Српско грађанско вијеће

Српско грађанско вијеће (СГВ) невладина је организација из Босне и Херцеговине.[1]

Српско грађанско вијеће
СкраћеницаСГВ
Датум оснивањааприл 1994. год.; пре 27 година (1994-04)
10. децембар 2002. год.; пре 18 година (2002-12-10)
ТипНевладина организација
Локација Босна и Херцеговина
СедиштеСарајево

Основали су је у марта 1994. године током рата у Босни и Херцеговини босанскохерцеговачки Срби лојални Републици Босни и Херцеговини, који су на тај начин одбацили Републику Српску.[2] Према одређеним подацима из 1995. године СГВ је имао преко 50.000 чланова и 20 канцеларија.[2] Оснивача организације били су члан ратног предсједништва РБиХ Мирко Пејановић, професор Универзитета у Сарајеву Љубомир Берберовић, новинар Ослобођења Рајко Живковић и адвокат Жарко Булић.

У регистар невладиних организација Босне и Херцеговине СГВ уписан је 10. децембра 2002. године са сједиштем у Сарајеву.[1]

ИсторијаУреди

Након оснивања Српско грађанско вијеће је поставило сљедеће принципе:[2]

  • Очување демократске, међународно признате и суверене Босне и Херцеговине;
  • Једнакост свих грађана Босне и Херцеговине, уз пуну гаранцију грађанских слобода и људских права у складу са највишим међународним стандардима;
  • Пуна имплементација права свих расељених и прогнаних грађана да се врате у своје домове;
  • Кажњавање свих ратних злочинаца.

Српско грађанско вијеће је 1995. године добило награду „За исправан начин живота”.[2]

2000еУреди

Мирко Пејановић, предсједник СГВ, састао се са Високим представником Волфгангом Петричем у децембру 2002. године.[3] Разговарали су о спровођењу одлуке Уставног суда Босне и Херцеговине о конститутивности народа, повратку и претњама члановима СГВ и њиховим породицама.[3]

Током 2000-их, Српско грађанско вијеће је промијенило име у Српско грађанско вијеће — Покрет за равноправност.

2010еУреди

У јулу 2011, четири мјесеца након хапшења пензионисаног генерала Армије Републике Босне и Херцеговине Јована Дивјака у Бечу по српској Интерполовој потерници за ратне злочине због Дивјекове командне одговорности за напад на колону ЈНА у Сарајеву у мају 1992,[4] СГВ заједно са још три организације са сједиште у Сарајеву, Хрватским националним вијећем, Вијећем конгреса бошњачких интелектуалаца и Кругом 99, одржали су заједничку конференцију за новинаре тражећи да Дивјак буде ослобођен јер „србијанска потјерница, како подвлаче, нема утемељно правно, већ пропагандно дејство”.[5] Члан СГВ Сретко Томашевић је додао: „Знамо да немају морална начела, знамо да су продукт активности великосрпских идеолога, па ево, између осталог, и Јован Дивјак као Србин који се ставио на располагање и који је био један од челних људи у команди Армије БиХ вјероватно се нашао на удару те државе само због тога”.[5]

Сљедећег дана, СГВ је критиковао Сташа Кошарац, руководилац Оперативног тима Републике Српске за тражење несталих лица, који је рекао: „СГВ нема право ни да се назива српским, јер је то група људи која је читав рат била у служби Алије Изетбеговића и бошњачког војног и политичког руководства. Мирко Пејановић и људи окупљени око њега у СГВ-у за 16 година нису проговорили ниједну ријеч о злочинима почињеним над сарајевским Србима”.[6]

Види јошУреди

РеференцеУреди