Светосавски национализам
Светосавски национализам је десна политичка идеологија која представља спој српског национализма и православног клерикализма.

Ова идеологија је настала 1930-их година у Краљевини Југославији. Њеним најзачајнијим идеолозима се сматрају православни епископ Николај Велимировић и српски политичар Димитрије Љотић. Победом комунизма након Другог светског рата ова идеологија је потиснута из јавног живота. Светосавски национализам је од 1990-их поново присутан на политичкој сцени Србије, а заступају га неке десничарске организације (Отачаствени покрет Образ, Свети Јустин, Двери српске[тражи се извор]...) и појединци унутар Српске православне цркве.
Светосавски националисти се залажу за оно што називају српским средњовековним вредностима („богољубље“, „витештво“, „саборност“) и за успостављање српске православне државе на простору од „Купе до Вардара и од Дунава до Јадранског мора“. Присталице ове идеологије одбацују западну културу, демократију, либерализам, републиканске вредности и екуменски дијалог.
Антисемитизам уреди
Међу појединим идеолозима ове идеологије је такође изражен антисемитизам. Тако је Николај Велимировић у књизи „Кроз тамнички прозор“, написаној током тромјесечног заробљеништва у концентрационом логору Дахау, за рат оптужио све нехришћанске идеологије Европе, попут: демократије, комунизма, социјализма, атеизма и вјерске толеранције. У основи ових појава Велимировић види јеврејско дјеловање:
То Европа не зна [...] Она ништа не зна осим оног што јој Жидови пруже као знање. Она ништа не верује осим оног што јој Жидови заповеде да верује. Она не уме ништа да цени као вредност док јој Жидови не поставе свој кантар за меру вредности [...] Сва модерна гесла европска саставили су Жиди, који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам, и свеопшту револуцију, и капитализам, и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова ђавола. За чуђење је да су се Европејци, потпуно предали Жидовима, тако да жидовском главом мисле, жидовске програме примају, жидовско христоборство усвајају, жидовске лажи као истине примају, жидовска гесла као своја примају, по жидовском путу ходе и жидовским циљевима служе.
Они су се показали гори противници Божји неголи незнабожац Пилат, јер су у јарости злобе своје изрекли ону страшну реч: "Крв Његова на нас и нашу децу!" Тако је невина крв постала бич који их гони као стоку кроз векове из земље у земљу, и као огањ који сагорева сва њихова слагалишта сплетки против Христа. Јер тако их учи ђаво, отац њихов
Године 1935. Николај Велимировић је одржао предавање у Београду под насловом „Национализам Светог Саве“. У том излагању изнео је тврдњу да су покушаји Адолфа Хитлера о немачкој националној цркви сличне идејама Светог Саве о народној вери и цркви:[1][1]
Ипак се мора одати признање садашњем немачком Вођи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у 20. веку он је дошао на идеју Светога Саве, и као лаик подузео је у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју.
Антифашизам уреди
Други главни идеолог Светосавског национализма и Светосавља Свети Јустин Ћелијски у својим беседама је исказивао јаке антифашистичке ставове, како пре тако и након завршетка Другог светског рата. Најбољи пример је његова беседа "О борби светосавског покрета некад и сад" за време Конкордатске кризе:
„ | Само вођени и предвођени светим Савом, Срби су и недавно однели победу над конкордатском немани. Победивши ову неман, Срби су победили главног непријатеља своје душе: црну интернационалу. Победивши пак црну интернационалу, они су показали да имају духовне светосавске силе да могу победити и друге две интернационале: црвену – комунистичку, и жуту – капиталистичко-фашистичку. Јер, не треба се варати: папизам је отац и фашизма и комунизма и свих организација и покрета који хоће да уреде и усреће човечанство путем насилних или механичких средстава. Фашизам је идолатрија народа; комунизам је идолатрија класе. И један и други хоће да уреде и усреће човечанство мачем и огњем; и један и други изједначују грех са грешником, и због греха убијају човека. А знате ли ко их је томе научио? – Њихов рођени отац: папизам. Јер је средњевековни папизам то први пронашао и први остварио кроз „свету“ инквизицију : грешници су убијани због греха, јеретици су спаљивани због јереси, и све то – ad majorem Dei gloriam. Са једним циљем: да се изгради свесветска папска монархија. Но треба бити правичан : папизам је гори и од фашизма и од комунизма, јер док фашизам уништава своје противнике у име народа, а комунизам у име класе, дотле папизам уништава своје противнике у име кроткога и благога Господа Исуса. | ” |
У беседи на Цвети 1965. године у манастиру Ћелије, Ава Јустин Ћелијски је Адолфа Хитлера и Наполеона Бонапарту сврстао међу највеће злочинце, освајаче и масовне убице у људској историји, и нагласио како су ништавни у односу на Исуса Христа:
„ | Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Шта су победници на ратним бојиштима, шта су разни Темерлани, Џингискани, Хитлери, Наполеони? Све прах и пепео, све беспомоћни комарац, све беспомоћна стеница. Хвале их као великане, а иза њих велики злочини, безброј лешева. | ” |
У празничној беседи на Ваведење Свете Дјеве Марије 1966. године у манастиру Ћелије, Свети Јустин је Адолфа Хитлера сврстао међу највеће непријатеље православне цркве и православља:
„ | Рођен од Пресвете Богородице Господ је основао Цркву да се у њој спасавају људи од свакога зла, од свакога греха, од сваке смрти, од свакога ђавола. И она стоји непоколебљива, она необорива, Црква Света неразрушива; неразрушива ни од каквих Диоклецијана, Тамерлана, Хитлера, Нерона и свих ондашњих и данашњих гонилаца Цркве Христове у овоме свету. Гле, она јача, јача од свих њих, Чудесним Господом Христом, Победитељем смрти, Победитељем греха, Победитељем пакла, Победитељем Сатане и свих његових ђавола. Да! | ” |
Види још уреди
Референце уреди
Литература уреди
- Јеротић, Владета (1995). Вера и нација (1. изд.). Београд: Терсит.
- Kostić, Nemanja (2017). „Upotreba Svetog Save u postavljanju etnoreligijskih granica: Sociološko-istorijski pristup” (PDF). Sociologija. 59 (3): 314—338.
- Perica, Vjekoslav (2002). Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States. New York: Oxford University Press.
- Стефановић, Младен (1984). Збор Димитрија Љотића 1934-1945 (PDF). Београд: Народна књига. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 07. 2014. г. Приступљено 03. 11. 2014.