Сремски санџак (тур. Sirem sancağı) био је једна од административних јединица Османског царства. Није могуће прецизно утврдити датум оснивања санџака, али се може претпоставити да је одлука о његовом формирању била донесена између 1537. године, када су окончана турска освајања угарских тврђава у Сремској и Вуковској жупанији и 1546. године када се Сремски санџак први пут помиње у изворима.. Санџак се налазио на подручју Срема, по којем је и добио име, а припадао је Будимском пашалуку. Управно средиште Сремског санџака било је у граду Митровица а његова западна граница чинили су ободи Осијечког поља и горњи ток реке Босута.[1]

Сремски санџак
Sirem sancağı
1541.—1699.

Сремски санџак у 17. веку
Главни градСремска Митровица
РегијаСредња Европа
Земља Османско царство
Површина6.100 км2
Догађаји
СтатусБивша покрајина
Владавина
 • Обликбеговат
Историја 
• Успостављено
1541.
• Укинуто
1699.
Претходник
Следбеник
Сремска жупанија (Краљевина Угарска)
Вуковска жупанија (Краљевина Угарска)
Сремска жупанија (Хабзбуршка монархија)
Војна граница (Хабзбуршка монархија)
Османски Земун 1608. године

Управна подела

уреди

1583/87. године, Сремски санџак је био подељен у неколико нахија:

1667. године, Сремски санџак се делио у неколико кадилука:

Становништво

уреди

Сремски санџак су углавном насељавали православни Срби и муслимани различитог етничког порекла. Становништво у селима било је претежно српско, док је становништво градова било етнички и верски шаролико. Највећи град у Сремском санџаку била је Митровица, која је, према подацима из 1545/1548. године била углавном насељена Србима, а према подацима из 1566/69. углавном муслиманским становништвом.

У попису из 1569. године на простору Сремског санџак регистровано 10 264, а две деценије касније 8 686 хришћанских пописних домаћинстава. Ако би се претпоставило да је хришћанско домаћинство у просеку имало 6 до 10 чланова, то би значило да је у другој половини XVI века на овом простору живело између 50 и 100 000 хришћана и око 10 000 муслимана. Хришћани су у турским пописима као већинско становништво регистровани у више од 400 насеља, међу којима су највећи били Карловци. Муслимани су претежно били настањени у касабама и варошима.[2]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Крстић 2007, стр. 75-101.
  2. ^ Шулетић 2012, стр. 29-64.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди