Тома Архиђакон
Тома Сплићанин (лат. Thomas Spalatinus / Spalatensis; око 1200 - 8. мај, 1268), односно Тома Архиђакон (лат. Thomas Archidiaconus) био је далматински хроничар и римокатолички свештеник из Сплита. Његово најзначајније историографско дело, под насловом Historia Salonitana, обухвата прошлост позноантичке Салоне и потоњег Сплита, од римског доба до 1266. године, са нагласком на историји древне Салонитанске митрополије и касније Сплитске надбискупије.[1]
| Тома Сплићанин | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 1200. |
| Место рођења | Сплит, Угарска |
| Датум смрти | 15. мај 1268. |
| Место смрти | Сплит, Угарска |
| Образовање | Универзитет у Болоњи |
| Научни рад | |
| Поље | Историографија |
Биографија
уредиРођен је око 1200. године у Сплиту, који је припадао Краљевини Далмацији, једној од крунских земаља Краљевине Угарске. Припадао је романској породици Де Алберти. После завршених студија теологије и права у Болоњи, вратио се у родни град. Потом је 1227. године постао нотар и каноник сплитске цркве, а од 1230. године обавља дужност архиђакона. Био је значајна личност у тадашњем политичком и црквеном животу Сплита. Настојао је да се очува сплитска аутономија, у односу на угарског краља и великаше из хрватског залеђа. Залагао се за право свештенства да самостално бира своје бискуп, без утицаја световних фактора. Преминуо је 8. маја 1268. године у Сплиту.
Historia Salonitana
уредиСвоје историографско дело написао на латинском језику и оно представља значајан историјски извор за локалну историју Сплита и регионалну прошлост Далмације, а од посебне је важности и за познавање националних историја Хрвата и Срба. Као рођени Сплићанин и архиђакон Сплитске надбискупије, имао је приступ изворима који су били похрањени у сплитским црквеним установама. Такође се ослањао и на локална предања, поготово када је реч о старијој прошлости, док је касније доба приказивао и на основу личног искуства, као особа која је била очевидац и учесник тих догађаја. Као далматински Роман, односно Латин, Тома Сплићанин се у свом делу изражавао непоољно о Словенима.[2]
Изворник Томиног дела није сачуван. Најстарији препис потиче из друге половине 13. века (спитски препис) и сматра се временски блиским самом изворнику. У једном од познијих преписа истог дела (трогирски препис, из друге половине 14. века), налази се и уметак у виду документа који је у историографији постао познат као Pacta Conventa. Реч је о уметнутом фалсификату, који слови као наводни уговор из 1102. године, склопљен између угарског краља Коломана и хрватског племства. Научне анализе су показале да је реч о кривотвореном документу, који је уметнут у поменути препис Томиног дела.
Historia Salonitana Maior
уредиТомино дело Historia Salonitana је знатно касније, током прве половине 16. века, послужило као основа за настанак знатно проширене и допуњене компилације, која је у историографији постала позната под називом Historia Salonitana Maior.[3][4] Непознати састављач те позне компилације је Томином делу придодао разне садржаје који се односе на старију прошлост, што је убрзо побудило сумњу у веродостојност тих додатака. Међу првима, сумњу је исказао познати далматински хроничар Иван Лучић (1604-1679), који је неке од тих додатака означио као фалсификате.[5]
Тиме су у историографију уведена нека од најсложенијих питања из области критике извора, првенствено оних који се односе на позноантичку и рану средњовековну прошлост Далмације и Хрватске. О тим питањима су вођене бројне расправе, првенствено у хрватској историографији. Од самог почетка, посебну пажњу истраживача привлачило је питање о аутентичности појединих уметака који се односе на наводно одржавање црквених сабора у Салони, који се датују у 530. и 533. годину, као и оних који се односе на одржавање наводних сабора у Сплиту, а који се датују у 925. и 928. годину.[6][7][8]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Matijević-Sokol 1995, стр. 117-135.
- ^ Matijević-Sokol 2002.
- ^ Клаић 1967, стр. 59-64.
- ^ Klaić 1979, стр. 171-198.
- ^ Basić 2019, стр. 655-676.
- ^ Jarak 2003, стр. 543-548.
- ^ Dodig & Škegro 2008, стр. 9-22.
- ^ Prozorov 2013, стр. 275–287.
Литература
уреди- Basić, Ivan (2019). „Prilog kritici intertekstualnosti kronike Historia Salonitana i kolektaneja Historia Salonitana Maior”. Zbornik Drage Roksandića. Zagreb: Zavod za hrvatsku povijest. стр. 655—676.
- Dodig, Radoslav; Škegro, Ante (2008). „Akti crkvenih sabora održanih 530. i 533. u Saloni”. Povijesni prilozi. 35: 9—22.
- Драгојловић, Драгољуб (1989). „Црквене прилике у Далмацији од разарања Салоне до обнове Сплитске надбискупије”. Balcanica. 20: 211—226.
- Jarak, Mirja (2003). „Toma Arhiđakon i vrijeme osnutka Splitske metropolije”. Opuscula archaeologica. 27: 543—548.
- Клаић, Нада (1967). Historia Salonitana Maior. Београд: Научно дело.
- Klaić, Nada (1971). Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku (1. изд.). Zagreb: Školska knjiga.
- Klaić, Nada (1979). „Način na koji je nastajalo djelo Historia Salonitana Maior”. Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku. 72-73: 171—198.
- Klaić, Nada (1990). Povijest Hrvata u srednjem vijeku. Zagreb: Globus.
- Kurelac, Iva (2012). „Oblici humanističke i ranonovovjekovne historiografske metodologije rada na srednjovjekovnim narativnim izvorima: Primjer djela Historia Salonitana”. Colloquia Maruliana. 21: 89—105. Архивирано из оригинала 24. 03. 2020. г. Приступљено 28. 05. 2024.
- Matijević-Sokol, Mirjana (1995). „Toma Arhiđakon Splićanin (1200.-1268.): Nacrt za jedan portret”. Povijesni prilozi. 14: 117—135. Архивирано из оригинала 26. 09. 2016. г. Приступљено 28. 05. 2024.
- Matijević-Sokol, Mirjana (2002). Toma Arhiđakon i njegovo djelo: Rano doba hrvatske povijesti. Jastrebarsko: Slap.
- Prozorov, Vadim (2013). „The Tenth Century Councils in Split and the Problem of the Reliability of Their Acts”. Црквене студије. 10: 275—287.
