 1996, стр. 415.
  39. ^ Osborne 1992, стр. 207.
  40. ^ Osborne 1992, стр. 251.
  41. ^ Kenyon 2006, стр. 326.
  42. ^ Osborne 1992, стр. 268.
  43. ^ Cairns 2006, стр. 177.
  44. ^ Cairns 2006, стр. 176.
  45. ^ Osborne 1992, стр. 281.

Литература уреди

Спољашње везе уреди


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Списак_опера_Волфганга_Амадеуса_Моцарта&oldid=26226334”