Стево Марковић
Стево Марковић (Рибник, 7. мај 1930 — Београд, 21. мај 2023) био је официр у саставу Југословенског контигента снага УН током сукоба на Синају 1956–1958. године. У периоду од 1970 до 1972. године обављао функцију команданта 402. Понтонирског батаљона у Шапцу.
| стево марковић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 7. мај 1930. |
| Место рођења | Рибник, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 21. мај 2023. (93 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
| Професија | војно лице |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1948. |
| Служба | Југословенска народна армија 1952 — 1986. |
| Чин | потпуковник |
Биографија уреди
Рођен је 7. маја 1930 године у селу Горњи Рибник[1] у Босанској Крајини као треће од седморо деце у браку Остоје и Ваје Марковић. Основну школу завршио у родном селу. Други светски рат доводи до губитка оца који је преминуо од тифуса у партизанима 1943. године, паљевине имања и других разарања. Након рата, 1945. године мајка се са шесторо деце колонизује у село Честерег[2] у Банату. Стево се после гимназије коју је похађао у Српској Црњи, опредељује за војни позив, род инжињерија. Након завршне Војне академије у Карловцу службовао је у више места, међу којима Титограду (данашњој Подгорици), Мостару, Осијеку и другим.
Понтонирска чета у чијем је био саставу је представљала део југословенског контигента мировних снага током ратног сукоба Израела и арапских земаља на Синају 1956-1958. године[3]. Током тих догађаја, 18. јуна 1957. године се десио највећи инцидент у коме су учествовале југословенске снаге. Камион са нашим инжењерцима налетео је на мине. Погинуо је војник Ранко Милић из Борче (улица у том насељу носи његово име), 14 војника је рањено.[4] Стево је био контузован експлозијом, након чега је километрима ходао кроз пустињу до суседног контигента индонежанског батаљона који је притекао у помоћ рањенима.
Највећи део активне војне службе је провео у Шапцу. У овој војној јединици је обављао различите функције. Од 1966. –1970. године је био заменик команданта, да би у периоду јун 1970. – септембар 1972. командовао 402. понтонирским батаљоном.[5] Поред редовних војних задатака, јединица којом је руководила је узела учешћа у изградњи великог броја локалних путева и мостова у Србији и Босни, учествовала у формирању одбрамбених насипа и евакуацији од поплава људи и дивљачи у Јадру и Бачкој, помагала становништву у берби кукуруза и другим активностима. Седамдестих година 20. века, са старијим водником Бором Петровићем и групом војника је израдио специјалну понтонирску скелу са које су тешки камиони киповали бетонске елементе и други материјал ради преграђивања Дунава и градње хидроелектрaне Ђердап I. Тада је направљен и Понтонски мост којим се током лета прелази са Земунског кеја на Велико ратно острво и плажу Лидо.
У касарни на Сави, где је био стационар понтонирски батаљон, изграђен је мини саобраћајни полигон са макетама улица, стамбених објекта и семафора (звали су га војнички Дизниленд) где је обављана обука возача војних возила, вежбе минирања и друге активности. Стево је покретач листа Понтонирац који су уређивали, поред војног персонала и војници на одслужењу војног рока.[5]
Након службовања у Шапцу, 1972. године је прекомандован у Београд где обавља различите одговорне функције. Највише се задржао у Команди града Београда, да би последње године војне каријере провео у Школи цивилне заштите у Земуну као предавач за одбрану од поплава и других елементарних непогода. Одликован је већим бројем војних одликовања. Пензионисан је 1986. године.
Референце уреди
- ^ https://www.opstinaribnik.org/
- ^ http://cestereg.rs/
- ^ Suez-Sinai, 1956: The International, Strategic and Military Aspect; https://www.jstor.org/stable/41805098
- ^ Dimitrijević 2019, стр. 64
- ^ а б Стојановић 2008, стр. 235
Литература уреди
- Bojan Dimitrijević (2019). UNEF: THE YUGOSLAV CONTINGENT The Yugoslav contingent in the Sinai peninsula 1956-1967. Warwick, England: Helion & Company Limited.
- Стеван Стојановић (2008). Монографија 402. понтонирског батаљона 1952-2007. Шабац: Мастер принт.
